Odvažiti se na sjećanje

KIPRIJANI

Kratka priča kiparskog autora Panosa Ioannidesa, na srpski jezik preveo Zoran Mutić.

Marija de Molino, žena Filipa de Molina, mletačkog providura, jednog dana s užasom je na telu svog deteta opazila znakove lepre. Zaključala se, svukla i pomno pregledala svoje telo.

Kada se uverila da nije navukla tu boleštinu, stropoštala se pored kolevke i briznula u plač, ravnodušna prema detetu koje ju je dozivalo. Zatim se odenula i dozvala služavku.

"Fra Đakoma."

Monah joj je dao znak da ga ostavi nasamo sa detetom. Isterao je i služavku i zatvorio vrata.

"Juče je bila dobro", rekla je Kiprijani.

Marija de Molino joj je okrenula leđa i stala ispod svoda. Na padini su se talasale masline, a brežuljci su tonuli u more.

"Gospođo, fra Đakomo…"

Osetila je kako je nešto steže, boje su se razvodnile, a zamak otrgnuo sa pleća Pentadaktilosa. "Dete", čula je monahov glas. Vrh Bufaventa poskočio je kao da se odjednom probudilo njegovih pedeset topova. "Ne, žao mi je… Da ja razgovaram s providurom?" Nije odgovorila. Kroz sumrak je videla monaha kako odmahuje glavom i odlazi – nije joj se obratio, nije joj poljubio ruku, kako je imao običaj.

Uzela je dete koje gugutalo, poljubila mu otkrivene grudi – kaluđer ih nije pokrio – poklopila rukom usta koja su joj se smejala, ušla u kapelu i navukla rezu…

Glasovi providura i služavke koji su je zaklinjali da otvori u jednom trenutku su zamrli; izmešali su se sa zapovestima straže koja se menjala na palisadama. Tri topa sa kirenijske tvrđave najavila su da galija baca sidro; stiglo je četrdeset novih haljina za Kraljicu i novi zapovednik tvrđave Santo Larko…

Još koliko juče bila je ljubomorna zbog tih četrdeset mletačkih tkanja… Još koliko juče s nestrpljenjem je iščekivala da se oglase topovi… Tih četrdeset haljina predstavljalo je četrdeset poziva na Dvor, u Kasteliju, u šume Amoroze. Predstavljalo je četrdeset susreta sa Livijem de Noresom, novim zapovednikom Santo Larka, koji je toga časa stupao na tlo Kipra kako bi joj vratio časove iz Venecije, kada su, sasvim mladi, ležali zavaljeni u gondoli.

Sada… Ona tri plotuna označavaju providurovo putovanje u Keriniju, nju napuštenu u Zamku, izvesnost da nikada više neće ponovo sresti svoju mladost u Livijevim očima…

Ubiće ga; potom će se i sama ubiti. Sačekaće da joj muž ode, služavka da odluta u mislima i udalji se. Skočiće sa detetom u klanac Bufaventa, sa one stene na kojoj joj je pre toliko godina, tek pristigloj sa ostrva, providur podario njihovo prvo dete. I tako će se kraj izmešati sa početkom, prva patnja žene sa poslednjom gorčinom majke…

Dete nije više plakalo. Kao i svakog jutra, Kiprijani mu je ponudila dojku i uljuljkala ga u san. Da li je primetila? Morala je, bilo je golo. Verovatno je videla i nije ga ni dodirnula. Ali ne, ako bi ga ostavila gladno, dete bi diglo na noge celo ostrvo svojom dernjavom. Dakle, podojila ga je! Odvažila se! Ili nije sumnjala? Tako je, samo ona, ona i fra Đakomo znaju! Bolje je tako… Filip de Molino je otišao. Kiprijani je podojila dete i otišla s bolešću u bradavicama. Straža se smenila. A Livio de Nores sada po svoj prilici osmatra Kulu u nadi…

Izašla je na vrhovima prstiju i uvukla se u detetovu spavaću sobu. Nije se usuđivala da ga pogleda. Nežnost i razdiranje duše mešali su se s nekakvim srditim neprijateljstvom. Umotala ga je u prvo ćebe koje joj je došlo pod ruku; ono što joj je jednom poklonila neka slepa prosjakinja. Podigla ga je i privila na grudi. Podrignulo je u snu, a kap mleka skliznula joj je niz vrat. Naježila se; bacila je dete na krevet i očistila kožu vodom i vinom. No onda odjednom, osećajući šta je učinila, kleknula je pored njega, poljubila ga u usta, zagrlila i izašla u hodnik, a potom na palisadu.

Vrata su škripnula za njom, ali se ona nije osvrtala. Čuli su se glasovi i pseći lavež. Ali Marija de Molino je hitro prošla pored straže i zašla u šumarak.

Na usnama je osećala još uvek vlažnu pljuvačku sa dečjih usana koju se nije usuđivala da proguta ili obriše…

Sunce je pržilo ostrvo zmija kada je stigla do stene. Stepenice koje su nekad vodile do Kraljičine palate sada su bile zarasle u divlju travu. Šta je oteralo ljude odatle? Šta ih je nateralo da palatu prepuste truljenju i vetrovima?

Možda ista boleština koja je mučila i njeno dete. Možda isti gresi koji su obeležili kožu na ljudima, možda su se providurovi zločini i nesmiljenost u jednom času okrenuli protiv njih samih i protiv njihovih okrutnih dela. Možda! No ona nije došla ovde da traga za odgovorom na sve… Došla je kako bi pustila dva tela da na trenutak fijuknu kroz vetar i predaju se strmoglavom spokoju stena…

Srećom, dete se još nije probudilo. Zaštićeno ćebetom starice koja je imala dva repa na mestu obrva, prepustilo se snu…

…žudni talasi od Santa Anđelike i zvižduci u snasti… Nekakav delfin ih progoni, a njegova ruka na njenom vratu… Jeza na zvuk žica trubadura koji joj blago miluje uspomene, oslonjen o sveticu na pramcu izrezbarenu u drvetu… Luka sa Zamkom punim topova i barjaka… Tri plotuna i vatromet u znak pozdrava sa Kastelije, posvud oko njih… Svet koji ih okružuje, prosjakinje i deca koja skaču u vodu kako bi izvadila perpere koje su stranci bacali u more… Fanfare sa osmatračnica, kočija s konjima, jednim crnim a drugim belim, koja uz škripu točkova galopira prema palati koju je on sazdao za nju… Dve stotine naseljenika radilo je kako bi je podigli… Straži je ostavljeno da izabere najbolju građu, a za nameštaj su uzimali najbolje što je bilo po palatama i crkvama bogatuna… Straćare od blata, načičkane jedna uz drugu, niže od čoveka prosečne visine, sa vratima tako niskim da si morao čučnuti da uđeš… Ječam i kukuruz i žeteoci… Madona, kakav svet! Okupani zemljom! Najružnije građene žene koje je ikad videla… Njen zamak, prijem za stražare i sluge… Kiprijani žudnih očiju… Parada mletačkih ofićijala, prvo veče u kerinijskoj Tvrđavi, i noć koja nikako da se okonča dok su marširali po zidinama sa svim onim srebrom što se bljeskalo po talasima… Nikozija, Kraljičina palata; a potom… Prva noć u Bufaventu… Bufavetno nad kojim svetli pola meseca i gladi usta topovskih cevi, i Kraljica; i onaj silni kristal i glasovi vitezova koji su je lovili i izgladnelih osuđenika u ublijeti … I ova stena! I ruke koje su je pijano razodevale pod mesečinom! I onaj bol koji je u nju ubacio kišu života…

Pridigla je ćebe. Njeno poslednje rođeno čedo joj se smešilo. Probudilo se i pomerilo kako bi prihvatilo njene usne na obraze koji su hteli da puknu i iz sebe iscede život…

Prigrlila ga je uza se i načinila još jedan korak. A onda je čula tupkanje nogu i pseći lavež. On! Naslutio je ili mu je nešto rekao kaluđer, pa je dojurio da je odvuče natrag, da je pošalje u Veneciju na galiji koja je donela Livija de Noresa i četrdeset haljina, u Veneciju, u kojoj je nekakav opat našao biljku koja leči lepru…

Prvo je iz šume izašla senka. Služavka Kiprijani. Zatim, pas.

"Idi, odlazi…"

"Znam, gospođo. Fra Đakomo mi je rekao…"

"Jesi li nešto rekla svom gospodaru?"

"Nisam, gospođo, nikome. Kunem ti se. Hodi sa mnom, gospođo. Nemoj da skačeš. Ne smeš. Bog je veliki. Nešto će Njegova dobrota učiniti za moje dete…"

"Vuci se odavde, odlazi, slobodna si…"

"Idemo u Kasteliju, gospođo. Znam jednog seljaka koji može da ga izleči…"

"Ovde, u ovoj ćeliji, Kralj Englandije držao je zatočenog Komnena. U tvojoj ćeliji. Spavao je pod tvojim prozorom. U moju ćeliju Henri je zatvorio svoga brata d'Ibelina, čiji je unuk mladi zapovednik Tvrđave… Jesi li videla svoga gospodara juče kad si sišla do Zamka?"

"Ne, gospođo, nisam ga videla."

"Šta si doznala?"

"Dobro je."

"Pita li šta?... Da li zna gde boravimo?"

"Ne znam, gospođo."

"Lažeš, kučko, platićeš mi to… Jednog dana zatvoriću te zajedno s njim i ostaviću vas tako… Providur je govorio da se Ešiv Monpelijar, d'Ibelinova žena, koju su lovili, maskirala u kaluđera i ovde zatražila azil. Spasla se sakrivena u ovoj ćeliji… Niko ne poznaje Kasteliju bolje od njega… A lud je za detetom… Otkako ga je ona zapovest upropastila, često me je dovodio ovde… Reci mi…"

"Kažu da je dobro… Boravi u Tvrđavi… Ostavio je dve služavke da paze na njega…"

"A deca?"

"Galerijom ih je poslao u Mletke."

"Ovde nas je primila Kraljica! Bila je odevena u purpur, sva u biserima. Tokom jedne noći promenila je tri haljine. Volela je Bufavento, želela je da bude dostojna njegove lepote… A onaj seljak?"

"Još uvek ništa od njega. Ali poslala sam mu poruku."

"I stvarno, razume se u biljke?"

"Rođenim sam očima to videla. Bila je ova seljančica, iz Karmija. Bila je u službi kod sinjor Zagravija, u Svetom Hilarionu, kad se razbolela… Devojka je primetila tragove boleštine na njemu, pa je pokušala da pobegne. Uhvatili su je i doveli mu je. Jednim nožićem joj je zasekao dojku, pa joj utrljavao svoj gnoj sve dok nije prešlo i na nju. Posle toga su je oterali. Našao ju je ovaj starac i namazao joj celo telo svojim biljkama. Tako se izlečila…"

"Kada će doći?"

"Danas, sutra."

"Zašto ga dojiš?"

"Ja ne mogu navući ništa, gospođo. Nemam ogrebotina."

"Odakle si? Vidi li se odavde tvoje selo?"

"Ne znam. Moji su stradali kad sam bila ovolicka…"

"Kako su stradali?"

"Ne znam, gospođo."

"Ništa ti ne znaš. A šta znaš? Blesava si kao… Meni se celo telo osulo, znaš li to? Po rukama, evo ovde, po stomaku… Neće dugo proći, a i ti ćeš se osuti. I pas je navukao boleštinu, zar nisi videla? Da li znaš šta to znači? Ali šta je tebe briga! Ti je nećeš navući. Prvo pričekaj dok telo ne počne da ti zaudara, pa ćeš se onda zabrinuti. Onda ćeš trčati da ga nađeš. A sada, prst u uvo. Prvo gledaš da li imaš kakve ogrebotine, pa ako se čista, pretvaraš se da si svetica…"

"Starca smatraju svecem, gospođo. Već godinama. Niko ne zna ništa o njegovim lekovima…"

Ujutro su je probudili plotuni i bolest. Vatra je žderala Keriniju, a luka je iščezla u dimu. Na otvorenom moru tonule su galije i manji brodovi.

Poslala je služavku da se raspita. Sva njena briga, mesecima sakupljana, sada se usredsredila na providurov grad, ispod nje, na luku koja je primala i slala njegove poruke i pisma lekarima i astrolozima. Bilo je potrebno dosta vremena da se nađe lek, zato ne dolazi, znala je koliko je saosećajan, prema njoj posebno, koliko dobar… Sa celim svetom ponašao se namćorasto. Čak i sa Mlečanima… Samo je prema njoj bio… Jednog dana doveo je u goste nekog starca, čije su lice i ruke bili prekriveni kožom nalik kaktusu, i sam ga je izlečio…

Prošlo je podne, palo je veče, a bitka je počela da jenjava; ali služavka se nije vraćala. Odvukla se do prozora d'Ibelinove ćelije i zagledala se u stazu. Dugo je ostala tako. Na more se spustila noć. Videli su se samo plamenovi vatre koji su se povijali tamo-amo, i tako su svetleli, imali su kožu tako glatku i čistu da ih nikakva boleština nije mogla da načne, kožu koja leči sve bolesti…

Duboko u noć vratio se pas. Nije ga bilo danima. Prišao joj je i stao pored nje. Odmakla se od prozora i telo joj se kao drveno stropoštalo na postelju. Bila je sva ukočena, a studen joj se kroz rane uvlačila do kostiju. Činilo joj se kao da joj se umesto suza niz obraze slivaju rastočeni zubi…

Ispružila je ruku, uhvatila psa i ućuškala ga između sebe i deteta, koje je boleština već izobličila u klupče muljavog mesa. Trljala je psa čas o dete, čas o sebe, ne bi li se ugrejali.

A onda, odjednom, opazi da ispod dlake, tu i tamo, koža više nije prekrivena gnojem. Upalila je svetiljku. Rane na životinji zarasle su ili su zarastale. A na njima, kao kakva opna, rastezala se nova, tanka koža. Zagrlila je psa nežnije nego što je ikad zagrlila svoje dete ili muža, očajnički, i nastavila da njegovu kožu trlja o svoju i detetovu, budna cele noći…

Kada se Kiprijani vratila, smežurana, uzalud je tragala za svojom gospođom. D'Ibelinova ćelija bila je prazna, a ćebad tvrda od studeni.

Ostavila je na bezbedno mesto meso koje je ukrala iz džaka nekog zaklanog Mlečanina i odjurila do stene… Nije ih bilo. Pala je na kolena i otpuzala do ivice da baci pogled dole. Nigde nikakvog traga, nigde ni parčeta odeće ili kapi gnoja…

Uvezala je u kecelju meso i zaputila se prema gradu. Turci su već počeli da dovode svoje porodice, a služavka je uvek dobrodošla, služavka za koju niko nije znao da je radila kod jedne gubave gospodarice, ni da joj na dojkama počinju cvetati prvi bubuljice… Imala je dosta vremena dok to ne saznaju… Osećala je kako joj mleko gori u dojkama… Ne mleko, gnoj… To je to…

Nije više bio živ niko ko bi mogao da je izda, da je ne oteraju od ljudi i dece… Ni njena gospođa, ni fra Đakomo, koga je našla nabijenog na kolac na trgu, ni sinjor Đorđo, čija se lešina, gola, otkinute muškosti koja ju je jednom davno lišila devičanstva, njihala na jednom eukaliptusu pred zidinama. Ni Filipo de Molino, koji se spasao zajedno s nekoliko ofićijala iz Zamka i sada je plovio punim jedrima. Otišao je sa ostrva živ i zdrav, probijajući se kroz vatru boja, a samo je ona, blesava služavka! lupala glavu ne bi li smislila kakvu laž koju će reći svojoj gospođi: kao, poginuo je sa njenim imenom na usnama, kao, zarobili su ga, pa ga vode u Saraj, ili je, kao, zaveštao sve što poseduje jednom mudrom mujezinu, i svakog časa će da ga dovedu… gde god da si, dovešće ga…

Pre nego što je sunce zašlo, primljena je kao dojilja u konaku Muselim-Hakija Ibn Afana.

Pre nego što je zašlo sunce, s druge strane planine, naga, mršavog, žigosanog tela, sa detetom koje joj je drhtalo u naručju, potpuno uronjeno u vodu, Marija de Molino kupala se u kladencu koji je izlečio psa.

Pored nje, još uvek mokra, sunčala se privržena životinja i lajala na muve…

 

© Takis Demetriades
Panos Ioannides sa Kipra
Panos Ioannides, rođen 1935. godine u Famagusta/Kipar, živi u Nikoziji; studij masovne komunikacije i sociologije u SAD-u i Kanadi; radio je kao direktor radio i TV-programa državne televizije na Kipru, bio je predsjedavajući Umjetničkog odbora Kiparske pozorišne organizacije (THOK) i izdavač je časopisa koji izlazi na engleskom jeziku In Focus; pisao je i objavljivao pripovijetke, romane i pozorišne komade; može se pohvaliti čitavim nizom objavljenih knjiga, među njima: Τρία Θεατρικά Έργα (Μπάνιο, Εγγαστρίμυθοι, Γρηγόρης), pozorišni komadi (Kinyras 1977), Η αβάσταχτη φιλοπατρία του P.F.K, roman (Nikozija 2. izdanje 1990), Face of an Island, 24 short stories from Cyprus, pripovijetke (Armida 1997), Εν Παρενθέσει, pjesme (Armida 1997), Gregory and other stories, pripovijetke (Armida 2009); njegovi pozorišni komadi Gregory, Peter I, Der Koffer und Bauchredner su izvođeni i u Njemačkoj; već dugi niz godina je predsjednik PEN-Centra Kipra; za svoje romane Census i The Unbearable Patriotismof P.F.K i zbirku kratkih priča Cyprus Epics i The Unseen Aspect je 4 puta dobio prvu nacionalnu nagradu, njegovom komadu Gregory je dodijeljena prva međunarodna nagrada za TV-komade, 2007. godine mu je dodijeljena nagrada Republike Kipar Award for Excellence in Letters. 

 

Prevod Sigrid Willer
Sigrid Willer, je rođena 1947. u Hamburgu / Njemačka; živi već tri decenije u Grčkoj. Nakon 25 godina pismenog i usmenog prevođenja na njemački, grčki i engleski, studirala je u periodu od 2002. do 2004. godine na EKEMEL-u (Evropski centar za prevodioce) književnost i humanističke nauke u Atini. Od tog se perioda koncentrira na prevođenje grčke književnosti – pripovijetki, teatarskih komada, jednog romana, jednog filmskog scenarija, prezentacije knjiga i probnih materijala autora poput Emmanouila Roidisa, M. Karagatsisa i mnogih drugih savremenih autora na njemački jezik.