Evropa

Pojam integracija već godinama dominira diskusijom o migracijama. Istraživači migracija prigovaraju da je zahtev za prilagođavanjem jednostrano upućen doseljenicima, insistirajući na drugačijoj perspektivi.

Integracioni kurs, samit na vrhu posvećen integraciji, barometar integracije – svuda nailazimo na ključni pojam integracija koji je stupio na mesto pojma multikulturalizam. Multikulturno društvo izašlo je na loš glas. Mnogo su popularniji izveštaji o slučajevima neuspele integracije. Kada se danas govori o migracijama, uglavnom se to čini u vidu problemskih diskursa o paralelnim društvima, ubistvima iz krvne osvete ili prinudnim brakovima.

Zabine Hes, etnološkinja sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu koja je učestvovala u priređivanju zbornika No integration?! Kulturološki prilozi evropskoj debati o integraciji, ovu knjigu vidi kao „pokušaj da se ponovo učini zamislivom jedna drugačija pozicija“. Takav drugačiji ugao gledanja podrazumeva, primerice, i to da se migranti, za promenu, ne posmatraju primarno kao ljudi sa deficitima koje treba ispraviti u okviru „integracionih kurseva“. Cilj integracije mora da bude jednakost šansi putem participacije u društvenom, ekonomskom, političkom i kulturnom životu. A to zahteva izvestan trud, ne samo od strane doseljenika nego i „ne-doseljenika“.

Kulture nisu kontejneri

Aktuelna debata o integraciji zasnovana je, po mišljenju priređivačâ, na esencijalističkom pojmu kulture. Primajuće društvo i doseljeničke grupe se posmatraju kao dva dovršena kontejnera. Ova predstava je dezintegrišuća i naglašava ono što razdvaja kulture, umesto da identifikuje ono što ih spaja.

Po uzoru na pojam gender mainstreaming-a, priređivači naspram ovog modela kontejnera predlažu koncept „migration mainstreaming“-a. To znači da se treba oprostiti od predstave o homogenom nacionalnom društvu kao osnovi za miran suživot. U vreme mobilizacije ljudi, dobara i ideja, životne priče koje nisu vezane za granice određene nacionalne države odavno su postale normalna pojava. Stoga se mora posvetiti veća pažnja migrantskoj perspektivi, specifičnim interesima, uslovima života i dostignućima migranata. Ova transnacionalna perspektiva se spaja sa zahtevom za globalnim socijalnim i građanskim pravima.

Prilozi iz ovog zbornika, koji su svi do jednog vredni čitanja, osvetljavaju tematsko polje migracije i integracije iz političke, društvene, umetničke i naučne perspektive. Svim tekstovima je zajedničko kritičko preispitivanje vladajućeg pojma integracija. Većina članaka tematizuje nemačku debatu o integraciji. Predmet kritike su, na primer, prikriveni rasistički tonovi u javnom diskursu o paralelnim društvima, ali i „pozitivni rasizam“ nekih od pozicija takozvane multikulturalnosti.

Za kosmopolitsku Evropu

Italijanski politikolog Sandro Mecadra i antropološkinja kulture Regina Remhild svoje argumente iznose iz jedne decidirano evropske perspektive. Macadra savremene migrante tumači kao kolonijalno nasleđe Evrope. Ilegalni doseljenici nemaju nikakva građanska prava, ali je njihova radna snaga dobrodošla. Oni su „građani drugog reda“, pa su samim tim i dalje „kolonijalni podanici“ unutar Evrope. Tako se istorijski kolonijalizam reprodukuje u evropskoj sadašnjosti što može dovesti do „evropskog aparthejda“. To bi se moglo sprečiti ako bi se poslušao francuski filozof Etijen Balibar koji se zalaže za stvaranje evropskog „državljanstva na osnovu boravka“ koje se ne bi ponudilo samo građanima članica Evropske Unije, nego i svim ljudima koji su trajno nastanjeni u Evropi.

Pozivajući se na nemačkog sociologa Ulriha Beka, Regina Remhild se bavi idejom kosmopolitske Evrope. Ona u migrantima koji, sa dozvolom boravka ili bez nje, žive u zabrinjavajuće lošim uslovima u Evropi ili na njenoj periferiji vidi preteče „kosmopolitizma odozdo“. Kosmpolitski san o životu s onu stranu granica i nacionalnih identiteta za ove migrante više nije pusta utopija nego praktična nužnost, a to znači: „prihvatanje i prilagođavanje u zabrinjavajuće lošim uslovima novih doseljničkih društava“.