Smelost sećanja

NICOSSIENSES1

  • Na grčkom
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.
  • Nicossienses, Niki Marangou
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.

Kratka priča i pjesme kiparske autorice Niki Marangou, na srpski jezik preveo Zoran Mutić.

Nikozija, govorio je Hristofor, poseduje nekakvu napetost koju stvara zelena linija2.

Oni koji žive s ove strane žude da pređu na drugu stranu, a oni koji su tamo, žele da dođu ovamo. To stvara jednu strast u gradu. Ovaj grad ima veze sa Carigradom i Solunom, a nikakve s Atinom.

Sedeli smo na terasi kod Konstantina, a oko nas se pružao grad, dve ulice s radnjama, stotine palmi, Svetu Sofiju sa dva velika minareta skrivale su neke nove kuće.

– Bila je tako značajna ova crkva, rekla sam, da su se u njoj krunisali kraljevi Jerusalima i Kipra. REGES HIERUSALEM ET CYPRI.

Jasno se čuo glas imama. Bila je nedelja, a ulice prazne. Tek poneka poslastičarnica otvorena, a tu i tamo poneki prolaznik razgledao je izloge pored pločnika. Dizao se mesec ogroman kao parče lubenice.

U Nikoziju sam došla u četvrtoj godini. Kada je završena klinika koju je podizao moj otac nedaleko od Glavne bolnice, prekoputa zgrade Suda. Na biciklu sam jurcala gore-dole po beskrajno dugom hodniku klinike. Stigavši iz Limasola u Nikoziju, čak i ja, još dete, osećala sam kako me nešto steže. Društvo zatvoreno, državnih službenika, kolonije, sasvim različito od Limasola, gde ljudi uživaju, gde su trgovci. Veoma malo uspomena mi je ostalo iz tog vremena, dok bih iz Limasola mogla da opišem svaki ugao. Prijeme u zgradi Vlade, rođendan kraljičin, mamine toalete nadomeštale su proslave u Limasolu oko velikog četvorougaonog stola u kuhinji.

U osnovnoj školi maštu mi je golicala borba koju je vodila EOKA3 protiv engleske okupacije. Strašno sam patila zbog činjenice što su moji roditelji doveli u kuću jednu Engleskinju da nas podučava jeziku i smatrala sam ih izdajnicima.

Stanovali smo nedaleko od reke, u kraju s velikim drvećem, eukaliptusima i palmama, tik do turskog dela grada. U turski deo sam išla svakog dana s majkom jer je tamo bila pijaca i glavna pošta, u kojoj smo preuzimali pisma za oca iz njegovog poštanskog pretinca. Volela sam turski deo grada, od malih nogu osećala sam ljubav prema starim zdanjima, istoriji i tražila sam izgovor da odem tamo. Oko crkve, Svete Sofije, granale su se ulice s raznim zanatima. Sitne nadsvođene radnje sa robom okačenom o eksere na zidu, ili po rafovima. Majstor bi sedeo pred niskim stočićem i radio. Jorgandžije sa šarenim jorganima i jastucima, ružičastim, jarkocrvenim, narandžastim, boje za turšiju, govorila je baka, kad bih obukla neku haljinu pompeznu. Nešto niže počinjali su obućari s okačenim dubokim kožnim čizmama i šarenim papučama. Alvadžije s ogromnim komadima alve i nožem zabijenim iznad njih, ulica sa kovačnicama, ulica sa tkaninama. Ulazila sam s majkom na pijacu. Mirisi izmešani, dimljeno meso goveđe ili kamilje, sirevi, cveće. Meso je kupovala uvek kod Hasana, imao je najbolji izbor. Ribu kod Andreasa, a povrće gde bi našla najsvežije. Mene su svi znali po imenu i poklonili bi mi po perec ili šta god se drugo prodavalo u radnji. Turci i Jermeni govorili su svi grčki.

Nikoziju sam upoznala bolje tokom šezdesetih kada sam, već devojka, kružila biciklom po gradu.

Otac mi je bio veoma strog. Dopuštao mi je da izlazim iz kuće samo da bih otišla na časove. Čak sam u British Council išla krišom. I tako, pod izgovorom da imam neku lekciju, kidnula bih iz kuće i često bi me put naneo u turski deo grada. Tražila sam razne kurseve da bih imala priliku da izađem. Otkrila sam jednu Jermenku u Ulici kraljice Viktorije, koja je podučavala daktilografiju i stenografiju. Njena majka sedila je u straćari s bašticom i pratila gužvu na ulici. Prekoputa njihove kuće bila je jermenska crkva, Bogorodice iz Tira. Tada sam kupila Ganisovu knjigu4 i u njoj pročitala da je tu bilo skladište soli. Kada su Osmanlije udarile opsadu na Nikoziju 1571, Jermeni, koji su mrzili Latine, pomogli su Osmanlijama, koji su im, posle pada grada, ostavili crkvu. Čitala sam knjigu i i zamišljala se kao arheologa i sa neobuzdanom strašću otkrivala sad ovaj natpis, sad onu nadgrobnu ploču.

Ulica sa zlatarima imala je male radnje sa grubo sklepanim izlozima. Roba je kod zlatara bila obično naslagana po engleskim pocinčanim kutijama za biskvit, i prekopavala sam ih satima. Našla bih neku šnalu u obliku ruke koja drži cvet, naušnicu od zlata i to onoga iz vremena Turske, s puno bakra, i nekakvo crveno kamenje koje su zvali "selani", po Cejlonu, možda. Sve to bilo je tada prejeftino i kupovala sam ponešto kad bi mi to dozvolio moj nedjeljni džeparac. Ostajala sam pod dubokim utiskom od nekih lanaca sa kutijicama srebrnim, u kojima su bile nekakve hartije s arapskim pismenima, a, kako mi je rastumačio jedan zlatar, to je bilo za porez po glavi koji su nametnuli u drevna vremena Turci Grcima na ostrvu, i ko ne bi platio taj porez, odrubili bi mu glavu. Te kutije prikazivale su sečenje glava, gledala sam ih satima, ali nikad nisam kupila nijednu. Godinama kasnije videla sam u jednom muzeju jednu takvu kutiju. Prikazivala je Jovana Krstitelja. Možda je, dakle, ta istorija bila naprosto mit. Jedan od brojnih mitova što se rađaju u drevnim gradovima. Bilo je puno vereničkih prstenova, srebrnih, u vreme rata 1940. mnoge žene dale su svoje zlatno prstenje i uzele srebrno, na kojima je pisalo "OSLOB. BOR. 1940". Većina zlatara bili su Grci koji su posle 1963. svi pobegli odatle i raštrkali se na sve strane sveta. Jednog od njih, Eteokla, srela sam godinama kasnije. Pokušao je da nanovo otvori radnju, ali nije mogao sastaviti kraj s krajem, pojavio se nakit već gotov, a za ručno pravljenim nije bilo potražnje. Tako je otvorio nekakvu tavernu, u stvari štand u jednoj staroj kući, u kojoj su stanovali on i njegova žena Španjolka. Propio se.

Došlo vreme kad su počeli da me zanimaju momci, prve randevue imala sam na kupolama Svete Sofije. Između kupola formiralo se jedno udubljenje, poput kamenog ligeštula. Posmatrala sam ravnicu kako se zeleni u proleće, a preobražava se u žutu u leto. Uspinjala sam se uskim stepenicama minareta i cela Nikozija prostrla bi mi se pred nogama sve do gorskog venca Pentadaktilosa5. Sa jednog minareta galopirao je Sindbad Moreplovac, a sa drugog Džejn Ostin. Neprekidno sam čitala.

Nastavila sam da idem u tursku četvrt čak i kad su podigli stražare sa obe strane. Mlada devojka na biciklu, nikom nije padalo na pamet da me zaustavi.

Linija podele presecala je grad tačno po sredini, kroz Hermesovu ulicu. Tuda sam prolazila gotovo svakodnevno s majkom. Beskonačne duge i uske radnje sa staklarijom, posuđem, čašama, igračkama, slapovi boja, zatim prve stvari od plastike, koje su me oduševljavale svojim bojama, emajlirane šolje kineske s nacrtanim ribama. Celi kraj je opusteo, radnje su se preselile drugde, raštrkale su se, u kafani SPITFIRE jedva bih stigla da pročitam natpis, jedna stara vespa u izlogu zaraslom u travu, vreće s peskom, rovovi.

Otišla sam 1965. iz Nikozije. Otputovala sam u Berlin na studije. Tamo sam proživela jednu drugu Nikoziju, njenu nostalgiju. Vratila sam se 1970. Zatekla sam grad prilično izmenjen, ali i ja sam se u međuvremenu promenila, izgubila sam kompas i nisam više mogla ni da pišem, ni da slikam. Pisala sam članke po novinama "o novim tendencijama u evropskom socijalizmu", za koje sam dobivala veoma povoljne kritike, ali sam već dobila vakcinu protiv severnoevropske čamotinje. Izgubila sam svoje olovke. Samo bi mi lenjo podne nikozijsko pomoglo da se prisetim ko sam i šta sam. Dokolica i palme na obzorju. I more.

Pre invazije 1974. Nikozija je bila gotovo grad na moru. Za dvadeset minuta stigao bi do mora, uspeo bi se autom uz planinu i put bi nastavio strmom nizbrdicom prema Keriniji, prema moru, začaranom moru. Često sklapam oči i u mislima idem na to putovanje do mora. Ima već 26 godina. Za put do mora koje isto tako zavređuje posetu, danas ti je potrebno dva i po sata. More je iščezlo iz svakodnevice grada. Ako gledam prema severu, ka planini Pentadaktilosu, koja krije more, vidim ogromnu tursku zastavu uklesanu u planini. Izbegavam da gledam ka severu. Šetam često po starom gradu, onoj polovini što je preostala. Sve ulice završavaju pred stražarama. Silazim ulicom Ledra, starom centralnom trgovačkom ulicom, koja je pretvorena u pešačku zonu. U dubini se vide minareti Svete Sofije, na kojima su u vreme Ramazana razapeti šareni lampioni. Crkva Presvetle Bogorodice, banja Emerkeš u četvrti sa javnim kućama. "Emerkeš" je nazvan po susednoj džamiji Omeriji, što će reći, hramu posvećenom Omaru, starom manastiru avgustinaca, koji je postao sveto mesto za muslimane kada je, prema tradiciji, tamo jednu noć proveo kalif Omar. Ali i za Latine je bio sveto mesto taj manastir. Stari hroničari pripovedaju da je tu pokopano neuništivo telo Jovana Montforta. Jovan je došao na Kipar u leto 1248. sa sinom Ludovikom kako bi pripremio krstaški rat za Sveti Grob. Ostali su na Kipru preko zime, a nekakva epidemija je pokosila jedinice. Sin Ludovik izgubio je više od 250 vitezova. Te zime umro je Jovan, a sahranjen je u manastiru avgustinaca. Štaviše, pripoveda se da je nekakva Germanka, putnica, koja je dolazila sa Svetoga Groba, nakon što je provela jednu noć u molitvama uz sina, odgrizla parče njegovog ramena kako bi odnela sa sobom svete mošti. No njena lađa nije mogla da se otisne sve dok ona nije priznala i vratila deo koji je smesta srastao sa lešom.

Nikozija je puna takvih pripovesti, kao i svi stari gradovi koji sa sobom nose kao stratigrafiju sećanja. Nešto niže palata dragomana Hadžigeograkisa Kornesija sa horoskopima dece njegove.

Stari grad poseduje niz krasnih starih crkava s ikonama izuzetno lepim. Često je u donjem delu ikone naslikan darodavac koji je platio slikanje ikone. Holandski trgovci, latinske dame sa čipkom, prelepe pokojne devojke u purpurnim haljinama, ruku prekrštenih na grudima, deca pod neobičnim šeširima. Dirljive su liturgije tokom Svete Nedelje u tim crkvama. Sa epitafijem6 koji ukrašavaju devojke iz susedstva prizivajući prastare običaje obožavanja Adonisa. Samo u starom gradu volim da pratim liturgije o Uskrsu. Svi su tamo. Muškarac pored mene sa drevnim grčkim profilom posmatra anđele, Romeji, franačke žene s mrežom u kosi, Saraceni, Kopti, nestorijanci, Marko Đakon, devojka odevena u crno, teolog u staromodnom odelu, svi kao ošamućeni od zlata i baršuna, "iz straha od podsmeha".

Misirikov krst, u stvari džamija koja stoji nešto niže, pokazuje kolika je mešavina ovaj grad. Jedna stara vizantijska crkva Krstova, s gotskim, talijanskim i franačkim arhitektonskim elementima. Misiriko, nazvana možda po Misiru, to jest Egiptu, pa još sa minaretom.

Stanari su napustili kuće koje graniče sa zelenom linijom, linijom što deli grad nadvoje. Tako su te kuće postale radionice, Gavrilis limar, skladište Petrosa, uličnog prodavca, u kome čuva kolica koja ujutro puni već prema godišnjem dobu, limunovima, dinjama, uskršnjim svećama, pored njega Pavlos, s jednom rukom, seče drva, Stefanos, maser u amamu i gospodin Spiros, šuster. Na zidu uljanom bojom ispisana reč "POŠTOVANJE". Uveče opuste ulice i ko šeta zidinama sa palmama naslućuje more u kanalu ili barem reku, samo što Nikozija nema vodenih oaza koje bi razbile letnju žegu Mesaorije7, ravnice koja se prostire oko grada, uglavnom žuta tokom godine. No usred te žege preko leta Nikozija mi se najviše dopada, naiđe nekakav zapadni vetrić uveče pa odahne sprženi grad. I svi izlaze u bašte i na balkone.

Kada se početkom veka razrasla Nikozija i nisu više mogle da se stisnu nove kuće unutar zidina, sagrađene su prve četvrti van njih. Prelepa neoklasična zdanja u kolonijalnom stilu okružena prostranim vrtovima. To su i najlepši delovi grada koji su, srećom, sačuvani. Jer novi delovi, izgrađeni poslednjih godina, nisu nikad mogli da prerastu u prave četvrti. Novac je zasuo Nikoziju poslednjih godina. Posle invazije, brojni Kiprani koji su ostali bez doma i posla, otišli su u arapske zemlje, radili su naporno, vratili su se i nanovo su izgradili celi kraj. Bogatstvo se primećuje u novim delovima koji se šire. Kuće o kojima su njihovi vlasnici sanjali u televizijskim scenarijima i u kojima se, kad ih nastane, možda osećaju nelagodno. Ti delovi grada nemaju nikakvu boju, mogle bi te nove zgrade sa stubovima i bazenima da budu bilo gde.

Mene određuje stari grad i osećanje istorije koje vuče sa sobom svaki u travu zarastao zid. Tamo osećam i geografski položaj Nikozije prema Istoku. A kako prolaze godine, ja, koja sam bila strasni putnik, ne osećam više potrebu da odlazim. Bude trenutaka kada mi se čini da se celi svet sveo na moj vrt, gde sam

Zajedno sa grbicom
i smokvinim medićem
letos posadila
ruže tridesetolisnice
umesto da pišem pesme,
ružu stolisnicu iz
kuće u kojoj se oplakuje
sveti Toma,
ružu šezdesetolisnicu koju
je doneo Mida iz
Frigije,
Banksovu ružu, pristiglu
iz Kine,
pupoljke
jedinstvene mahovinaste ruže koja je
preživela
u starom gradu,
ali pre svih Rosa Gallica,
koju su doneli krstaši,
koju još zovemo
damaskinka,
s njenim posebnim miomirisom.

***

Zajedno sa grbicom
i smokvinim medićem,
ali i crvenim paukom,
tigrom, karanfilovim prelcem,
zlatnom bubom,
bogomoljkom,
koja će ih sve pojesti,
razdelićemo listove,
latice, nebo,
u tom nezamislivom vrtu,
a oni i ja
prolaznici.

___________________________________________

1 Moguće je da je pesnikinja ideju za naslov dobila od naslova knjige T. Čemberlejna Lacrimae nicossienses (Suze Nikozije), objavljene 1894. u Parizu, u kojoj autor opisuje nadgrobne spomenike na Kipru. (Prim. prev.)

2 Zelena linija – linija razdvajanja ili takozvana "Atilina linija", koja deli Kipar na severni deo, pod turskom okupacijom, i južni, Republiku Kipar. (Prim. prev.)

3 EOKA (Ethniki Organosis Kyprion Agoniston – Nacionalna organizacija kiparskih boraca) – nacionalistička paravojna organizacija kiparskih Grka, koja je, pod vodstvom generala Grivasa, pedesetih godina prošlog veka vodila borbu za oslobođenje ostrva od britanske kolonijalne uprave i ujedinjenje sa Grčkom. Borbe su se svodile uglavnom na urbano ratovanje, čiji su cilj bili britanski vojnici i oficiri i vojne i civilne instalacije. Uz pomoć vojne hunte koja je od 1967. do 1974. bila na vlasti u Grčkoj, ova organizacija je nanovo oživela kao notorna EOKA B, koja je organizovala puč protiv predsednika Makariosa, što je neposredno uzrokovalo tursku invaziju na ostrvo. (Prim. prev.)

4 Radi se o knjizi Ruperta Forbsa Ganisa, Historic Cyprus, A Guide to the Towns, Villages, Monasteries and Castles, objavljenoj 1937. (Prim. prev.)

5 Pentadaktilos – planinski venac na Kipru, tako nazvan jer njegovi vrhovi u grozdu podsećaju na "pet prstiju", što je bukvalni prevod ovog naziva. Posle okupacije severnog dela ostrva, Turci su na Pentadaktilosu uklesali u planinu ogromnu tursku zastavu, koju pesnikinja spominje kasnije u pesmi. (Prim. prev.)

6 Epitafij (epitafios) – pokrov na kojem je u Grčkoj pravoslavnoj crkvi predstavljen Hristos, koji se o Uskrsu nosi u procesiji. Epitafij je isto tako naziv za samu procesiju, koja, naravno, sadrži brojne elemente paganštine. (Prim. prev.)

7 Mesaorija je velika ravnica između planina Troodos i Pentadaktilos. Samo ime znači "predeo između gora". (Prim. prev.)

 

© Niki Marangou
Niki Marangu sa Kipra
Niki Marangou, rođ. 1948. u Limasolu / Kipar, živi u Nikoziji; studirala je sociologiju u Zapadnom Berlinu (1965-70); najpre je radila kao dramaturškinja u kiparskom Državnom pozorištu, bavi se i slikanjem, učestvovala je na brojnim izložbama na Kipru i u inostranstvu; prevela je, između ostalog, knjigu Joahima Sartojiusa (Joachim Sartorius) „Alexandria”; slobodna spisateljica (pripovetke, romani, pesme, bajke); veliki broj objavljenih knjiga: , Είναι ο πάνθηρας ζωντανός, roman (Atina 1998), Selections from the Divan, pesme (Nikozija 2001), Γιατρός από τη Βιέννη, roman (Atina 2003), Divan, antologija pesama (Atina 2005), Ο Δαίμων της πορνείας, pripovetke(Atina 2007) i dr.; na nemački su prevedene: Und sie feierten Hochzeit vierzig Tage und vierzig Nächte lan (I slaviše svadbu četrdeset dana i četrdeset noći), kiparske bajke (Keln2001), Von Famagusta nach Wien, Die Geschichte eines Arztes aus Zypern (Od Famaguste do Beča, priča kiparskog lekara), roman (Klagenfurt 2008). Dobitnica je brojnih priznanja, između ostalih nagrade Atinske akademije za poeziju (2006)i Kavafijeve nagrade (1998).

 

Eine Übersetzung von Niki Eideneier
Niki Eidenajer, rođ. 1940 u Kilkisu / Grčka; šezdesetih godina studirala je neohelenistiku i vizantologiju u Solunu i Minhenu. Od 1964. radi za grčku redakciju radija Bajrišer rundfunk, koji se borio protiv vojne hunte u Grčkoj. Od sredine sedamdesetih godina je gostujući predavač za novogrčki jezik i književnost na Univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Prevodila je grčke autore, npr. Janisa Ritsosa, Vasilisa Aleksakis, Manolisa Anagnostakisa, Jorgosa Himonasa, Alekos Fasijanosa na nemački, a pisce sa nemačkog govornog područja, npr. Petera Handkea, Gintera Grasa, Ingeborg Bahman i Sevgija Ezdamara na novogrčki. 1982. osnovala je izdavačko preduzeće Romiosini za grčku književnost na nemačkom jeziku. 1998. su ona i Arzu Toker za trojezičnu čitanku Kalimerhaba dobile tursko-grčku nagradu Abdi-Ipekdži za mir i razumevanje među narodima.

 

Eine Übersetzung von Ingrid Parth-Dombros
Ingrid Parth-Dombros, rođ. 1940. u Rostoku/Nemačka kao kćerka pisca i novinara Volfganga V. Parta; studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Minhenu i radi kao urednik u redakciji minhenskog časopisa MADAME; 1961. se udala za grčkog diplomiramog inženjera i pisca Apostolosa Dombrosa; od 1964. živi u Atini; 1984. objavljuje zbirku svojih kratkih priča pod naslovom Ρίζες και κλαδιά (Korenje i granje); za neke od svojih priča dobijala je književne nagrade koje dodeljuju PARNASSUS i druga književna društva; prevodi poeziju i prozu sa grčkog na nemački i obrnuto; zajedno sa svojim suprugom je 2005. osnovala organizaciju za pomoć GREEK COMMITTEE FOR EDUCATION OF KENYAN YOUTH, KOSTAS DOMBROS i svake godine provodi 4 meseca u Africi.