Arhitektura

Bauhaus i njegova promenljiva istorija i dan-danas se rado prikazuju u crno belom maniru. Dok jednima isključivo na pamet padaju atributi kao što su četvorougaono i konkretno, drugi preteruju sa interpretacijama ezoteričnih dečjih bolesti Bauhausa. Pri tome Umetnička akademija (1919-1933) ima daleko više nijansi u odnosu na utisak koji je dugo vremena stvarala Međunarodna moderna. Vreme je za odavno neophodnu reviziju.

Kada se ove godine bude navršila 90. godišnjica Bauhausa i mitova koji se pletu oko njega, ponovo će se iz naftalina izvući po neka neiskorenjiva predrasuda. To se može uočiti već sada, pored ostalog i u poplavi raznih napisa u kulturnim rubrikama dnevnih novina. Čak se i autori sa polovičnim znanjima o Bauhausu osećaju pozvanima da daju svoj originalni doprinos rođendanu avangardne Umetničke akademije.

S jedne strane to deluje umirujuće jer je primetno da taj spomenik arhitekturi moderne, utuljene od strane nacista, a koji se nalazi u Desauu, i dalje intrigira javnost u Nemačkoj. S druge strane, već je pomalo dosadno što Bauhaus sada služi kao izgovor za svakojake subjektivističke vizure, pa se tako u jednom važnom dnevnom listu govori o "apokrifnom učenju o spasu" koje je navodno insprisano Bauhausom. Iako je Bauhaus - prvi put osnovan 1919. u jednoj zgradi Henrija van der Veldea izgrađenoj u arhitekturi jugendstila - navodno istražen do tančina, čini se kao da pre svega radikalno-utopijska potraga za nekim novim, modernim konstruktom života izaziva trajnu zbunjenost.

Bauhaus kao „thinktank“

Direktor i osnivač Valter Gropijus (Walter Gropius), koga su zbog aristokratskog izgleda nazivali i "srebrnim princem", možda je i sam, kao i mnogi drugi umetnici i književnici s početka 20. veka, privremeno bio pod snažnim uticajem ezoteričnih iskušenja. Nije slučajno što je pre Bauhausa pripadao društveno angažovanom "Radničkom savetu za umetnost" ("Arbeitsrat für Kunst"), ali je, takođe, u pravi čas zahtevao društvenu dalekovidost.

"Haus am Horn", sagrađena 1923. u Vajmaru kao ogledna kuća, označila je kraj razdoblja dečjih bolesti i romantičnih varijacija Bauhausa. Više se nije radilo o jedinstvu umetnosti i zanata u "Katedrali budućnosti", kao što bilo proklamovano u osnivačkom manifestu iz 1919. Takve ideje, koje su bliže srednjovekovnim građevinskim radionicama, naprosto su nestale kada se pojavilo novo Gropijusovo geslo "Umetnost i tehnika - novo jedinstvo".

Slikari kao na primer Vasilij Kandinski (Wassily Kandinsky) ili Paul Kle (P. Klee) se nakon toga više nisu osećali komotno u ovoj laboratoriji novog funkcionalizma u dizajnu, te su se sve više povlačili u novosagrađenu kulu od slonovače, tj. u svoje majstorske kuće u Desauu koje su bile bogato orkestrirane zidnim bojama.

Johanes Iten (Johannes Itten), jedini pravi ezoteričar među majstorima Bauhausa, bio je dosledan i 1923. napustio je Umetničku akademiju. Ko god negira da je Bauhaus bio prožet disparatnim strujama vremena i duha, pogrešno tumači istoriju. Bauhaus, međutim, nije bio isključivo četvorougaon, antiseptički, primarnih boja, kako to rado predstavljaju simplifikatori koji su, u krajnjoj liniji, dovedeni u zabludu banalnim dizajnerskim imitacijama posleratne moderne. Bio je to "think-tank" čije su periodične i burne rasprave o pravcu kojim valja ići katkad do srži potresale ovu instituciju.

Građenje kuće i kuća koja se gradi i razuzdana slavlja

Oskar Šlemer (Oskar Schlemmer) je u svom tekstu "Građenje kuće i kuća koja se gradi!" ("Hausbau und Bauhaus!") dao blago ironični prikaz zamišljene buduće arhitekture podređene novim higijenskim potrebama, uključujući reformisanog čoveka: "U celini se radi o simfoniji novog materijala: uglavnom stakla i metala ... središte i glavna atrakcija kuće je, uostalom, prostorija za kupanje: fizičko-hemijski kabinet par excellence, optička slast od cevi i sjaja ... to je moja glavna prostorija za boravak! Tu pišem, čitam, meditiram - negujem telo, gimnasticiram i mislim na Grčku!"

Ni u Desauu nije postojalo samo jedno učenje o tome kako postići blaženstvo. Dogmatski stav se, zapravo, manifestovao tek posle rata, u okviru "Međunarodne moderne" koja je samo delimično izvedena iz Bauhausa, kada je svako odstupanje od norme pravih uglova i, u krajnjoj liniji, "white cube"-a, smatrano svetogrđem. Da su bauhausovci bili prilično šarena i nekonvencionalna družina, to se, ako ni po čemu drugom, vidi po njihovim razuzdanim dadaističkim proslavama. Svojim kreativnim smislom za skulptoralne materijalne efekte su, recimo, 1929. prilikom "Metalne proslave" ("Metallisches Fest") opčinili čak i sumnjičave građane Desaua.

Možda će po završetku obeležavanja ovog okruglog jubileja nastati raznovrsnija slika o Bauhausu koja će biti manje opterećena klišeima. A ako se to ne dogodi, onda ćemo imati dovoljno vremena da se do stotog rođendana intenzivno pozabavimo svim njegovim aspektima i nijansama. Filip Osvalt (Philipp Oswalt), koji je u martu preuzeo dužnost direktora Bahuhaus fondacije, s pravom naglašava hibridnost i celovitost modela modernizacije poznatog kao Bauhaus: "Ne postoji samo jedan Bauhaus, nego više Bauhausa."