Odvažiti se na sjećanje

UDICA

  • Autor čita na albanskom
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.
  • Izvod iz Der Angelhaken, Ardian-Christian Kyçyku
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.

Kratka priča albanskog autora Ardiana-Christiana Kyçyku, na srpski jezik prevela Nailje Malje Imami.

Oni koji su imali dobrotu ili višak vremena da mu obave pogrebnu službu, da mu plate boravak u mrtvačnici, da plate parohu, stolarima, grobarima i pogrebnom vozilu kojim mu je telo prevezeno od azila za siromašne do groblja, bili su, na neki način, njemu vrlo slični. Kao blizanci od različitih majki, polova i veroispovesti. Jedina razlika je među njima bila ta što su im imena, ili bar nadimci, koje su poneli iz svoga zavičaja, ili ih dobili zbog nečega u ovim krajevima. Njega su znali prosto „onaj na koga kuje ne laju“. Bio je jedini čovek koga, kada bi se ukazivao kao duh u dvorištu ispred spavaonice, na prozoru, u menzi, na ulici koja je vodila u pravcu grada, bilo danju ili noću, kuje sa periferije, stalno skotne, sa štenadima i gladne, nisu pozdravljale lajanjem. Možda je poznavao jezik pasa.

Paroh, praćen glasovima dva slučajna pojaca, oslobodio mu je dušu od počinjenih namernih i nenamernih grehova, mašući kadionicom kao da seje, da bi onda prekrstio u vazduhu beživotnu glavu preminulog iseljenika i dao znak grobarima da otpočnu ukop ćivota.

Grumeni zemlje kao da su se iznenada rastresli, ne pružajući ničim ideju što ostaje uvek nezasita bez obzira ko da se sahranjuje, a neki od prisutnih rekli su da se zemlja u tuđini saosećajno odnosi prema strancima.

Kada su u ćivot nabijali eksere, jedna od devojaka je jaukala i jurnula na one koji su nabijali eksere.

- Jao, - uzviknu. Sad sam se setila. Jednog jutra, kada se vraćao iz ribolova, otvorio mi je srce i rekao ...

-I? - upitao ju je jedan vremešni iseljenik.

- Želeo je da bude spaljen. Da, da. Pepeo da mu se pospe u moru.

- U kom moru? - upitao je jedan drugi. Otkud ti znaš da je reč o ovom moru?

- Da ga vodimo na neko drugo more, nemamo novaca.

- Na moru bilo kom, - insistirala je devojka. To je bila njegova poslednja želja. Možda… Možda je to zapisao negde u svom bloku.

Pastor je otomboljio nos. Njemu je zabranjeno da blagoslovi pokojnog čoveka koji je sanjao da bude spaljen.

- Pojte sami, - reče. Ja sam svoje učinila kako treba.

Ćivot su ponovo stavili na pogrebno vozilo i krenuli prema krematorijumu. Trebalo je da požure, jer, kako se pričalo, u tim čudnim satima posle smrti telo umrlog čoveka oteži i do pet puta i bilo bi nemoguće podići ga. To se i obistinilo na ulazu u krematorijum.

- Postao je težak kao metal, - reče čuvar. Kao da ste došli da istopite metal, a ne čoveka.

- Mi smo miroljubivi, - naceri se kiselo jedan od iseljenika. Topljenjem i pravljenjem metaka bave se drugi.

Direktor krematorijuma im je skupo naplatio za spaljivanje tela. Svi su znali da im je za to kriv bio jezik. Kada ne znaš dobro jezik neke zemlje, platićeš skupo. U njihovom slučaju, povećana je bila i taksa za stranca, – kako se to zvalo. – a to znači odgovornost krematorijuma za ono što je moglo da izazove sastav tela nekog stranca, nepoznati otrovi, mirise koji će nastati koji su nepotpuno istraženi i dr.

Dok su se još u crnini nalazili u pustom dvorištu krematorijuma i pratili pogledom oblak dima svog bivšeg prijatelja, oni su utučeni zapalili po jednu cigaretu. Svako je u tim oblacima otkrivao događaje i želje vezano za sebe. Kremiranje je bilo dobro rešenje.

- Jadan, - reče devojka. Mogao je duže da poživi.

Najstariji iseljenik je naprćio usne.

- Pa zašto? - reče. Da mu izađu još crniji oblak dima?

- Spasao se, - reče jedna žena. Ali ti si poželela da duže živi. Bila si zaljubljena, ili ne?

Devojka nije odgovorila odmah. Brisala je iznenadne suze i dodala:

- Ne znam. Možda. U stvari, ne. Nije bila ljubav kao sve ostale. Bio je zaljubljen u jednu drugu. U jednu devojku iz svoga mesta.

- To ne znači da ga ti nisi mogla da zavoliš, jel’da ?

- Možda da. U stvari, bilo je nemoguće da ga zavoliš jako, vatreno. Razumeš? Odmah bi se primetilo da je bio posvećen nekoj drugoj.

- A ona jadna ni ne zna da je on umro, - dodala je jedna druga žena.

Devojka je upita zbunjena:

- Koja jadna bila?

- Pa, ona u koju je on bio zaljubljen.

- Ah , da…. Treba i njoj da se javi. Da ne čeka više uzalud.

Najstariji iseljenik uperi na njih prekoran pogled.

- Neka dozna sama, - promucala je. Ne možemo da igramo sa iščekivanjem jedne zaljubljene žene.

Otkud mi da znamo da ona jadna nema nešto drugo vrednije u životu, osim što čeka?!

- Da, da, - reče jedna od žena. Neka dozna sama. Primetiće da mu pisme ne stižu više, niti vesti, niti ima telefonskih poziva... Samu će da shvati, onako kako smo i mi.

- Meni nije umro niko od voljenih van zemlje, - reče devojka.

- Nikada nije dovoljno kasno, - odsečno joj je odgovorio najstariji.

Oblaci dima njihovog prijatelja su nestali.

Najstariji iseljenik imao je vreme i smirenost da ih pobroji koliko je bilo.

Odlučili su da žrebaju ko da pospe pepeo na moru.

Žreb je odlučio da to učini jedna žena koja koja je tek mesec dana u iseljeništvu.

- Počinješ s velikom srećom ovaj posao, - reče devojka.

- Koji posao? - ošamuti se dobitnica.

- Pakla, - reče najstariji.

Došli su iz sasvim raznih zemalja i jezika i razumeli su se trško na jeziku u kom su se okupili. Prihvatili su međusobno greške i nedostatke u izražavanja, ne praveći lice zbog dobrodušnog podsmejanja.

- Nek vam je sa srećom, - nasmejao se jedan od službenika krematorijuma, dok im je predao urnu. Nek mu je sa srećom u vodi i na vazduhu!

- Sa životom tvoje majke, - obrusio mu je najstariji iseljenik.

Otišli smo pešice do malog ušća pored mora, gde "Onaj na koga kuje nisu lajale" imao je običaj da zaroni svako jutro, posle posla, da bi pecao ribe ili da bi osvežio monstruoznu viziju čežnje.

Najstariji iseljenik preuzeo je na sebi da pospe pepeo. On je zaslužio da to učini više od ostalih, jer je bio neslužbeni osnivač te zajednice iseljenika i odupreo se da dušu prepusti tugovanju zbog tolikih snova koji su se raspršili kao mehuirići od sapunice.

Žene su bile tužne. Žalile su za mladošću “Onog na koga kuje nisu lajale” i mislile su da u onom danonoćnom sivom zanosu, u letargiji snova, da li jednog dana da se vrate u domovini, ili da se ne vrate, svi će redom proći kroz otvor ove urne.

Starac se pobrinuo da vetar ne nosi pepeu u pravcu brda, nego da pada u vodu.

- Ali užasno je da pecaš sa udicom, - prekinula je ćutnju starija žena. Da budeš riba.... Zamišljajte: bez ruku, bez nijedne mogućnosti spasa... sa udicom uzakačenom za grkljan, stomak ili pluća....

- Mi smo se okupili da raspršimo pepeo jedne ribe, - procedio je kroz zube najstariji. Bolje se seti šta znači biti roditelj. Negde daleko, na kraju sveta, nekoliko nepoznatih stranaca posipaju pepeo tvoga sina...

Najstariji iseljenik prvi je primetio odsutnost Onoga na koga kuje ne laju. On se bio upoznao sa direktorom kampa i ronioce. Ronio zajedno s njima u vodi, pretraživao po stenama, među algama i gladnim rakovima, sve dok ga nisu našli. Osamnaest metara u dubini. Iako su znali da Onaj na koga kuje ne laju nije imao nikakve šanse da oživi, bili su zapanjeni ne toliko zbog čudne boje njegovog tela, izraza njegovih očiju kao da su žive, kuražne, već od veličine ribe. Bila je ogromna, kao jedna barka. Onaj na koga kuje nisu lajale uhvatio ju je udicom, a da je ne bi izgubio, vezao ju je o svoj struk. A riba, da ne bi bila ulovljena, ronila je sve dublje i dublje u vodu i gde je zastala sve dok hvatač nije ispustio dušu.

Najstariji iseljenik poznavao odavno tu vrstu ribe. Negde na Balkanu i dalje, na Kaspijskom moru, zvali su je „Koran”. Bila je riba mesožder. Kada bi se desilo da je uhvate udicom, umrla bi od inata. Boje njegovih krljušti sasvim bi se promenile, toliko da bi se tvrdilo da je uhvaćena neka druga riba. Ali ova nije htela da umre i čuvala je boje koje je imala od rođenja. S leđima okrenutim prema Onome na koga kuje ne laju čekala je dok iseljeniku krv nije izbila iz ušiju, usta i nosa, dok njegovo izdisanje nije zamrlo, dok najstariji iseljenik i ronioci nisu stigli i bili šokirani prizorom. Onda je riba samo frknula i zaronila dublje, a udica joj se iščupala iz grudi zajedno s komadom utrobe boje hurme. U tom trenutku zakasneli spasioci su se okrenuli prema Onome na koga kuje ne laju i ponovo se čudili. Bio je nag, boje voska, sjajan, upaljen u jednom redu svetačkih oreola. Ribe i druga podvodna stvorenja pojeli su mu samo donji veš i kožnu narukvicu. Izgledao je kao da je tek izašao iz majčinog stomaka. Rođen bez detinjstva, u godinama koje imao pred sam smrt, oko trideset, rođen od majke koja mogla da bude sam život ili sama smrt.

Urna se brzo ispraznila.

Pepeo koji se mešao sa slanom vodom pretvarao se u blato.

« Od blata dolazimo – u blato idemo », koliko puta je pojao paroh.

Tek kada je urna ispraznila, i ostala bez ijednog komada sagorele kosti, bez praha snova, zapitali su se šta je to sklopilo oči Onome na koga ne laju kuje. Mora da je tome prethodilo neko predosećanje. Kao da nije moga da živi a da ne zaroni svakog jutra u zalivu, po dolasku s posla. Na karnevalima se maskirao kao riba. Međutim, nikada nije jeo ribu. Ribe koje bio ulovio držao je dva sata u velikom akvarijumu, u svojoj sobi, a zatim je ih puštao. Radovao se kao mali dečak kada bi video da su ribe mogle da plivaju. Pa zar nije znao da ribe i davljenici, iako nisu u stanju više, talasi ih uče da plivaju? Ili je imao nameru da pošalje Sudbini glas da pošto je upecala ribu, da će je zadržati malo a zatim je pusti?!

Vratili su se iz zaliva u tri popodne. Nisu bili gladni.. Menza je bila prazna a ako bi i zamolili, niko im ne bi dao da jedu van određenog vremena za to.

Najstariji iseljnik je pušio umotanu cigaretu.

Kuje su nečujne izašle iz svojih skrovišta. Nisu znale na koga više da ne laju. Onaj na koga nikad nisu lajale znao je mudru reč po kojoj je „lakše je bilo izvući prdež od nekog mrtvaca, nego dolar od nekog iseljenika“. No pre nego što je uhvatio ribu veliku kao barka, on se već namirio. Ispod akvarijuma u svojoj sobi, u jednoj koverti ostavio je svotu novaca. „Za troškove koji slede“ – pisalo je na koverti. Kada je najstariji iseljenik prebrojao novac, ispalo je da onom na koga kuje nisu lajale nedostajalo još samo za izmirenje troškova za posipanje pepela. To su bili preuzeli na sebe u znak poštovanja prema njemu a i prema sebi. Odsada pa ubuduće moraće da trpe žalosno skičanje kuja, kao skičanje duša svuda okolo u vazduhu, na peščanoj obali i slanoj vodi. Čekaće ko će sledeći izdahnuti u skičanju tih kuja.

Nije im se više ostajalo u tom voljenom zalivu. Ako bi ih put naneo tuda, naročiti u zoru, između lajanja i teškog zamora kada ih nije briga ni za šta, klimali su glavom i svako na svom jeziku govorio da čovek ne treba nikad da lovi veću ribu nego što mu je potrebna. Izuzmite samo slučajeve kada lajanje stvarno postane nepodnošljivo.

 

Ardian Kyçyku © Valentin Boboc
Ardian-Christian Kyçyku iz Albanije
Ardian Kyçyku, umjetničko ime: Ardian-Christian Kyçyku, rođen 1969. u Pogradecu / Albanija, živi u Bukureštu / Rumunija; studij albanskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Tirani; doktorirao na Univerzitetu u Bukureštu (1998); dekan Univerziteta „Gheorghe Cristea” u Bukureštu; suizdavač časopisa za književnost „Haemus“; mnogo objavljenih knjiga na albanskom jeziku, novija djela su mu Shkëlqesi, pozorišna predstava (2009), Ati (2009), Gjaku asnjanës - jetë suflerësh, pozorišna predstava (2009), objavio je i veliki broj knjiga na rumunskom jeziku, među novijim su Loc pentru o singură păpuşă – poveste de filmat / film de povestit (2008), Empatycon sau Cartea vieţii premature, roman (2007, 2009); Kycyku je član Udruženja pisaca Rumunije, Udruženja pisaca Albanije, Akademije nauke i umjetnosti Centralne Evrope, te Udruženja pisaca u Bukureštu, jedan je od osnivača albanskog Kulturnog društva „Haemus“.

 

Prevod Ardian Klosi
Ardian Klosi, rođen 1957. u Tirani/Albanija. Poslije studija albanologije u Tirani (1980-1986) radi kao lektor i prevodilac u izdavačkoj kući za beletristiku Naim Frashëri. Poslije toga studij germanistike i komparativne književnosti na Univerzitetu u Innsbrucku, gdje doktorira 1990. godine. Po povratku u Albaniju se angažira u studentskom pokretu i novim slobodnim novinarima; 1993-1998. je živio i radio u Minhenu, tu je predavao na Katedri za albanologiju. Sa Wilfriedom Fiedlerom je koautor njemačko-albanskog riječnika Deutsch-Albanisches Wörterbuch kod Langenscheidta (1997). Po povratku u Albaniju, 1998. godine, objavio je mnoge studije, članke, knjige, poput Netët Pellazgjike te Karl Reinholdit (2005), Robert Schwartz oder die Fenster meiner Stadt (2007, albansko-njemački), Katastrofa e Gërdecit 2009 (engl. The Gërdec Desaster, 2010) etc.. Od 1983. godine je preveo više književnih djela sa njemačkog govornog područja, autore poput Büchnera, Kafke, Brechta, Bölla, Dürrenmatta etc. Više je puta nagrađen za svoja originalna djela i prevode.