Činjenice

Sve češće se u televizijskim vestima mogu videti slike izbeglica, tako da i u Nemačku svake godine pristižu hiljade ljudi koji ovde traže zaštitu od progona ili rata. Uglavnom se paušalno nazivaju izbeglicama. Ali, ko god pažljivije pogleda, brzo će uočiti: razlike među njima su velike, a njihova budućnost zavisi od brojnih zakona.

Po međunarodnom pravu se izbeglicom smatra onaj kome je priznat taj status, shodno pravilima Ženevske konvencije o izbeglicama. Nemačka je jedna od 140 država-potpisnica tog međunarodnog sporazuma. Njegov cilj je zaštita lica koja su progonjena zbog svoje rase, svojih političkih mišljenja, svoje vere ili svog pogleda na svet, te zbog toga više ne mogu više da žive u zemlji porekla.

Izbeglicama se uglavnom smatraju lica koja traže azil

Kada je u Nemačkoj reč o izbeglicama, uglavnom se misli na lica koja traže azil. Ti ljudi – koji se nazivaju i azilantima – podneli su kod Saveznog ureda za migraciju i izbeglice (Bundesamt für Migration und Flüchtlinge, skr. BAMF) molbu za dobijanje azila koja još nije rešena od strane nadležnih organa. Ali šta u tom kontekstu znači „azil“? Onome ko dobije status izbeglice, Savezna Republika Nemačka garantuje da ga neće isporučiti državi iz koje je pobegao. Međutim, Savezni ured ponekad ne može precizno da ustanovi da li je neko u zemlji porekla zaista progonjen ili životno ugrožen, zbog čega rešavanje ovakvih zahteva dugo traje. Tokom prve godine boravka, podnosiocima zahteva za azil nije dozvoljeno zapošljavanje, a i nakon toga je moguće samo uz znatna ograničenja. Azilanti moraju da žive u smeštaju koji im je dodeljen, a potrebna im je posebna dozvola da bi napustili mesto boravka.

Samo mali broj zahteva ima izgleda na uspeh. Jedan od razloga negativnog ishoda jeste okolnost da je podnosilac zahteva prethodno boravio u nekoj drugoj zemlji Evropske Unije, pa je tada ta država nadležna za vođenje postupka. Ili, zemlja porekla smatra se bezbednom odn. nadležne službe ne mogu da ustanove postojanje fizičke ili životne ugroženosti. Prema podacima Saveznog ureda za migraciju i izbeglice, 2007. godine u Nemačkoj je podneto više od 28.500 zahteva, od čega je 304 rešeno pozitivno – samo 1,1 procenat. Odbijeno je 45% zahteva, a kod nešto manje od četvrtine zahteva odobren je privremeni boravak (tzv. „Duldung“). U Nemačkoj, oko 200.000 ljudi ima takvu potvrdu. „Ona se može izdati na nekoliko nedelja ili na šest neseci“, kaže Bernd Mesovic, rukovodilac odeljenja za pravnopolitička pitanja organizacije Pro Asyl. Ne postoje precizni podaci, jer nadležne savezne i pokrajinske službe nemaju centralizovanu statistiku. „Prema našem iskustvu, najčešće se izdaje ‚Duldung‘ na tri meseca“, ocenjuje Mesovic.
Pro Asyl procenjuje da se u Nemačkoj između 500.000 do 1,5 miliona ljudi živi bez dozvole nekog od nadležnih organa.

Privremena dozvola boravka

Potvrda o privremenom boravku znači da dotična osoba trenutno ne može biti primorana da napusti Nemačku, usled, primera radi, bolesti. Ili zato što je region u koji treba da bude deportovano lice čiji je zahtev za dobijanje azila odbijen - po pravilu se prisilno deportovani vraćaju avionom – zahvaćen ratnim dejstvima. Zbog toga su i brojni ljudi sa Kosova i iz Srbije godinama živeli u Nemačkoj. Većina njih je bila u statusu privremenog boravka, tj. njihov povratak u razorenu domovinu je nekoliko puta kratkoročno odlagan. Danas se smatra da u Srbiji i na Kosovu vlada mir, a ljudi čiji je boravak samo privremeno tolerisan sada bi trebalo da se vraćaju kućama. Pre svega bi mladim Kosovarima trebalo olakšati povratak u zemlju njihovih roditelja, a nemačke vlasti im pomažu tako što im tamo pomažu u nalaženju stana i zaposlenja. Organizacije za pomoć izbeglicama kritikuju da su ti ljudi izloženi snažnom pritisku nadležnih organa da prihvate takve ponude. Oni kojima nije odobrena privremena dozvola boravka mogu da se bore protiv deportacije tako što će podneti tužbu ili molbu za hitno rešavanje spora pred nadležnim upravnim sudom. U pojedinačnim slučajevima dolazi do ponavljanja istrage. Za to je nadležan odbor za peticije pri pokrajinskom parlamentu ili takozvana komisija za slučajeve kod kojih bi striktnom primenom zakona došlo do teže povrede njihovih prava (nem. Härtefallkommission). Ta komisija može da se izjasni protiv deportacije ako se, na primer, dotična osoba dobro integrisala u Nemačkoj, ili ako je kao dete došao odn. došla ovamo, dobro govori Nemački i u bivšoj domovini nema više rodbine. Međutim, komisija može samo da daje preporuke. U krajnjoj instanci odluku donosi ministarstvo unutrašnjih poslova pokrajine u kojoj se vodi spor.

Zanemarljiv broj molbi za dobijanje azila u Nemačkoj

Broj molbi za dobijanje azila u Nemačkoj znatno je opao tokom poslednjih godina. Prema podacima Saveznog ureda za migraciju i izbeglice, 2008. godine je ova institucija primila 22.085 prvih molbi za dobijanje azila. Tokom poslednjih trideset godina samo je dva puta taj broj bio još niži. Skoro jednu trećinu molbi iz prošle godine, nešto više od 6800, podnela su lica koja su pobegla iz Iraka. Na drugom mestu se nalazi oko 1400 Turaka, pretežno kurdskog porekla. Treću grupu podnosilaca zahteva za dobijanje azila čine Vijetnamci (1.042), dok se na četvrtom mestu sa 879 zahteva nalaze azilanti sa Kosova. Do 2007. godine su lica sa Kosova ubrajana u grupu srpskih izbeglica. Tek nakon što je Kosovo 2008. godine proglasilo nezavisnost od Srbije, Kosovari se na tom spisku pojavljuju kao zasebna grupa.

Savezni ured kao i nadležne službe koje su mu podređene proveravaju da li treba usvojiti molbu za dobijanje azila. Svi oni koji ispune zahteve navedene u članu 16a Ustava SRN zvanično postaju „lica koja ispunjavaju uslove za dobijanje azila“ i dobijaju dozvolu boravka u trajanju od tri godine. Ako se to priznavanje statusa ne opozove, on ili ona dobiće dozvolu za naseljavanje. To znači da lice koje dobije ovu dozvolu uživa skoro ista prava kao i bilo koji nemački državljanin.

Početkom devedesetih godina, broj zahteva za azil znatno je porastao da bi 1992. dostigao rekordnih nešto manje od 440.000. Uzrok tome bilo je, pre svega, otvaranje granica ka istočnoevropskim državama i raspad Sovjetskog Saveza. Nakon toga su oba doma nemačkog parlamenta, Bundestag i Bundesrat, pooštrili ustavne odredbe koje se tiču zakona o azilu, posle čega je broj azilanata znatno opao. Član 16a nije izmenjen, te i dalje glasi isto kao i pre ustavnih promena iz 1993: „Lica progonjena zbog političkih stavova uživaju pravo na azil.“ Međutim, tumačenje ove veoma uopšteno formulisane rečenice od tada je relativizovano. Danas se na pravo na azil više ne mogu pozivati lica koja su u Nemačku ušla preko neke države Evropske Unije ili takozvane bezbedne treće države. Takvima se smatraju Švajcarska i Norveška. Isto važi i za države u kojima je „obezbeđena“ primena Ženevske konvencije o izbeglicama. Na tom kratkom spisku „bezbednih država porekla“ se trenutno nalaze Gana i Senegal.