Mladi i budućnost

Kada si došla na ideju da napišeš knjigu o „volonterskoj generaciji“?

Nisam planirala da pišem o volonterima. U jednom trenutku sam naprosto počela da hvatam beleške, jer sam i sama tako živela. Kasnije se nakupilo dosta materijala, pa sam dodala i priče o ljudima koji su bili u sličnoj situaciji. Na kraju sam počela da razmišljam o tome kako da sve to uobličim.

Možeš li nam reći na koliko se priča i ljudi iz stvarnog života zasnivaju likovi tvoje knjige?

Na njih pedesetak, ali neke ljude spominjem tek u nekoliko reči.

Tvoja knjiga se može interpretirati na dva načina. Ukoliko je uzmemo za ozbiljno, ona će nas duboko potresti, a možda ćemo se ponekad i iznervirati i poželeti da neke od likova ščepamo za ramena, i dobro ih potresemo da bismo ih naterali da konačno preuzmu inicijativu. Stiče se utisak kako su toliko opsednuti željom da nešto učine, da potpuno zaboravljaju da žive. A ukoliko svemu tome pristupimo sa vedrije strane, knijga se može čitati i kao satira. Da li je to namerno?

Da, ovi prelasci između faktografije i satire su pitanje stila. Na primer, koristila sam ironiju i hiperbolu da bih predstavila volontiranje na lošem mestu sa još gorim kolegama. Knjiga je u mnogim pogledima mešovita, jer predstavlja izmišljene priče, ali je i dokumentarne prirode.

Prosto se nameće pitanje zašto se tvoji likovi ne pobune i ne prekinu volontiranje na lošem radnom mestu. Đulija je jedini lik koji pokazuje izvesnu kritičnost, proučava zakon o radu, želi da osnuje partiju volontera, ali na kraju upravo ona dobija odlično plaćeni posao uz ugovor na dve godine. Da li ti se čini da je naša generacija izuzetno sklona tome da sve otrpi, i da posao stavi na prvo mesto, ispred svih ostalih potreba, kao što su prijateljstvo, ljubav ili hobiji?

A zašto se ljudi ovde u Nemačkoj ne pobune? Bila sam na mitingu volontera, održanom prvog aprila na Potsdamskom trgu u Berlinu, na kome je učestvovalo sto dvadeset volontera od pola miliona, koliko se procenjuje da ih ima u Nemačkoj. A mediji još i forsiraju ovu temu na sve moguće načine. Prirodno je da se čovek zapita zbog čega se ne pobune. Ni ja se svojevremeno nisam bunila. Ali zbog čega? Mislim da su ljudi donekle uplašeni, jer je i opšta atmosfera u Nemačkoj sumorna. Pomislili biste – pa, dobro, imam bar nešto, a ukoliko se toga odreknem, neće mi ostati ništa. Ljudi ne shvataju da je nekada bolje i nemati ništa nego imati nešto loše. S druge strane, čovek se zavarava kada misli da je na pravom putu jer su ga od detinjstva učili da je potrebno da volontira, da ugrabi svaku priliku, da bude fleksibilan, da se prilagođava, da uvek ide tamo gde se mogu steći nova znanja. Zbog toga ljudi i zabrovaljaju da postoje i druge mogućnosti. Nakon svega što čovek želi da nauči, zbog tolike fleksibilnosti i svega što ona podrazumeva, on naprosto prestane da se pita šta zapravo radi.
A postavlja se i pitanje novca. Svakako da bi mnogo bolje bilo kada bismo s vremena na vreme mogli da volontiratamo negde gde možemo da se ostvarimo kao ličnosti, ali za to treba imati novca. Zato ljudi bez razmišljanja prihvatate povremne poslove koje imponude. Imajući sve to u vidu, ne bih rekla da je naša generacija posebno trpeljiva i spremna da podnosi sve i svašta. Mislim da je naša generacija, baš nasuprot tome, izuzetno ambiciozna, i da želi da stekne priznanje i u društvu i u profesionalnom životu.

U tvojoj knjizi mi je upalo u oči i to da većina likova nije u dobrim odnosima sa roditeljima, koji često ne mogu da shvate situaciju u kojoj su se našla njihova deca. U najgorem slučaju, roditelji deci dele tipične šezdesetosmaške savete o životu i traženju posla. Da li ti je namera bila da opišeš i sukob generacija?

Roditelji se pojavljuju samo kao sporedni likovi, a njihov odnos prema deci smatram normalnim. Htela sam, međutim, da pokažem kako uvek ima nečega što roditelji ne shvataju. Tipičan primer je „pritisak odozgo“, kada roditelji ponavljaju: „Moraš da uradiš ovo ili ono, jer ako si dobar, onda ćeš uspeti. U moje vreme…“ Kao prvo, to nije tačno, a kao drugo, takvi saveti ne pomažu jer je situacija u poslednjih pet godina postala još neizvesnija, tako da kvalifikacije pojedinca više ne igraju presudnu ulogu. Pri tom ne mislim samo na roditelje, jer ima i mnogih drugih koji uspevaju ni da zamisle kako izgleda živeti bez stalnog zaposlenja. Svako želi da ima nekakvu sigurnost, pa makar to bilo i u vidu ugovora na dve godine, a i to je danas sve teže dobiti. Ljudi se nadaju da će posle sve već nekako krenuti svojim tokom, i da će uspeti da produže ugovor. Teško je drugima predočiti kakav je to osećaj, jer njihove priče zvuče neuporediovo ozbiljnije. Ljudi sa nižim kvalifikacijama moraju da se prijave zavodu za zapošljavanje, dobijaju neku pomoć, šalju ih na različite dokvalifikacije, koje oni ne žele i koje im neće biti ni od kakve pomoći, prinuđeni su da se presele u manji stan zato što više ne mogu da plaćaju kiriju, i odmah im je jasno da padaju sve niže na društvenoj lestvici. Volonteri nisu navikli na takve probleme, jer većinom pripadaju srednjem, obrazovanom sloju, a često potiču i iz relativno dobrostojećih porodica. Nije retkost da neko ko je zavrišio fakultet s diplomom u džepu živi gore nego za vreme studija.

S druge strane, naišla sam na mnoge koji kažu „Eto, ja radim honorarno skoro trideset godina i nikad se nisam žalio. Nemam pojma u čemu je tvoj problem.“ Ukoliko je to nečiji slobodan izbor, onda nemam ništa protiv. Ali ne može svako da bude samostali preduzetnik, niti svako može večito da bude fleksibilan. Htela sam da otvorim diskusiju o stavu našeg društva prema ovom problemu. Za takvu situaciju niko ne može biti lično odgovoran, tako da se ovde postavlja i pitanje solidarnosti. U Nemačkoj smo imali prilike da vidimo štrajkove različitih grupacija, članova sindikata uslužnih delatnosti Ver.di, lekara, volontera, ali nikada niko od prolaznika nije zastao da im pruži podršku ili da se zapita kako bi se problem koji tišti štrajkače mogao rešiti zajedničkim snagama. Sve je to deo globalnih procesa, a ovom pitanju u Nemačkoj pristupa veoma partikularistički. Ljudi nažalost nemaju osećaj da pripadaju istom društvu, i nisu spremni da zajednički rade na smanjenju nezaposlenosti među mladima ili na otvaranju novih radna mesta. Obrazovani volonteri jednog će dana naći posao, ali šta će biti sa onima koji nemaju odgovarajuće kvalifikacije, i koji su potpuno svesni toga da nikada neće ni dobiti mogućnost da ih steknu? Ovo je ogroman društveni problem, a ja ga opisujem sa stanovišta privilegovanog segmenta mlade generacije, da se tako izrazim.

Tvoja knijga se bavi i Nemačkom realnošću. Političari ćute o pomenutom problemu, dok su volonteri su zainteresovani za politička pitanja, ali ne učestvuju u radu političkih institucija, niti su spremni da se učlane u neku od partija. S druge strane, sindikati, osim francuskih, nisu voljni da udruže snage sa studentima i srednjoškolcima. Ima li nade da će se neko ipak pozabaviti ovim pitanjem, ne računajući trenutnu medijsku pompu? Da li je, recimo, tvoja knjiga privukla pažnju nekih partija?

Postoji organizacija po imenu FairWork, koja se istakla u lobiranju, i već se nekoliko godina trudi da isposluje minimalne zarade za volontere. Oni pokušavaju da navedu političke partije da se pozabave ovim pitanjem. U međuvremenu i Nemački savez sindikata DGB, zatim Savezni zavod za zapošljavanje i savetovališta za studente posvećuju izvesnu pažnju problemu volontera. Stvari su se pokrenule sa mrtve tačke, ali mislim da će napredovati veoma sporo. Ali to već zavisi od svih nas. Baš kao što si i rekla, tužno je kada volonter ne želi da napusti loše radno mesto. Mislim da će i u budućnosti volonteri morati i sami kritički da sagledavaju svoj položaj, i da smognu snage da odbiju stručnu praksu koja se svodi na kovertiranje pisama od jutra do mraka.

U knjizi spominješ još jedno bitno pitanje, a to je potomstvo. Umesto da zauzmeš neki stav, ti ovo pitanje predstavljaš iz više uglova. Neki od likova ne žele decu dok ne budu materijalno obezbeđeni, ima onih koji dobiju decu, pa se veoma dobro snalaze, ali i onih koji sve detaljno planiraju, ali ne nalaze odgovarajućeg partnera.

Da, a u knjizi pokušavam da prikažem razne načine na koje se može postupiti u takvoj situaciji. Cela diskusija o tome u Nemačkoj mi deluje apsurdno, pri čemu imam u vidu žene koje opisuje Širmaher, kojima sve savršeno ide od ruke, bilo da se radi o porodici ili karijeri, a isto mislim i o stalnom isticanju porodičnih vrednosti. Osim toga, pitanje potomstva ne tiče se samo žena, već i muškaraca. Doduše, ovo je veoma opširna tema. Htela sam zapravo samo da pokažem da obrazovane žene ne odbijaju da rađaju decu, nego da samo odlažu taj trenutak, i to zato što mlade intelektualke jedva da uspevaju da obezbede i sopstvenu egzistenciju.

I sama si se našla u situaciji kao i Đulija, junakinja tvoje knjige. Dve godine ćeš imati posao i sigurne prirode u časopisu Kulturaustauš, ali onda ćeš ponovo morati da tražiš posao. Šta ćeš onda?

Zasad mislim da će sve biti u redu, gde god da se nađem. Uopšte se ne brinem što ću kroz dve godine ponovo tražiti posao ili raditi nešto sasvim drugačije. Znam samo da ni pod kojim okolnostima ne želim da se ponovo selim. Narvno da ću o tome brinuti kada za to dođe vreme, ali čovek mora prihvatiti činjenicu da su dugi periodi nezaposlenosti danas sastavni deo karijere. Volontiranje je često samo prikrivena nezaposlenost. Tu uopšte nema perspektive, čak i na širem društvenom planu. A i generacija koja je zakoračila u šestu deceniju života ima isti problem. Nema posla? Pa šta? Uostalom, ne živimo u siromašnoj zemlji i ne smemo da na sve gledamo tako negativno, ali bi trebalo da razmišljamo o pravednijoj raspodeli radnih mesta. Jedna od mogućnosti je da više ljudi deli jedno radno mesto, pa makar to bilo skuplje za poslodavce.