Likovna umetnost

Štefan Kopelkam je u dva navrata fotografisao iste kuće i ulice u Istočnom Berlinu i Istočnoj Nemačkoj: 1990/91 i 2002/03. Razgovor o čežnji, romantici ruševina i odnosu prema istoriji.

Gospodine Kopelkam, Vi ste se odmah nakon Ujedinjenja uputili na teritoriju Nemačke Demokratske Republike. Za čim ste tamo tragali?

Moj motiv je najpre bio čista znatiželja. Već sam ranije često putovao u NDR, pomalo sam poznavao Istočnu Nemačku, ali je na mojoj mapi bilo još mnogo slepih mrlja i imena, bili su to samo mitovi. Kada je pao Zid, s oduševljenjem sam krenuo za Drezden, Lajpcig, Gerlic, Zitau i Kemnic, uvek sa velikoformatnom kamerom u prtljažniku.

Kada ste doneli odluku koje motive želite da fotografišete?

Taj izbor je bio veoma subjektivan. Fotografisao sam situacije koje su me fascinirale. Ni u kom slučaju nisam želeo da snimam građevinski inventar na celoj teritoriji NDR. Takođe su me manje interesovali istaknuti arhitektonski spomenici, već više sve ono što nosi pečat svakodnevnog. Bilo mi je prilično svejedno da li je tu parkiran neki automobil ili mi neki čovek utrčava u sliku. Naravo da su postojali lični motivi: po obrazovanju sam grafički dizajner, te se na slikama vide mnoge kuće na kojima se još uvek prepoznaju istorijski natpisi.

Berlin, Elizabetina crkva, Invalidenštrase (Invalidenstraße) 14.8.1990. (levo) & 14.9.2001. (desno). © Stefan Koppelkamm

Odrasli ste u Zarbrikenu, studirali ste u Kaselu, a živeli u Zapadnom Berlinu. Kakav je bio Vaš pogled na NDR?

Upoznao sam brojne zapadnonemačke gradove u kojima postoje ostaci istorije, međutim, u periodu obnove Savezne Republike Nemačke mnogo toga je uništeno. Za mnoge Nemce je putovanje u Italiju bio jedini način da namire svoju čežnju za prošlošću. Kada sam stigao u grad poput Gerlica, bio sam zapanjen. Tako nešto do tada nisam video u Nemačkoj, grad koji je, doduše, bio u lošem stanju, ali je u potpunosti preživeo Drugi svetski rat.

Mnogi zapadni Nemci su imali utisak vremeplova kada su prvi put putovali po Istočnoj Nemačkoj. Da li se već tada moglo naslutiti da to neće potrajati?

U istoriji fotografije veoma je čest podsticaj da se zabeleži nešto čemu je opstanak ugrožen. Kada sam kretao na svoja prva putovanja, bilo mi je jasno da ovo ovde više neće dugo izgledati ovako. Dok sam ja na svoja putovanja nosio kameru, uveče bih u hotelu sedeo u društvu zapadnonemačkih kopača zlata koji su samo mislili na posao.

Berlin, Hakeše hefe, Rozentaler štrase (Rosenthaler Straße) 17.1.1992. (levo) & 12.9.2004. (desno). © Stefan Koppelkamm

Kada se pogledaju fotografije koje ste snimili u razmaku od deset godina, postavlja se pitanje vrednovanja. Da li događaje iz proteklih deset godine vidite kao spas ili kao razaranje?

Moj zaključak nije jednoznačan. Moja knjiga nipošto ne treba da bude dokument o „pejzažima u cvatu“. („Blühende Landschaften“ – krilatica bivšeg kancelara SRN Helmuta Kola, skovana početkom devedesetih godina kao metafora ekonomskog procvata bivše NDR, a koja je kasnije, kao reakcija na obnovu privrede koja se, dobrim delom, ogledala u zatvaranju fabrika, sve češće korišćena ironično. prim. prev.) Kada sam 2002. godine po drugi put proputovao ove krajeve, bio sam prilično šokiran. U mnogim slučajevima, istorija je jednostavno izbrisana. Naravno da postoje slučajevi kao što je Gerlic. Ali onaj istančani smisao za restauraciju, kao u Italiji gde se restauriraju kuće tako da se to posle uopšte ne primećuje, to mi ne umemo. Oružarnica u Citauu je, primera radi, uništena usled restauracije.

Kakav je Vaš stav o rekonstrukciji? Vi prikazujete i zgrade koje su rekonstruisane. U Berlinu je upravo doneta odluka o tome kom arhitekti će biti poverena restauracija Berlinskog dvorca.

Po tom pitanju nisam dogmatik. U slučaju Berlinskog dvorca sam ravnodušan prema tom projektu. Naime, ne radi se o starom modelu, nego o modelu 1:1 tog dvorca, i u tome ne vidim nikakav dobitak za grad. Bilo bi bolje da je postojala hrabrost, kao kod Francuza kada su sedamdesetih godina sagradili Centar Pompidu. Na taj način su stvorili simbol: bila je to prekretnica u arhitekturi, kao i za instituciju muzeja. Berlinski dvorac neće dovesti do tako nečega.

Gerlic, Veberštrase (Weberstraße) 23.6.1990. (levo) & 17.9.2001. (desno). © Stefan Koppelkamm

Da li ste od samog početka imali nameru da se još jednom vratite kako biste dokumentovali promenu?

Imao sam želju da odmah objavim fotografije. Međutim, tada to nikoga nije interesovalo jer se nije želelo pokazati u kako su lošem stanju gradovi. 2002. sam ponovo krenuo na put i slikao sam tačno sa iste pozicije. Sada mi je drago zbog toga. Fotografije iz 1990. su puka nostalgija, današnja fotografija uzeta sama za sebe je po pravilu trivijalna, a knjiga tek direktnim suprotstavljanjem dobija na napetosti.

Tada su NDR i sva ta „romantika ruševina“ verovatno bili neka strana zemlja. Danas nam ti gradovi deluju mnogo normalnije.

To je tačno, ali sve to ni izdaleka više ne fascinira kao nekad. Prilikom prvog putovanja imao sam osećaj da putujem u nemačku prošlost. Imao sam osećaj da je i grad u kome sam odrastao, nekada izgledao baš ovako. Kada sam prvi put došao u Gerlic, grad je bio sablasno pust. Kao tridesetih godina, sve vreme sam mislio, evo sad će odmah iza ugla početi da marširaju nacisti.

Citau, Kneževska konjušnica (Marstall, Store-house) 24.6.1990. (levo) & 17.9.2001. (desno). © Stefan Koppelkamm

Tema egzotizma Vas je već ranije zaokupljala, u Vašim radovima o staklenicima sa palmama i drugim tropskim biljkama ili onima o orijentalnim građevinama. Da li ste otkrili egzotiku u sopstvenoj državi?

To je tema ispunjena čežnjom koja potiče od mog bavljenja uređenim vrtovima. Čak je i kod arhitekata koji su koncipirali staklene bašte, postojala ogromna čežnja za rajem. Ta čežnja isto tako može biti usmerena na strane zemlje, kao i na prošla vremena, to su osnovni motivi u istoriji vrtova: kineske čajdžinice ili gotske ruševine.

Moderna u NDR, dakle, urbanizam, zgrade od panel-ploča, saobraćaj, to Vas nikada nije zanimalo?

Moja čežnja se uvek odnosila na istorijsko, na to kako su nekada izgledali naši gradovi: Već je Berlin osamdesetih pozivao na bavljenje prošlošću. “Slatka bolest zvana juče”: u vezi sa Drezdenom o tome piše Uve Telenkamp u svom romanu "Kula" (Der Turm). Taj doživljaj se još jednom ponovio nakon Ujedinjenja. No, time je i okončano moje bavljenje istorijskim temama. Moji novi radovi su posvećeni gradu u kome danas živimo.