Mladi istraživači

Berlinski Arhiv omladinskih potkultura skuplja sve što je u vezi sa skinhedskima, pankerima, darkerima, hiphoperima i drugim potkulturama. U njegovoj biblioteci nalaze se desetine hiljada knjiga, isečaka iz štampe, fanzina, kompakt-diskova i video-snimaka.

Arhiv omladinskih potkultura mogu besplatno koristiti svi zainteresovani, a veliki deo materijala već je dostupan i na internetu. Otvoren je maja 1998. godine, a danas u njemu radi šest stalno zaposlenih i preko dvadeset honorarnih saradnika. Mnogi od njih i sami pripadaju nekoj od omladinskih potkultura, a nisu retki ni oni koji rade volonterski. Neki od njih uspeli su čak i da povežu svoje studije sa radom u Arhivu. Na taj način nastalo je već preko četrdeset diplomskih radova. Arhiv izdaje i sopstveni časopis, (Žurnal omladinskih potkultura), a izdao je do sada i više od četrdeset knjiga. Svake godine objavljuje šest do osam novih publikacija.

Klaus Farin finansirao je osnivanje i rad arhiva vlastitim sredstvima. „Uložio sam u to vreme 80 000 maraka, i celu svoju zbirku knjiga, časopisa i drugih materijala vezanih za omladinsku potkulturu“, kaže Farin. Rođen je 1958. godine, a u Berlinu živi od 1980. Privukao ga je pankerski pokret. Radio je kao trgovac knjigama, izdavač, organizator koncerata, slobodni pisac i novinar, a pri tom nikada nije izgubio kontak sa omladinskim potkulturama. „Cilj Arhiva od samog početka je bio da se suprotstavi stigmatizaciji omladinskih potkultura od strane javnosti. Najproblematičnije je pisanje medija, koje često svedoči o veoma slabom poznavanju problema“, tvrdi Farin. Sigurno da su 1998. već rađena istraživanja mladih, a čitav niz institucija neprekidno se trudi da objavi rezultate anketa i intervjua i statistike. „Naš je pristup, međutim, drugačiji“, objašnjava on. „Mi polazimo od toga da oko 25% mladih ljudi pripada nekoj od brojnih omladinskih potkultura. Upravo oni utiču na preostalih 75%, i oblikuju njihovo ponašanje u manjoj ili većoj meri. To je naše polazište.“

Od projekta do projekta

Klaus Farin smatra da se etablirano istraživanje mladih od početka klonilo potkultura, zato što nije moglo da nađe načina da im se približi. „Za razliku od njih, mi uspevamo da uđemo u te krugove“, kaže on. Tako je uspeo i da dokaže da se ne mogu svi skinhedsi smatrati agresivnim ekstremnim desničarima, ako što ni darkeri, obučeni u crno, nisu svi do jednog satanisti.

Interesovanje Arhiva nije usmereno samo na bizarne potkulture i njihove stilove. U njemu se može naći i materijal o religioznoj omladini, o fudbalskim navijačima i o mladim Nemcima doseljenim iz Rusije nakon pada Berlinskog zida. Klaus Farin stalno prijavljuje projekat za projektom. Mnogi od njih posvećeni su temama od velikog društvenog značaja, kao na primer onaj koji se bavi istraživanjem mladih ljudi stranog porekla. Ne polazi mu, međutim, baš uvek za rukom da dobije potrebna sredstva. „Tako je to kod nas, uvek se nekako krpimo od projekta do projekta. Već godinama, još od samog osnivanja. Nekad dobijemo novac od neke fondacije, nekad od Savezne centrale za političko obrazovanje, nekad od Pokrajinskih centrala, a nekad od univerziteta. Samo grad Berlin za sada uporno odbija da nas podrži na bilo koji način“, kaže Farin.

Culture-on-the-road

Arhiv je 2003. godine gostovao u školama, obrazovnim centrima. U okviru projekta Culture-on-the-road organizovali su jednodnevne i višednevne radionice koje su finansirali Savezna centrala za političko obrazovanje, Savezno ministarstvo za porodicu, starije, žene i omladinu i fondacija Entimon – zajednički protiv nasilja i neonacizma.

Cilj projekta Culture-on-the-road bilo je političko obrazovanje. Zaposleni u Arhivu znali su, međutim, da predavanja i tribine nisu adekvatan oblik rada sa mladima. „Nudimo radionice za hip-hop i rep, nudimo im priliku da crtaju grafite, vežbaju brejkdens, voze skejtbord i organizuju tehno klub. Obezbeđujemo i muzičku opremu koja je neophodna za sve to.“ Između svih tih aktivnosti odvijaju se razgovori i debate o tome šta je desničarski ekstremizam, kako funkcioniše tolerancija, kako se može sporazumevati bez upotrebe nasilja i kako funkcionišu pojedine potkulture. Tim projekta Culture-on-the-Road činili su stručnjaci za sledeće oblasti: politika, desničarski ekstremizam i omladinske potkulture. Tu su bili i sami pripadnici pojedinih potkultura, koji su za učesnike istovremeno bili i sagovornici i indentifikacione figure, zahvaljujući tome što su delom bili istih godina kao oni, a pre svega zahvaljujući svojoj autentičnosti.

Upravnik Arhiva voleo bi da su kontakti s inostranstvom bogatiji, a posebno sa Poljskom, Mađarskom i Češkom. Smatra da se razmeni iskustava i umrežavanju u oblasti omladinske potkulture na međunarodnom planu ne posvećuje dovoljno pažnje, iako ta tema ima sve veći značaj. On se slaže s tim da se moda i trendovi sve brže smenjuju, kopiraju i recikliraju: „Kada bi ranije neka devojka ofarbala kosu u drečeće crveno, odmah bi je proglasili seoskom buntovnicom. U današnje vreme ne bi mnogo prošlo dok i njena baka ne bi napravila istu frizuru.“ Farin je, međutim, ubeđen da usled rastuće nezaposlenosti omladinske potkulture ne gube, već dobijaju na važnosti. „Ljudi tragaju za orijentirima, za grupom, za sopstvenom potkulturom.“