Odvažiti se na sjećanje

Odvažiti se na sećanje

Kritičko promatranje grčkog autora Nikosa Themelisa, na srpski jezik preveo Zoran Mutić.

Pokušaću da odgovorim na nekoliko pitanja:

Šta bi moglo da ujedini narode jugoistočne Evrope u današnjoj stvarnosti, uz globalizaciju u kojoj se oblikovanje celovite Evrope privodi kraju?

Konkretnije: kakva prošlost, kakva sadašnjost, kakva budućnost?

Iz kojih vrednosti, principa, i svetonazora, posredstvom kakvog razvoja i procesa, može da nastane jedna zajednička svest koja će ujedinjavati, a ne razdvajati, koja će prigrliti kulturu demokratije? Kulturu koja će poštovati različitost i konsolidovati multikulturalnost ne kao nužno zlo, već kao izvor kreativnosti, solidarnosti i progresa.

Čemu može doprineti književnosti?

Da se malo vratimo u sopstvenu prošlost. Onome što je uistinu bilo, ali u isti mah i onome čemu nas je učilo zvanično državno obrazovanje.

Prošlost koja oblikuje istorijsku svest u društvima formiraju akademski istoričari koji dijahronički služe ne samo traganju za istorijskom istinom, već i nacionalnim, političkim, verskim i obrazovnim svrsishodnostima svake vrste. Tako ono što nam je uglavnom poznato da se dogodilo među narodima jugoistočne Evrope s pojavom države-nacije početkom 19. veka jesu neprijateljstva, ratovi, nasilje, polaganje prava na osvojeno tlo i dovođenje u pitanje uspostavljenih granica, verski antagonizmi unutar same pravoslavne crkve, plemenska diskriminacija, progoni manjina, etnička čišćenja. A u mirnim periodima, krajnje nepoverenje i oprez pred naredno odmeravanje snaga. Samo se po sebi razume da su za prikazivače ovakvog istorijskog pripovedanja za navedene fenomene krivi uvek bili "drugi", bilo da se radilo o susedima ili o često različitim "Velikim Silama" Evrope koje su uticale na istorijski razvoj događaja u jugoistočnoj Evropi. Kada se radi o navodno njihovoj krivici za ta zbivanja, koliko god da su ona vredna žaljenja, opravdavaju se i čine legitimnim apriori ili a posteriori kako bi poslužila dvema vrhunskim vrednostima: kaljenju nacionalne svesti i jačanju nacionalnog suvereniteta.

Takva prošlost i danas je za veliku većinu naših naroda dominantna i sasvim živa kao tragično sećanje naših roditelja i dedova. Mnogi još uvek ne mogu da je prevaziđu, posebno kada i danas preživljavaju njene posledice. Takva prošlost, koja se prebacuje iz jučerašnjice u današnjicu, pri čemu kao prevozno sredstvo služe tradicija, obrazovanje i nacionalna ideologija, onemogućava zbližavanje narodâ i koči svaki pokušaj promocije različitosti kao vitalnog elementa koji vodi ka ujedinjenju.

Da bacimo pogled i na našu sadašnjost.

Uspostavljanje granice između prošlosti i sadašnjosti teška je procedura i verovatno se nećemo složiti kada je reč o njenim rezultatima. Koji period se beleži u kolektivnoj svesti kao prošlost i odakle počinje period sadašnjosti u Evropi? Koje vrste zajedničke svesti koja nas deli postoje, i to štaviše snažnije od onih koje bi mogle da se označe kao kolektivna svest Evrope? Kada dolazi do odlučujućeg reza između juče i danas? Sa krajem Drugog svetskog rata ili sa skorijim razvojem događaja, urušavanjem realnog socijalizma, širenjem globalizacije i nasrtajem novih tehnologija?

U evropskim zapadnim društvima dva velika rata, holokaust, sveopšte i duboko sazrevanje racionalističke misli i demokratskih vrednosti uspostavili su po okončanju Drugog svetskog rata kraj sukobljenih svetonazora, ekspanzionizma, revanšizma i kršenja ljudskih prava. Sve u svemu, smatram da ćemo se lako složiti s tvrdnjom da se i danas problemi, situacije, koncepti i psihološki naboji prošlosti nanovo stvaraju u odnosima među narodima jugoistočne Evrope i da, na ovaj ili onaj način, na njih udaraju svoj pečat. Njihovi heterogeni koreni su brojni. Kao primer iz nedavne prošlosti, tu su stvaranja nacionalnih država na Balkanu na teritoriji bivših carstava, otomanskog i austrougarskog, dijahronični problemi u odnosima Grčke i Turske, podela jugoistočne Evrope između zemalja – koje su prešle u zapadni blok – Grčke, Turske i Kipra – i ostalih koje su prešle u realni socijalizam, turska okupacija severnog Kipra, nedavni raspad bivše Jugoslavije, manjinska pitanja, kao i duboko osećanje različitosti između hrišćana i muslimana.

Istovremeno se u savremenom trenutku beleži i različit ritam razvoja etničkih zajednica, različit napredak u prevazilaženju kašnjenja, kao i nedostaci svake vrste u poređenju s onima koji se beleže u zapadnoj Evropi po završetku Drugog svetskog rata. Kao prvo, to se dešava u toku izrastanja i oblikovanja demokratskih društava, a u širem smislu i šire kulture demokratije, kao i u pogledu društvenog organizovanja, u ekonomskom razvoju, u podeli prosperiteta na šire slojeve naroda, u donedavnom isključivanju od učešća u izgradnji Evropske unije. Razlike u vremenskom razvoju vrše ključni uticaj na programiranje nacionalnih prioriteta. Na prvom mestu, sasvim izvesno, nisu omogućavanje da demokratija pusti dublje korene, promocija vrednosti miroljubive koegzistencije, poštovanje različitosti, uzajamno korisna saradnja, kao i osmoza sveta ideja.

Granice često igraju protivrečne uloge.

Kao nigde drugde, u istom periodu u Evropi granice svake vrste – političke, nacionalne, ekonomske, verske, psihološke i u komunikacijama – nemilosrdno se podižu prema spoljnjem svetu i ograđuju lokalne zajednice. One postavljaju prepreke međusobnom razumevanju, formiranju zajedničke svesti da, čak i ako države još uvek ne pripadaju širem zajedništvu, uniji koja se tek rađa, mogu da barem zajednički teže ka sličnim ciljevima. Predstavnici jednog svetonazora razumevanja i konstruktivnog pristupa unutrašnjim odnosima među zajednicama jugoistočne Evrope su među nama, nalaze se u političkim i društvenim elitama, u porodicama akademskih radnika i intelektualaca, ali su ipak i dalje u manjini. Što se tiče većine, društva se kreću usamljena čak i tamo gde imaju zajedničke velike ciljeve, kao, na primer, evropsku orijentaciju.

Možda bi umanjivanje značaja granica bilo neka vrsta nade? Sasvim izvesno, ako pogledamo u dalju budućnost. Ali šta vidimo do sada? Unutar nacionalnih granica ogromne većine zemalja, tamo gde se vidi da bilo kakva vrsta granica popušta, bilo u okviru Evropske unije, bilo kao rezultat globalizacije, bilo čak nasilnim putem u nekim okolnostima, taj razvoj rađa nesigurnost i zabrinutost za kolektivni ili individualni identitet. Siloviti preobražaji na međunarodnom polju, privremenost razdoblja u kome živimo, fleksibilnost društava, struje emigracija, neadekvatne politike, osećaj nemoći građana da utiču na razvoj događaja, odsustvo bilo kakve ubedljive protivteže koja donosi nadu pred bilo kojom vrstom nesigurnosti otežavaju taj osećaj. Tako je sve više onih koji osećaju da su u opasnosti da izgube jezgro svoje ličnosti, svoj kulturni identitet. Kao reakcija pod naponom izranja u znak prkosa kulturni identitet kao poslednje utvrđenje odbrane pred pretnjama i strahom od razvitka koji ujedinjuje i homogenizuje celi svet. Radi se, štaviše, o jednom kulturnom identitetu sačinjenom od tradicionalnih materijala u čijem središtu se nalazi nacija. Prema problemima sa susedima i međusobnim razlikama ljudi se u velikoj meri odnose s istim nepoverenjem, ako ne i sa neprijateljstvom, kao i juče.

Zaključak je da prošlost i sadašnjost potkopavaju odvažan pokušaj jedne velike ideje o Evropi kao demokratskoj uniji koja će zadržati polimorfnost kulturnih identiteta u okviru mirnog susedstva i istrajati na svakodnevnom planu.

Kako da se suočimo sa takvim stanjem?

Zadržaću se na tri njegova tkanja*:

Šta možemo da učinimo s našom prošlošću? Prošlost se ne menja. Međutim, istoriografija svaki put pravi sopstveni izbor i hijerarhiju. Bira šta će istaknuti, šta osvetliti, kako će objasniti uzroke, motive, odluke, posledice. Kako će se u celosti približiti situaciji i njenoj prošlosti. Na primer, novija grčka istoriografija, od svog rođenja sredinom 19. veka pa do danas, imala je kao centralnu osovinu sukob Grka sa Otomanskim Carstvom, a potom sa Turskom. Prešućuju se ili najboljem slučaju pominju kao drugorazredna napomena ostali značajni razvoji događaja ili situacije. Na primer, činjenica da su u jednoj multikulturalnoj otomanskoj carevini mogle da se razviju i dosegnu vrhunac nacionalne zajednice, posebno grčke u Smirni, Carigradu, na obalama Crnoga mora i Egeja, i u građanskim centrima duž Dunava, u Solunu, ali i u unutrašnjosti Male Azije. Zajedno sa njima razvijale su se i zajednice Jevreja i Jermena. Da su se u tim centrima formirale pretpostavke za stvaranje grčke građanske klase u 19. veku, razvoj grčke zajednice od vrhunskog značaja za noviju naciju-državu, za njen identitet i nacionalnu svest. Da su ti gradovi prihvatili ideje prosvetiteljstva i humanizma iz zapadne Evrope, istakli one koji su izražavali te ideje, čak i ako na kraju nisu uspeli da njima ovladaju. Da su se u određenim okolnostima razvile čvrste veze na polju ideja, intelekta i obrazovanja između predstavnika različitih nacija, kao, na primer, između Grka i Rumuna, za razliku od sukoba koji su izbili u samim nedrima pravoslavne crkve između carigradske Patrijaršije, bugarske Egzarhije i Srpske pravoslavne crkve.

Osim pristupa istoriji koji obrađuje sukobe, postoji i onaj koji se bavi mirnom koegzistencijom i saradnjom, progresom i blagostanjem. Verujem da slični primeri prešućene istorije postoje na celom području jugoistočne Evrope. Istoričari bi jedino morali da na nju bace svetlo. Istovremeno bi morali da neguju potrebu trezvenog pristupa tumačenju razvoja događaja i kritički stav prema podeli krivice kada je reč o mračnim stranicama istorije. Nije moguće da su za sve uvek krivi "oni drugi".

Ponovno razmatranje naše prošlosti predstavljalo bi značajan korak ka oblikovanju kulture koja bi pomogla da prevaziđemo traumatična sećanja na prošlost i otvorila puteve za sporazumevanje, razumevanje i građenje odnosa sa susedima na temelju do danas zanemarenih principa i vrednosti.

Šta da učinimo sa svojom sadašnjošću? Nju formiraju naši narodi i njihovi politički lideri. Za četiri zemlje jugoistočne Evrope ona se formira posredstvom Evropske unije, a za ostale postojanom orijentacijom da se i one priključe. Međutim, za sve njih problem mora biti isti. Nije dovoljno da uključivanje neke države u Evropsku uniju diktiraju težnja ka jačanju države-članice i njene mogućnosti da utiče na razvoj širih događaja, osiguranje demokratskog režima, crpljenje zajedničkih resursa i drugih pristupa i beneficija, bezbednosti i ekonomskog progresa. Uključivanje mora nametnuti i spremnost onih koji se uključuju da pripadaju jednom društvu sa zajedničkim vrednostima i principima, koji čine temelj na koji se oslanja celokupno funkcionisanje ujedinjene Evrope. Taj poduhvat ne tiče se samo vrednosti mira u odnosima među susedima, već i svih neodvojivih principa kulture demokratije, kao što su sloboda, pravda, poštovanje ljudskih prava i različitosti, duha dobrosusedstva, odgovornosti prema ostalim članovima društva, a posebno prema odlukama koje se donose u organima vlasti u skladu sa postojećim procedurama, primenjenoj solidarnosti i poštovanju pravila međunarodnog prava.

Te vrednosti i principi morali bi da sačinjavaju opšte mesto na čijim se temeljima grade postojani nacionalni svetonazori, nacionalni identiteti i vrednosti, kulturni identitet i posebnosti svakog individualnog društva.

Prethodna misao ne bi smela da se tumači samo kao pretpostavka da se zemlje koje nisu članice Unije uključe u nju. To uključivanje je nužno nezavisno od evropske orijentacije tih zemalja, jer tako one mogu da sebi postave kao nacionalni cilj podršku evropskoj i svetskoj zajednici naroda, posebno kada se uzme u obzir kritična geopolitička pozicija koju zauzimaju. I to upravo stoga što se, posle 60 godina iskušenja u zapadnoj Evropi, pokazalo da je ona čvrsto rešena da ostane na putu progresa tih zajednica, uprkos slabostima koje su zabeležene tokom njenog postojanja.

Sigurno nije lak poduhvat povezivanje impulsa evropske integracije kao zajednice vrednosti i principa sa poštovanjem različitosti, posebno političke polimorfnosti koja odlikuje naše identitete. U drugu ruku, razvoj Unije nije unapred isprogramiran. Neke političke i društvene snage i dalje će prebacivati težinu na procedure i perspektive koje vode ka ujedinjenju, dok će druge naglašavati očuvanje različitosti društava i kultura koje predstavljaju. Potreban je drugačiji pristup od onog koji smatra da je jedna tendencija u sukobu sa drugom, pristup koji će potražiti kreativnu koegzistenciju i sintezu dva gornja elementa. Rezultat tog traganja mora biti proizvod društvene fermentacije, a ne proizvod koncepta koji će odozgo nametnuti nekakvi organi vlasti. Njihova demokratska legitimizacija uslov je njihovog opstanka.

Čemu može da doprinese književnost?

Srećom, književnost tvoraca jugoistočne Evrope usmerena je u ispravnom smeru. Kada se poduhvati istorijskog romana, koncentriše se na ironičnu koegzistenciju, pa čak i solidarnost između junaka koji pripadaju različitim nacijama ili verskim dogmama i žive u starim multikulturnim društvima Otomanskog Carstva. Kada obrađuje starije ili savremene situacije nemoći sporazumevanja, sukoba i nasilja, tada ih direktno ili indirektno osuđuje.

Što se tiče mog ličnog rada, u svim romanima koje sam napisao neprekidno se javlja i ponavlja pitanje individualnog i kolektivnog identiteta, kao i pokušaj da sve o čemu sam prethodno govorio upletem u zaplet romana, u karaktere junaka, u jedan novi pogled na istoriju, kao, na primer, u mom poslednjem romanu Istine drugih.

Taj roman kreće od jednostavne pretpostavke da ljudi na osnovu sopstvenog svetonazora i onoga u što veruju o sebi samima stvaraju sopstvenu istinu. Različitost u svim istorijama oduvek je stvarala napetost. Pitanje koje se postavlja jeste kako se odnosimo prema istinama drugih, a u isti mah, kako se drugi, "različiti", odnose prema našim istinama. U svom pripovedanju pokušavam da sa jednog nivoa odmeravanja pređem na drugi i da demonstriram da je moguće da se različitost izrodi u sukobe. Zaplet romana putuje kroz nacionalne identitete, religijsko verovanje, istorijsku svest, politička ubeđenja, kulturni identitet i stiže do seksualnog identiteta junaka.

Roman sadrži uzroke zavisnosti i nizove motiva. Raspravlja o principima i vrednostima. Na kraju odgovara kako se suočavaju sukobi protagonista romana i njihov mikrokosvet. Ta vizija sadrži naizmenične ljudske postupke i ponašanja, kao, na primer, bratstvo, razumevanje, toleranciju, buntovništvo, mržnju koja tinja, nasilje. Čak se i mogućnost jednostavne komunikacije i sporazumevanja često dovodi u sumnju.

Usredsređujem se na istorijski materijal koji je bivao zanemaren ili namerno prećutkivan, i postavljam ga pored zvaničnog tumačenja prošlosti, onakve kakvu su sakupili akademski istoriografi. Težim ka tome da iz mnoštva postojećeg istorijskog materijala proberem ono što je suštinsko, što služi mom zapletu, i da to povežem sa izmišljenim korpusom romana, kako bih smešao jedinstven tekst. Nastojim da uz drugačiji pogled na prošlost tu istu prošlost dovedem u sadašnjost, a da sadašnjosti dam jednu novu istorijsku težinu, po svoj prilici različitu od one koja postoji u našoj zajedničkoj svesti. Pokušavam da, pored onoga što je centralni cilj jednog romana, uobičajenim sredstvima dam novi život jednoj prošlosti koja je i dalje savremena, ali da i, paralelno sa užitkom ka kojem teži svako pripovedanje, bez obzira na to da li se radi o istorijskom romanu ili Bildungsromanu ili nekakvoj građanskoj porodičnoj mitologiji, podstaknem čitaoca da nanovo razmisli o nekim stvarima.

Tri ključna razjašnjenja:

Savremena književna proizvodnja po pravilu se ne bavi ideologijama i utvrđenim vrednostima, smatra ih prevaziđenim, može čak i da im se suprotstavi sa suzdržanom ironijom. Ne znam koliko to važi i za čitaoce. U svakom slučaju, na javnim književnim manifestacijama i diskusijama oni ne pokazuju da ih to posebno zanima.

Čitaoce, u ogromnoj većini, pre svega zanima književnost američkog kontinenta i njihova nacionalna književnost, a tek posle toga, književnost evropskih suseda. Čitaoce jugoistočne Evrope još manje zanima književnost njihovih suseda.

Kako pokazuju istraživanja, zanimanje za književnost postojano se smanjuje kada je reč o takozvanim povremenim čitaocima. Isto tako, taj interes je sve manji kada se radi o mlađim generacijama, koje slobodno vreme, razonodu, svoju kulturnu "hranu" usmeravaju u drugim pravcima.

Šira tema bila bi pitanje uloge, problema i predviđanja budućnosti evropske književnosti u savremenoj Evropi i u kolikoj meri ona može da bude prihvaćena kao jedan od elemenata ujedinjenja evropske kulture.

Kada je reč o konkretnom pitanju koje nas ovde interesuje i koje sadrži deo prethodno rečenog: Čini mi se da se problem nacionalnih književnosti zemalja jugoistočne Evrope ne tiče njihovih sadržaja, već pitanja u kolikoj meri književnost može da utiče na neko društvo. Koliko je široka njena publika u odnosu na većinu koja je ne prati. Koliko lako može da prevaziđe jezičke granice kako bi se proširila i u društva suseda. Da komunicira sa drugima, strancima, nama sličnima ili različitim od nas. Kako može da stvori kanale komunikacije, dogovaranja i razumevanja problema koji nas muče. Kako da uzgoji jedno zajedničko osećanje, zajedničku svest među našim narodima, koja će nas doneti bliže jedne drugima, koja će nas spajati na zajedničkoj osnovi kulture demokratije.

Više inicijativa, više prevoda, više interkulturalnih foruma, veća međunarodna pokretljivost stvaralaca, promovisanje interneta i novih tehnologija, značajna podrška politici kulture od strane države, ali i od Evropske unije bila bi prvi odgovor na ovo.

Međutim, taj problem se neće rešiti koliko god se konstruktivnim i efikasnim pokazao takav jedan razvoj, koji je ionako nužan. Taj problem se tiče uglavnom kultura masa, kultura većine u našim društvima. Onih koje politička i društvena vodstva konzerviraju ili ih formiraju, svih onih koji formiraju javno mnenje, protagonista sredstva masovnih komunikacija, aktivnog društva građana. Njihova uloga je značajna, rekao bih presudna za suštinski zaokret od današnjeg stanja ka jednom stanju koje nosi nadu. Za to je potrebno – a to je nešto na što sam prethodno aludirao – formiranje i neprekidno širenje javnog prostora istraživanja, zajedničkog planiranja, i sporazumevanja, koji se neće ograničiti na proklamaciju principa tolerancije, poštovanja suseda, "drugih", ili na nužno življenje u mirnom susedstvu, već će se suočiti sa širim pitanjem, to jest, kako se formira jedna sveevropska demokratska unija i kako u njenim okvirima različitost ostvaruje poštovanje. Kako od spajanja ova dva elementa za kojima tragamo mogu nastati nove forme kolektivnog i individualnog identiteta?

I poslednja napomena. Ostvarivanje velike ideje koju istražujemo preraslo je u stvarnost u zapadnoj Evropi, ne samo kao lekcija posle tragičnih posledica evropske istorije u prvoj polovini 20. veka, već upravo zato što je moglo da se uzgaja u jednoj posleratnoj sadašnjici kada su demokratske institucije funkcionisale normalno, kao i u vreme dugotrajno ubrzanog ekonomskog razvoja i društvenog blagostanja. Francusko-nemački odnosi predstavljaju sjajan primer. Možda je i to jedan od preduslova za konsolidaciju demokratije kulture, za uspostavljanje jedne Evrope kao demokratske celine koja zadržava polimorfnost kulturnih identiteta u okviru trajno miroljubivog susedstva na današnjem nivou.

Zaključak je da jezgro problema može da se sažme na pitanje: "Kako se menjaju mentaliteti, životni stavovi i ponašanja, kako se menjaju svetonazori?" A odgovor je: uz svestrano, polimorfno obrazovanje u otvorenom društvu. Uz želju da se suprotstavimo situacijama i mentalitetima koji nas čine zarobljenicima jučerašnjice u savremenoj stvarnosti koja se širi u svim pravcima, uz sve rizike i nove izazove. Uz takav rezultat i istrajnost na zajedničkom pokušaju koji zahteva dodatno vreme kako bi urodio plodom.

 

© Nikos Themelis
Nikos Themelis iz Grčke
Nikos Themelis, rođen 1947. u Atini/Grčka, gdje i danas živi; studij prava na Univerzitetu u Solunu/Grčka, doktorirao u oblasti evropskog prava u Kölnu/Njemačka (1975); radio je kao advokat za grčko ministarstvo za privredu i kao savjetnik Evropske Unije u Briselu, te kao savjetnik bivšeg premijera Grčke K. Simitisa (1996-2004), slobodni pisac (romani); veliki broj objavljenih knjiga, novije su Οι αλήθειες των άλλων, roman (Atina 2008), Μια ζωή δυο ζωές, roman (Atina 2007), Για μια συντροφιά ανάμεσά μας, roman (Atina 2005), Η αναλαμπή, roman (Atina 2003), Η ανατροπή, roman (Atina 2000), Η αναζήτηση, roman (Atina 1998). Njegovi su romani prevođeni na njemački, engleski, talijanski, rumunski, turski i srpski jezik; njemački naslov jednog od njegovih prevedenih romana je Jenseits von Epirus (München 2001); 2000. godine Nikos Themelis je za svoj roman Η ανατροπή dobio Nacionalnu nagradu za književnost i nagradu grčkog magazina za književnost Diavazo.

 

Prevod Birgit Hildebrand
Birgit Hildebrand, rođena 1944. u Regensburgu/Bavarska; studij slavistike i germanistike u Minhenu (München) i Tibingenu (Tübingen); 1975-1983. docentica na Katedri za njemački jezik Univerziteta Aristoteles u Solunu; od 1989. slobodni prevodilac novogrčke književnosti na njemački jezik (npr. Alki Zei, Mimika Cranaki, Pavlos Matessis, Amanda Michalopoulou, Soti Triantafillou, Nikos Panajotopoulos, Dimitris Dimitriadis, Angela Dimitrakaki), na radionicama i seminarima sudjeluje sa prilozima iz didaktike literarnog prevoda (naprimjer za EKEMEL u Atini i Parosu); 2001. joj je dodijeljena njemačko-grčka nagrada za prevodioce Deutsch-Griechischer Übersetzerpreis za interpretaciju djela Pavlosa Matessisa pod nazivom Tochter der Hündin.