Film

Za mnoge filmske stvaraoce i ljubitelje i danas, 25 godina nakon smrti, Rajner Verner Fasbinder važi za najvažnijeg nemačkog posleratnog reditelja. Možda zbog toga što je bio produktivniji od svih drugih: tokom sedamanaest godina napisao je i inscenirao 50 filmova, TV-serija i pozorišnih komada, a pri tome bio neobično svestran i raznolik.

A možda i zbog toga što je tokom godina stvaralaštva za sebe vezao nekoliko generacija najboljih glumaca i ljudi iz sveta filma, i time etablirao jednu potpuno novu filmsku infrastrukturu u posleratnoj Nemačkoj, onakvu sa kojom se takmičila Factory Endija Vorhola i koja je kasnije odlikovala podelu rada u Holivudu. Ili možda njegova važnost leži u tome što se on više nego bilo ko drugi u svojim delima, i to sa maničnim uzbuđenjem i nemilosrdnim poletom, posvetio nemačkim stanjima duše i nemačkoj istoriji: od veka carstva (Fontane Effi Briest), preko Vajmarskog i nacionalsocialističkog vremena (Despair – Reise ins Licht, Lili Marleen), ekonomskog čuda (Lola), sve do "Nemačke jeseni" (Die dritte Generation).

Iskusno i perfekcionistički

Često se može čuti žaljenje što se nijedan tako sveobuhvatan umetnik nije ponovo našao u nemačkom filmu. A Fasbinderov uticaj na nemačko filmsko stvaralaštvo ipak nije toliko nepregledan. Recepcija njegovih filmova danas veća je u inostranstvu nego u njegovoj domovini, gde je 1982. preminuo u svojoj 37. godini.

Fasbinder, rođen 1945. godine u Bad Verishofenu, bio je čovek suprotnosti. Kao čovek osetljivog i istančanog duha, a grubih manira, povezujući rad na filmu i svoj život uvek je iznova šokirao svoje kolege sa ispadima pri nagloj promeni raspoloženja. Stilski se orijentisao na američke melodrame (poput onih Daglasa Sirka koji je poticao iz Nemačke) ili na francuske neo-noir gansterske filmove jednog Žan-Pjer Melvila, čime je na poseban način uspevao da ogoli nemačka stanja duha i stanja društva. Bio je veliki stilista i esteta, kome je ujedno bilo doista stalo do najvećeg mogućeg psihološkog realizma. Počevši kao buntovnički, radikalni pozorišni stvaralac, postao je jedan od najspretnijih, najiskusnijih i u najvećoj meri perfekcionističkih filmskih reditelja zemlje. S tim u vezi, Fasbinder je jednom prilikom izjavio da "što su filmovi lepše i spretnije odrađeni, i što su više inscenirani i istesani, utoliko su slobodniji i utoliko više oslobađaju."

Politička volja za promenom

Fasbinder je svesno i sa ironijom koristio tehnike onog tradicionalnog narativnog filma, kome je "Oberhauzenskim manifestom" otkazana poslušnost i konačno izrečena smrtna presuda. Ova posebna pozicija u novom nemačkom filmu morala je postati vidljiva najkasnije onda kada je angažovao zaboravljene zvezde (posle)ratnog filma, kao što su Rudolf Plate, Adrian Hofen ili Luize Ulrih, čiju je profesionalnost izuzetno cenio.

Istovremeno se njegovi filmovi daju jasno razgraničiti od nepolitičnog filma, jer ključaju od jedne agresivne političke volje za promenom. Njegove analize samozadovoljne posleratne epohe u filmu Lola, ili netrpeljivost prema strancima u Nemačkoj, zemlji gastarbajtera, i danas deluju isto tako precizno kao i gorko. Tu se uvek radi o malim ljudima, pionima i pokvarenjakovićima, koji su odgovorni za loše stanje ili čak pate pod takvim uslovima. Neke od njih igra Fasbinder lično. Većina njih koristi seksualnost da bi ispoljila moć: npr. u Ljubav je hladnija od smrti, ali takođe u kasnijim velikim, međunarodno uspešnim filmovima kao što su Brak Marije Braun, Gorke suze Petre fon Kant, kao i u njegovom poslednjem filmu, majstorskoj umetničkoj adaptaciji Ženete: Svađa.

Da bi bliže dosegnuo ljude, Fasbinder je koristio i medijum televizije u te svrhe, npr. u višeepizodnoj seriji Berlin Alexanderplatz, prema adaptiranom Deblinovom romanu, a snimanog u posebnoj tehnici pri mutnom svetlu, tipičnom za to vreme. Još jedan dobar primer serije jeste saga o radničkoj svakodnevici Osam časova nije ceo dan. Fasbinder je imao neki ludački poriv za stvaranjem, koji je uvek išao ruku pod ruku sa sumnjom u sebe i raznim ispadima, koje je opet umetnički obrađivao u svoj nemilosrdnoj realnosti takvih stanja. Ovo je uspeo prvo u Upozorenju jedne svete kurve, predstavi neobuzdane borbe moći među članovima filmske ekipe. A pet godina pre smrti, njegov doprinos omnibus-filmu Nemačka u jesen, bila je predstava sebe kao zavisnika od rada, ljubavi i droge. (…)

Prevod preuzet sa stranice Goethe-Institut-a Beograd