Odvažnost sjećanja

Izet

  • Na bugarskom
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.
  • Izet, Valeri Petrov
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.

Esej bugarskog pjesnika Valerija Petrova u prijevodu Maje Čonkić na srpski i njegov izbor pjesaa njegova bosanskog kolege Izeta Sarajlića.

Hoću da sačuvam čitaoce od mogućih grešaka. Portret koji oni vide ovde nije portret onoga koji piše ove redove, već onoga na koga se oni odnose. Rešio sam da će biti više u duhu ovoga zbornika ako učestvujem u njemu ne sa svojim delom, već sa portretom jednog svog sabrata po poeziji iz bliske zemlje. Zemlja je Bosna, a ime pesnika – Izet Sarajlić.

Do pre tridesetak godina ovo ime mi ništa nije govorilo. Nisam znao ništa ni o Bosni. I nema ništa čudno u tome – neradosna činjenica, razlog ili posledica mnogo čega – da se balkanski narodi međusobno jako loše poznaju. Susedi smo hiljadama godina, a malo znamo o svojim kulturama, prošlom i budućem. Sa pravom se ljutimo kulturnom Zapadu za to što apriori, da nas ne poznaje, po predubeđenju, ignoriše našu književnost, a mi sami, sa okrenutim očima ka njegovim kulturnim centrima, ne udostojavamo pogledom suseda! Pogotovo u poslednje vreme. Ja sam, na primer, na mom startu u književnosti imao uticaj poezije geografski daleke Francuske, Italije, Nemačke i Rusije, a čak za najveće pesnike bliskih zemalja – tadašnje Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke – nisam ni čuo... Ono što sam dobio od svoje bliskosti sa Izetom meni lično pomoglo je da saznam jasnije ovaj veliki paradoks.

Do skoro nisam mogao sebi da objasnim zašto i kako smo se sprijateljili. Prvi i poslednji put videli smo se pre mnogo-mnogo godina na jednoj konferenciji pisaca u Budimpešti. Sa nje mi je u sećanju ostalo samo to da kada su nam organizatori razdelili male kartončiće koji se kače na rever, na kojima je trebalo da napišemo svoja imena, jedan od delegata se pojavio sa na svom kartončiću napisanim „Hajnrih Hajne – Jugoslavija”.

To je bio on, Izet. Ova pojava slobodnog, stranog za date uslove, duha privukla me je ka njemu, a i on se pokazao otvorenim za nova poznanstva. Ne pamtim šta smo radili tokom nekoliko dana našeg sastanka i ne želim da verujem da smo uzajamno čitali svoje stihove ili prepričavali biografije (ja sam čak nekoliko godina kasnije saznao da je on musliman iz Sarajeva), ali razišli smo se kao prijatelji i nakon toga produžili smo – iako u velikim intervalima – da se dopisujemo.

Nakon toga, kada su nastupili događaji koji su iz dna promenili lice Balkanskog poluostrva, naše veze su se prekinule. Pitao sam se: šta li radi moj balkanski Hajne u svojoj rasparčanoj Bosni, bivšem delu rasparčane Jugoslavije, šta piše, kakvu li je poziciju zauzeo u bratoubilačkom ratu? Ali pošto nisam verovao pošti, ostao sam tako samo sa pitanjima. Tek nedavno, kada sam pročitao njegove poslednje stihove iz opsade Sarajeva koje mi je on poslao, razumeo sam da sam pogrešio sa svojim ćutanjem. On je očekivao od svojih prijatelja iz inostranstva – kako sam piše u jednoj neverovatno tužnoj pesmi (vidi. str. ?) -„da pritisnu zvonce na njegovim vratima”, a od prijatelja – uključujući i onog iz Bugarske – ni kosti, ni vesti! Da bih iskupio makar donekle svoju krivicu, rešio sam pre dve godine da obradujem pesnika tako što ću prevesti i objaviti kod nas nekoliko njegovih pesama. I tek kada sam počeo da prevodim, shvatio sam sa kim imam posla.

Prosto ne mogu da iskažem koliko mnogo me je ganula poezija moga prijatelja, posebno ona iz ratnih godina. Kada čovek prati njegov razvoj, vidi da se on sa gledišta forme kreće u pravcu iz klasične, mada ne strogo postojane, versifikacije ka skoro otvorenoj prozi. Meni, privrženiku tradicionalne tehnike građenja poezije, ovo ne bi trebalo da se dopadne, a desilo se baš suprotno. U čemu se krio razlog? Misim da će svaki čitalac dole navedenog teksta bez truda odgovoriti na ovo pitanje: razlog je ležao u neverovatnoj pravednosti i iskrenosti svake reči. Sam pesnik je, izgleda, toga bio svestan, zato što prividno paradoksalno na jednom mestu kaže „najslabije su pesme za koje se teži da budu poetične”, a na drugom mestu – da „kada istina uđe u stih, mešanje pesnika je nepotrebno”. Malo u šali, ja sam sebi govorio: koliko lakše je moglo da bude pisanje: prosto pričaš o sebi, o porodici, o prijateljima, o stvarima onako kako su se dogodile, i pesma je gotova!...

Da li je lakše? Lakše kada čovek ima dušu kao Izetovu, kada ovaj način pisanja nije književni poduhvat, već jedinstveni za tebe način da govoriš sa bližnjima. Ustvari, u tome se krila čar poezije koju sam prevodio. Sve misli i sva osećanja, koja su izvirali iz nje, bila su sasvim bliska prozi, ali beskrajno daleka od poze. I od veštačke lepote. Dobri, meki, topli, oni su potvrđivali ono što sam dočuo o životu i poziciji pesnika u stradalničkim danima njegovog Grada, o tome kako je usred krvi i ruševina on, iako je izgubio najbliže rođake i prijatelje, ipak bio uspeo da sačuva svoju čovečnost; kako je stihovima i društvenim delovanjem u teškim i složenim momentima on konačno stekao ljubav svog naroda koji ga je i bez toga voleo i postao najomiljeniji savremeni pesnik. Verovatno su sabraća po umetnosti sa druge strane fronta – mislio sam – imali svoju istinu, različitu od njegove, ali o tome ko je kriv a ko prav, ja nisam mogao da sudim iz daljine. Osećao sam samo da se dah Izetove poezije u skoro svakom slučaju izdizao iznad mržnje. Kažem „skoro”, zato što se tu i tamo u stihovima, koje sam prevodio, probijalo i gnevno žigosanje suprotne strane, ali ne znam, možda su stvari bile takve da... Kao što sam rekao, poezija o kojoj govorim bila je visoka, a to znači da ne bi mogla da laže.

A posle, bilo je još nešto – mislim da bratstvo pesnika treba da stoji iznad hiljada drugih obzira, a mene je na prevod dopunski podstakao osećaj bliskosti sa prevođenim autorom. Pokazalo se da nas je mnogo toga povezivalo. Jednake su nam bile i društvene ideje, koje su nam obgorele mladost, i voljeni pisci, umetnici, kinematografi, i naš odnos ka novostima u svetskoj umetničkoj kulturi danas. I kao da to nije bilo dovoljno, iz čitanja njegovih skoro uvek autobiografskih stihova postalo mi je jasno da su nam sasvim bliske bile i naše životne – eufemistički kazano – peripetije. I da je nama dvojici isti bio i odnos ka njima, kao i naše gorke, ali ipak nelišene nade, misli i osećanja vezana za kvarenje mladalačkih snova i rušenje sveta o kome je naše pokoljenje maštalo... Kako je on to lepo i tačno rekao: „Naši snovi o komunizmu koštali su nas svih kasnijih razočarenja!”

Već sam izrazio svoje čuđenje što smo se sprijateljili tako brzo, a da se stvarno ne poznajemo. Postepeno sam razumeo da smo verovatno nekako intuitivno, po nekakvim nesaznajnim mikrokarakteristikama, osetili da je ono što nas vezuje mnogo više nego što smo mogli da otkrijemo jedan drugome za nekoliko dana na dalekoj konferenciji. Bili su to naši skriveni delovi, kao sante leda, koje... Ali, ne, moje poređenje neće biti dobro, zato što su sante leda hladne, a naš susret – bio je neverovatno topao.

To se neće ponoviti. Moja želja da donesem radost mom bosanskom prijatelju nije mogla da se ostvari – kada sam stigao do sredine svog rada, stigla je vest da je on napustio naš grešni svet. Ova gorka vest proširila je moju prvenstvenu zamisao – da prevedem samo nekoliko pesama – do razmere jednog „Izbranog”, iz čijeg predgovora pozajmljujem i veliki deo ovih redova. Zakasnio sam, ali me je donekle tešila misao da pesnici nastavljaju da žive izvan svojih datuma smrti i da će moji prevodi pomoći drugom životu čudesnog pesnika i čoveka Izeta Sarajlića.

Sa istom mišlju objavljujem i ovde jedan njihov deo. One treba da se prevedu na nemački i ja sam namerno odabrao pesme iz drugog perioda pesnika, perioda slobodnog stiha, koje su se pri prepevavanju na dva strana jezika manje udaljile i – moguće – manje će se udaljiti od njihovih originala. Nadam se da će tako čitaoci osetiti njihovu lepotu i primiće ih – kako mi Bugari kažemo - srcu, to jest, blizu svog srca. 

 

NJEGOVA ULICA

On je takođe sanjao o polegnutoj travi, o raskopčanoj
ženskoj bluzi.
Bio je mlad.
Ne računajući njegov posmrtni život,
imao je svega osamnaest godina.

Vi ga nikad niste vidjeli kako se mijenja u licu.
Vi znate samo njegovu ulicu.

A ja ga znam
kad je od starih motora i dasaka pravio avion koji
nikad nije poletio.

kad je ocu govorio
da u toj borbi neko mora i pasti,

kad je između dva hapšenja pitao majku
Majko, voliš li me?

- i preko njenih zamagljenih očiju dugo gledao niz
ulicu,
tu
koja sada nosi njegovo ime.

(1963)

RUKE

Pet punih godina
držala je kundak puške
ruka vojnika.

Ona je bila prinuđena
da dotuče voljenog psa:
ruka lovca.

Ona je čitav život
zadavala udarce:
ruka boksera.

Ona čitav život
prinosila ustima čašu:
ruka pijanice.

A evo i sretne ruke
koja te dvadeset godina
miluje.

Evo i sretne ruke!

(1968)

NIŠTA ME NE BI TOLIKO PREPORODILO

Ništa me ne bi toliko preporodilo
kao mogućnost da se ponovo
kao dvadesetgodišnjak
u onim istim taljigama
po onoj istoj proljetnoj kiši koja je i tada po nama
padala
s budućom drugaricom Sarajlić
vozim do Željine Popovače.
Ako više,
s obzirom na užasno nisko moralno stanje u zemlji,
i ne vjerujem da ću ikada u socijalizmu proći ulicom
Ognjena Price,
na tu Popovaču iz 1950. godine još imam pravo da
se nadam!

TEORIJA DISTANCE

Teoriju distance izmislili su postfestumaši,
oni koji ni u čemu ne žele da rizikuju.

Ja spadam među one
koji smatraju da se o ponedjeljku
treba govoriti u ponedjeljak;
u utorak već bi moglo biti prekasno.

Teško je, naravno, u podrumu
dok iznad tebe prolijeću granate
pisati pjesme.

Teže od toga je jedino
ne pisati ih!

RATOVI U NAŠIM ŽIVOTIMA

Marko Bašić je preturio preko glave
dva balkanska i dva svjetska rata.
Ovo mu je peti.

Meni i mom pokoljenju – drugi.

A za Vladimira
s njegovih osamnaest mjeseci
u ovom trenutku moglo bi se reći
da je čak polovicu svog života
proveo u ratu.

NAKON RANJAVANJA

Miki Masliću

Sinoć u snu
dođe mi Slobodan Marković
da se izvini mojim ranama.

To je ujedno i jedino srpsko izvinjenje
za svo ovo vrijeme,

pa i ono samo u snu
i od mrtvog pjesnika.

PRIJATELJIMA IZ BIVŠE JUGOSLAVIJE

Šta se to prekonoć s nama zbi,
prijatelji?

Ne znam
šta radite.

Šta pišete.

S kim pijete.

Koje knjige čitate.

Ne znam čak
ni jesmo li više uopšte prijatelji.

OPROŠTAJ S DERVIŠEM IMAMOVIĆEM

Umro je Derviš Imamović,
dobri čovjek
ne iz Sečuana
već iz Zenice.

Još jedan život koji je bio više od romana
ugasio se.

Drugi su na komunizmu
zaradili palate,
Derviš-
tamnice.

Za Derviša
najtačnije bi i bilo reći
da je po zanimanju
bio logoraš.

Ustaški,
njemački,
norveški,
sovjetski logori
njegova su biografija.

Završio je
u logoru u Sarajevu.

Da su takvi kao Derviš Imamović
bili na čelu ČEKE
internacionalni i humanistički duh Oktobra
bio bi i danas živ.

Da su takvi kao on
bili na mjestu Ždanova

Zoščenko bi umro
kao najuvaženiji starac u Lenjingradu.

Da su takvi kao on...
Pol Elijar bi svoja ljeta
provodio u Maloj Dubi.

Da su takvi kao on...
Risto Trifković nikada ne bi dospio
na Goli Otok.

Da su takvi kao on...
Konstantin Bibl se nikada ne bi bacio
s trinaestog sprata.

Da su takvi kao on...
Simon Sinjore i Iv Montan nikada ne bi poderali
svoje partijske knjižice.

Da su takvi kao on...
Kunderi, pjesniku Praga,
ne bi nikad palo na pamet
da napusti Vaclavske namjesti
i kafanu «Slavija»
zamijeni nekim bistroom na Monparnasu.

Da su takvi kao on...
«Aurora» ne bi postiđena stajala
ispred Nahimovske akademije.

On nije
kao Pikaso ili kao Ivo Andrić
koketovao s komunizmom,
on je komunizam živio.

Čak i to
što je umro u logoru
za njega je gotovo sasvim normalno.

BIOGRAFSKA BELEŠKA
Izet Sarajlić rođen je 1930. godine u bosanskom gradu Doboju u porodici železničara. Detinjstvo provodi u gradiću Trebinje, Južna Hercegovina, i u Dubrovniku. Od 1945. godine do kraja života živi u Sarajevu, gde radi kao novinar i pisac. Svoje prve stihove objavljuje 1948. godine i brzo postaje jedan od najpopularnijih i voljenih pesnika tadašnje Jugoslavije. Zbog svog slobodoumlja, humanizma i kritičnosti društvenih nedaća u to vreme, 1953. biva isključen iz Saveza jugoslovenskih pisaca, a kasnije i iz Komunističke partije Bosne. Godine 1970. izbran je za predsednika Društva bosansko-hercegovačkih pisaca. Živi u Sarajevu u vreme opsade grada, a 1998. godine izabran je za člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Umire u proleće 2002. godine i za sobom ostavlja bogato, prevođeno na mnoge jezike, visoko čovečno i originalno lirsko nasledstvo.

 

Valery Petrov © Ivo Hadjimischev
Valeri Petrov iz Bugarske
Valeri Petrov, rođ. 1920. u Sofiji /Bugarska, živi u Sofiji; studij medicine na Sveučilištu u Sofiji; suosnivač satiričkog časopisa „Stršljen“; nakon sloma socijalističkog režima u Bugarskoj politički se angažira i postaje zastupnik lijeve frakcije u VII.Velikoj narodnoj skupštini; pjesnik, dramatičar, pisac scenarija i prevoditelj; objavio brojne knjige, u posljednje vrijeme između ostaloga: „Избрано“ в 5 тома  (Izabrana djela u 5 svezaka), (nakladnik Zachari Stojanov, Sofija, 2006.), „Лирика“ I u. II том (Pjesme I. i. II. svezak); dramska djela: Когато розите танцуват (Kad ruže plešu), Тeатър, любов моя (Kazalište, moja ljubav); scenariji: На малкия остров (Na malom otoku), Рицар без броня (Vitez bez oklopa); na njemačkom između 2000. i 2010. nema prijevoda njegovih djela; u njegove najvažnije nagrade ubrajaju se državna nagrada „Paissij Hilendarski“ i medalja „Stara planina“; član Bugarske akademije znanosti.

 

Eine Übersetzung von Thomas Frahm
Thomas Frahm, rođ.1961. u Duisburgu, danas živi kao publicist i prevoditelj s bugarskog jezika u Sofiji. Sada radi na prijevodu drugog dijela trilogije o Bugarskoj Vladimira Zareva, čiji je prvi dio pod naslovom Familienbrand 2009. objavila nakladna kuća Deuticke iz Beča. Frahm je 2009. dobio stipendiju Njemačkog fonda za prevođenje, a 2010. nominiran je za nagradu „Brücke-Berlin“ za Bitieto i Familienbrand Vladimira Zareva.