Smelost sećanja

HALKI - PRAZNINA I BICIKL

Autobiografska beleška grčkog autora Petrosa Markarisa, na srpski preveo Zoran Mutić.

Kad god se setim Halkija, osetim kao da se nešto u meni prazni. Znam da ta praznina ima veze s mojom mladošću, koju sam proveo na tom ostrvu, i ponovo se čudim, kako to da i danas, posle toliko godina, ostaje živ deo mog sećanja.

Gotovo sva ostrva imaju dva lica: jedno letnje, a drugo zimsko. Godišnja doba koja se zateknu između njih, proleće i jesen, u stvari predstavljaju vreme u kome se ostrvo priprema da promeni lice. Isto važi i za Prinčevska ostrva. No, postoji i suštinska razlika: Prinčevska ostrva nisu ostrva za godišnji odmor, nego ostrva za letovanje. To stvara drugačije odnose između stanovnika ostrva i "posetilaca". U Grčkoj, gde su ostrva uglavnom za godišnje odmore, odnosi između meštana i gostiju ostaju u većini slučajeva formalni i pretežno profesionalni. Za razliku od toga, na Prinčevskim ostrvima oduvek su postojali postojani odnosi između ostrvljana i onih koji su tu letovali i ti odnosi su se svakog leta iznova podgrejavali. A obe kategorije su nit lovile tamo gde su je prekinule prethodne jeseni i nastavljale je kao da u međuvremenu nije bilo zime ni proleća. To je letnje lice Halkija, u pogledu stanovništva i u društvenom pogledu, činilo potpuno različitim. Porodice, mladi, deca, koji su dolazili da ovde letuju nisu oživljavali samo ostrvo, već i druženja od prethodnoga leta. Ta promena se pre svega mogla videti kada je reč o biciklima. Nije se menjao samo broj bicikla koji su kružili ostrvom, već i način vožnje: zimi bi tu i tamo mogao da vidiš poneki bicikl, dok su leti defilovali kao cele železničke kompozicije, sa po dva ili tri bicikla u jednom redu.

Kada bih se, posle mnogo godina, zatekao u "biciklističkim gradovima", kao što su Kremona, Modena, ili Cirih, opazio bih da se tamo svi voze na biciklima. Za razliku od tih gradova, na Prinčevskim ostrvima bicikl je bio prevozno sredstvo samo za mlade. Naši roditelji kretali su se uokolo pešice, ili su se vozili u "fijakerima", kako smo zvali one četvorosede s upregnutim konjima. Bicikli na ostrvima držali su se jednakih pravila, baš kao i letnja odeća. Kao što su se krajem proleća otvarali ormari da bi se izvukla letnja odela, kako bi se prozračila i ispeglala, tako smo i bicikle čistili, podmazivali, glancali im metalne delove, pa ih tek onda izvodili na ulicu, "u šetnju".

Bicikli su na ostrvima predstavljali obeležje društvenog nivoa i statusa, kao danas automobili. Oni na najnižem nivou bili su uvezeni iz socijalističkih zemalja, ili iz zemalja iza "gvozdene zavese", kako su ih tada nazivali. Najuobičajeniji primer te kategorije bili su bicikli iz Istočne Nemačke. Svi ostali bili su zapadnog porekla i uvozili su se iz Engleske ili Francuske. Bicikli na kojima se vozila omladina srednje klase bili su engleski BSA, moj Rudge ili francuski Renault. Višoj društvenoj klasi pripadali su francuski Automoto i engleski Raleigh, oba sa brzinama. Nije bilo mnogo zapadnonemačkih bicikla. Premda je to bilo vreme "nemačkog čuda", koje nikako nismo mogli da prestanemo slaviti i hvaliti, nemački bicikli, iz neobjašnjivih razloga, nisu za Tursku nikad postali predmet hvale.

Glavni bulevar za bicikle na Halkiju počinjao je od letnjikovca Ismeta Inenija. Prva stanica bila je otprilike trista metara dalje, kod Agesilajeve kafane. Druga je bila izletnički centar "Etem", koji nije bio previše udaljen od prve stanice. Danas nije ostalo ni traga od te dve senovite kafane, skrivene u borovima, koje su u isti mah bile mesta gde su običavali da se iskupljaju naši roditelji, uglavnom subotom ujutro. Kod Agesilaja su se obično okupljali Romeji, u "Etemu" Jevreji. Kada bi prošao te dve stanice, pred tobom se otvarao veliki put koji je okruživao celo ostrvo. Na njemu su bile još dve stanice. Obe su bile poznate pod nazivom "mostići", ali je samo ime zavodilo na pogrešan trag, jer ni na jednoj od njih nema ničega što bi podsećalo na nekakav most. Prva stanica je polukrug koji podseća na amfiteatar u antičkom pozorištu. Druga leži četiri stotine metara dalje i nigde ne skreće. U stvari, radi se o zaštitnom zidu s ogradom od rešetki, a verovatno je podignut kako bi se zaštitila kola od litice. Dogurali bismo do prve od te dve stanice. Razlog je bio veoma prost. Kod prvog mostića okupljale su se devojke. Nije, dakle, imalo smisla da nastavimo dalje. Nema sumnje da je zalazak sunca bio čarobniji posmatran sa drugog mosta, ali ko se to od mladih posebno ždere zbog zalaska sunca, ili zbog mesečine? To su znali da cene naši roditelji, koji su u avgustu kretali na ekspedicije jašući na magarcima kako bi posmatrali mesečinu. Mi nismo marili.

Ne znam zašto, ali na Prinčevim ostrvima monopol na zalazak sunca imaju dva manastira. Jedan od njih je manastir Svetog Makariosa na Halkiju. Manastir leži na vrhu jednog od dva ostrvska brežuljka, koji podsećaju na kamilje grbe. (Zato se Halki na turskom i zove Hejbeliada: ostrvo s grbama.) Da bi se stiglo do manastira, mora se proći pored Visoke vojne škole za komunikacije, skrene se desno, a onda počinje uspon jednom stazom okruženom orahovim drvećem. Manastir ima jednu sićušnu crkvu. Nekada je tu bio i jedan baštovan, koji je gajio crvenu salatu. Godine su prošle, baštovan je umro, niko drugi nije preuzeo njegovo mesto, tako da je od svega oko manastira ostalo samo nekoliko borova i pejzaž. Manastir je okrenut prema Antigoni. U suton se sa tog mesta možete diviti jednom od najlepših zalazaka sunca na Mramornom moru. Mi smo o Uskrsu odlazili ili do manastira Svetog Makariosa ili do manastira Svetog Đorđa, koji leži iznad Akademije pomorskih kadeta i ne pripada Ekumenskoj patrijaršiji, nego manastiru Svetoga Groba. U drugu ruku, za nedeljnu liturgiju o Uskrsu uspinjali smo se do Teološke akademije da bismo slušali jereje iz raznih zemalja kako čitaju Jevanđelje na raznim jezicima: grčkom, srpskom, ruskom, turskom, francuskom, i na bilo kom drugom jeziku, uglavnom retkom, koji ti padne na pamet.

No pogled na zalazak sunca koji ostavlja najdublji utisak nije od manastira Svetog Makariosa, već od manastira Svetog Đorđa na Prinčevom ostrvu. Uspon je iscrpljujući, ali kada stigneš do vrha, vidiš da ti se trud više nego isplati. Danas malo ko posećuje manastir Svetog Makariosa. Zato je manastir Svetog Đorđa jednako pun, od proleća do jeseni. Sveti Đuro, kako ga zovu stanovnici Carigrada, veoma je star manastir, ali oni koji se "penju" do njega (ustaljeni izraz kojim se služe stanovnici Carigrada je: "popećemo se do Svetog Đure") nisu samo posetioci ni hodočasnici. Brojni dolaze da sednu pred izletnički centar koji je otvoren tik do manastira, kako bi popili kafu, čaj ili rakiju i uživali u pogledu.

Na Halkiju ima još jedan manastir, Svetog Arsenija. Stanovnici Carigrada oba manastira jednostavno zovu Makarios i Arsenios. Prođeš drugi mostić, skreneš desno nešto niže i jednim uskim puteljkom stižeš do manastira. Arsenije je bio naše popodnevno okupljalište. Odlazili smo na biciklima, između dva bora pred manastirom razapeli bismo mrežu za odbojku i igrali sve dok ne padne mrak. Reći ćete mi, ama dobro, zašto ste išli tako daleko da biste igrali odbojku? Zar na ostrvu nije bilo bližih parkova? Bilo ih je, ali sa obe strane Arsenija leži more, a u sredini se prostire jedan šumarak borova. Tako smo mogli da igramo odbojku u senci borova do poslednjih sunčevih zraka, a zatim smo skakali u more. Kako se ulazi prema Svetom Arseniju, desna strana spušta se prema moru i vodi do jedne plaže do čije same ivice se protežu borovi. Leva strana plaže gleda na stražnji deo Prinčevog ostrva, a da bi se stiglo do mora, mora se proći kroz manastir. Tu nema plaže, samo jedna velika stena, koju su stanovnici Halkija prozvali "usrana stena" jer je potpuno bela od izmeta galebova. Sa vrha te stene skakali smo direktno u dubinu.

Osim ove praznine, kao druga snažna uspomena na Halki ostali su mi njegovi borovi. Znam, Prinčevo ostrvo i Antigona (barem pre onog požara) imaju dosta borova, no ni jedno ni drugo ostrvo ne mogu da se porede sa Halkijem. Kada se trajekt s Antigone otisne iz luke i zaplovi duž obale prema keju na Halkiju, ne vidi se skoro ništa do borova. Dosta sam putovao i, srećom, još uvek putujem, ali, barem u Evropi, nisam naišao ni na jedno ostrvo koje je u tolikoj meri prekriveno drvećem kao što je Halki. Kada sam, posle više godina, počeo da upoznajem Grčku izvan Atine, pa posetio Kiklade, zaprepastila me je ta razlika. Kikladi nimalo ne liče na Halki ili ostala Prinčeva ostrva, ali kameniti pejzaž sa belim kućama i beskrajni Egej poseduju nekakvu svoju, jedinstvenu lepotu, koja mi više nego nadoknađuje gubitak Halkija.

Šetnje na biciklu, odbojka i kupanje okončavali su se u sedam naveče, pa su svi, muškarci i žene, mladi i stari, devojčice i dečaci, silazili do keja. U stvari, drugi čin šetnje na biciklima odigravao se na keju, samo bez bicikla. Kao što smo išli u šetnje od letnjikovca Ismeta Inenija do izletničkog centra "Etem" i nazad, isto tako smo beskonačno šetali od keja do luke i od luke do keja.

Naše majke sedele su po kafanama sa pletivom i svake večeri vodile potpuno iste, jednolične rasprave, dok su naši očevi igrali po istim kafanama, odvojeni od žena, tavlu i preferans, baš kao po kafanama u Grčkoj. Ne znam da li još uvek postoje igrači preferansa u Turskoj, ali su u Grčkoj tu tradicionalnu igru karata, sa dugom istorijom, uništile druge igre koje više doprinose kockanju. Na Halkiju se preferans igrao za tri lokuma, svakom igraču, a ako bi izgubio, plaćao si lokume i špil. Jedino što jeste ostalo nepobeđeno u obe zemlje je tavla. Još i danas po Carigradskim mahalama možeš videti vlasnike magaza kako sede ispred svojih radnji na skamijama i ubijaju vreme tavlom. Istu sliku gledao sam i u Atini u ulici Agion Asomaton, na onu stranu gde je ulica Pireos, tamo gde ima nekih radnji sa jeftinim igračkama, sve dok, pred Olimpijske igre, taj deo nije preuređen, pa je postao – u drugu ruku sasvim lepa – ulica za pešake. Međutim, nema više igrača tavle.

Tako je svakodnevni život tekao cele nedelje, bez promena ili iznenađenja. S nestrpljenjem smo iščekivali subotnje popodne kako bismo otišli na Prinčevo ostrvo. Možda osećam duboku ljubav prema Halkiju, a u ono vreme sam ga smatrao lepšim od svih Pričevih ostrva, ali da se ne lažemo, Prinčevo ostrvo posedovalo je sasvim drugu vrstu veličanstvenosti. Halki je bio malograđanski, Prinčevo ostrvo velikograđansko. One vile građene od drveta, s beskrajnim vrtovima punim cvetnih leja, Halki nije mogao ni da sanja. Ako je na keju na Halkiju mušterije čekalo pet fijakera, na keju na Prinčevom ostrvu čekalo ih je pedeset. Osim toga, na Prinčevom ostrvu bio je i hotel "Splendid". U drugu ruku, negdašnji "Halki palas" nije se mogao uporediti sa današnjim. U ono vreme to je bila obična ruševina, a deca su se igrala po njegovom vrtu zaraslom u travu s polusrušenim stubovima od rezbarenog drveta. Danas je obnovljen i postao je jedan od najlepših primera arhitekture u drvetu.

U bašti "Splendida" mi, omladina sa Halkija, pili smo svakog subotnjeg popodneva "džinfiz". "U ono vreme "džinfiz" je bio u modi, posebno kod mladih. Svaki mladić koji je želeo da stekne naklonost, posebno devojaka, pio je "džinfiz". Sada se ne sećam više da li je to bio džin sa limunom, džin sa pomorandžom, ili votka sa limunom ili pomorandžom, ali nije ni važno. Važno je bilo da pijemo "džinfiz" u bašti "Splendida" i da se oblizujemo posmatrajući devojke Prinčevog ostrva.

S vremena na vreme otišli bismo na Prinčevo ostrvo ne sa prijateljima nego porodično. Tada nismo pili "džinfiz" u bašti "Splendida" nego rakiju i jeli smo mezetluke koji idu uz rakiju u restoranu "Facio", tik uz kej. Moj pokojni otac obožavao je i rakiju i "Facio". Ja sam rakiju prvi put probao u "Faciju", dok je moj otac dobacivao, "jedna čašica je dovoljna", "dve čašice su dovoljne". "Pasaž Hristaki" i "Degustation" u Carigradu, s bekrijama pesnicima i piscima došli su kasnije.

U jedanaest naveče vraćali smo se na Halki poslednjim trajektom. Dok sam sa broda posmatrao kako se svetla na Prinčevom ostrvu udaljuju, svaki put bi me obuzela ista seta i ista praznina. Radujemo se onome čega nas lišavaju, a žalimo za onim što posedujemo, kaže na jednom mestu Šekspir. Možda je to, na kraju krajeva, bio moj problem.

U svakom slučaju, sa Šekspirom ili bez njega, na početku i na kraju praznine koju sam osećao stajali su, kao simboli, dva stanovnika Halkija. Na početku je bio Ahmet. Ahmet je u septembru prevozio u Carigrad letnje stvari ljudi koji su se vraćali sa letovanja, to jest njihovu odeću i kuhinjski pribor. Svi su ga zvali "Pič Ahmet", to jest Ahmet Kopile. A pošto su romejski stanovnici Carigrada po pravilu gotovo sve turske izraze izgovarali po grčki, zvali su Pičahmetis. Niko nije smatrao da ga vređa, tim pre što je i on sam prihvatio to ime. Kad bi moja majka počela da se cenjka ne bi li mu malo oborila cenu, on bi je presekao govoreći: "Madam, jedino Pičahmetis može da ti preveze stvari bez ikakvog oštećenja." Nije pregonio. Svi koji su provodili leto na Halkiju njemu su poveravali prevoz jer je bio izuzetno pedantan. To je bila Ahmetova dobra strana. Loša strana bila mu je to što je lovio ribu dinamitom. Svi su to znali, čak i policija, samo što nisu mogli da ga ulove jer je bio neverovatno lukav, a Mramorno more poznavao je bolje nego rođeni džep. Uvek je bio nasmejan i vazda spreman da te usluži, često sasvim besplatno. Stradavale su ribe, ne ljudi.

Povratak stanovnika Carigrada sa letovanja počinjao je u prvoj nedelji septembra. Ostrvo se dan za danom praznilo, a uporedo je svakodnevno rasla ona praznina u meni. Posle Dana Republike, 29. oktobra, Halki bi već poprimio svoj zimski izgled. Jesenja praznina na Halkiju je najveća praznina koju sam u životu osetio. To nije počelo od osnovne škole, već od gimnazije. Dok smo išli u osnovnu školu, ostrvska deca, romejska i turska, igrala su se sva zajedno. Išli smo, naravno, u različite škole, ali po susedstvima i po parkovima igrali smo se zajedno. A kada bismo se ponašali neobuzdano, naše romejske i turske majke batinale su nas podjednako nemilosrdno. U leto bi se našim družinama priključila, pod našim uslovima i pravilima, i deca koja su letovala na ostrvu. Kad bi se leto okončalo, ta deca su se vraćala u Carigrad, a mi smo se i dalje igrali – nismo posebno primećivali da nam nedostaju. Ukratko, i dalje smo živeli u tom našem liliputanskom ali srećnom svetu, tako da pomenuta praznina ne bi rastužila mene nego moju majku.

Samoća i praznina nenadano su nahrupile u moj život one jeseni kad sam krenuo u prvi razred gimnazije u Austrijskom liceju. Svakoga dana, od ponedeljka do subote, krenuo bih jutarnjim brodom u sedam, uronio bih u mnoštvo sveta i gužvu na Karakeju, izlazio bih iz škole u tri i po, i brodom u četiri se ponovo vraćao u samoću ostrva. Sa broda bi sišlo nas pet-šest i izgubili bismo se čim bismo prošli pored keja. Uništavala me je ta svakodnevna promena od samoće na ostrvu do pulsiranja Grada. Naime, nije me ždrala samo samoća, već i zavist prema drugovima iz škole koji su živeli u Gradu. Ta zavist stigla bi do ključanja u subotu. Na odmorima između časova moji drugovi su se dogovarali šta će raditi van škole preko vikenda: u koje bioskope će ići ili na koje žurke, u kojim će se poslastičarnicama sastajati. (Tada smo ih nazivali poslastičarnicama. Kafeterije su došle mnogo kasnije.) Za razliku od njih, mene je, posle nekoliko sati, čekao brod koji će me vratiti u samoću ostrva.

Pošto bih domaću zadaću napisao na brodu, kod kuće mi nije ostajalo ništa da radim. Tako bih uzeo neku knjigu, sedao u jedan ugao i čitao. Kako je vreme prolazilo, knjige su mi postale aspirin za samoću i prazninu. Premda više ne uzimam aspirine jer mi teško padnu, zbog stomaka, i dalje se čudim kako mi se nisu zgadile knjige.

Samoća i tišina bile su toliko potpune da smo znali ko u određeno vreme prolazi ulicom. Na primer, ako bismo izvana čuli korake u osam, majka bi rekla: "A, to će biti Sitki-bej", pa bi potrčala na prozor. Sitki-bej je stanovao u mahali iznad naše, tako da nismo imali baš nekog posla s njim, ali bi majka, iz žudnje da popriča s nekim drugim osim oca, bake i mene, odjurila na prozor kako bi s njim razmenila reč-dve.

Možda će ovo što ću sada da pomenem više od svega reći nešto o prijateljskim odnosima Romeja i Turaka na ostrvu. Moja strina Fofo, kao i mnogi Romeji u ono vreme, bedno je govorila turski. No, dotičnog gospodina nije zvala "Sitki-bej", što se na turskom piše "Sıtkı". Taj izopačeni samoglasnik "ı", koji teško izgovaraju svi kojima turski nije maternji jezik, pravio je probleme i mojoj strini, tako da ga je oslovljavala sa "Sıki-bej". Samo što "sıki" na turskom znači penis, u genitivu. Kad je majka, koja je savršeno govorila turski, čula strinu kako kaže, "Merhaba, Sıki-bej", odjurila je da se sakrije u kuhinju od stida. Međutim, Sitki-bej se uopšte nije naljutio. Naprotiv, odgovorio je sav nasmejan: "Merhaba, madam."

U zimu su mesare, bakalnice i piljarnice bile prazne. Pored Grigorisovog restorana, na ulici koja je išla paralelno sa plažom, bila je bakalnica Ali-beja, "Braća". Ali-bej nam je bio učitelj turskog u osnovnoj školi. Na glavnoj ulici na Halkiju, onde gde je i Sveti Nikola, bila je sa leve strane, pre crkve, Lazarosova piljarnica. Pored nje je bila Tomasova mesara. Prekoputa nje, Zaharijasova mesara, a uz nju Arhimed, koji je prodavao flaširanu vodu u velikim bocama opletenim prućem. Nešto malo više stajala je Janisova pekara. Niko nije znao kako se bilo koji od njih preziva. Svi su ih znali samo po imenima. U leto, kad su prodavnice bile pune sveta, kontakt sa prodavcima svodio se na "dobardan". Za razliku od toga, zimi, ko god bi prošao glavnom ulicom, zastajao je kod svake radnje i upuštao se u razgovor. Nije bilo važno da li si mušterija ili ne. Bitno je bilo da kažeš reč-dve, da ubiješ dosadu. Tata je kupovao povrće u Lazarosovoj piljarnici, ali je meso uzimao iz Sadikove mesare, koja je i sama bila na glavnoj ulici, samo nešto više od drugih radnji. Nikad nisam jeo tako ukusnu jagnjetinu kao što je bila Sadikova. "Onaj Zaharijas nema pojma kako se seče jagnjetina. Slaže komade jedan povrh drugog, kao da su drva za peć", ljutio se pokojni otac. Sadik bi prostro tanki list masne hartije i po njoj raširio jagnjetinu kao da se radi o eksponatima. Kad bi se jedno parče hartije napunilo, preko njega bi prostro drugo i nastavio sa sledećim redom.

Godinama posle toga navratio sam u jednu mesaru u Atini. Mesar je ščepao sataru i počeo da kida meso. Naježio sam se. "Ama šta to radiš?" uzviknuo sam. "Jagnjetinu, zar niste tražili?" upitao me je sav zbunjen. Na sve se čovek navikne. Čak i na to da jede jagnjetinu raščupanu satarom.

Šta preko vikenda radi mladi čovek osuđen da živi na nekom ostrvu udaljenom sat i po vremena brodom od Grada, bez automobila, autobusa ili poslastičarnica? Uzjaše na svoj bicikl i počne da kruži po pustom i praznom ostrvu. Silazi do plaža gde borovi dodiruju more i beskrajne časove zuri u talase. U takvim danima zavoleo sam vetar i uzburkano more, i ta me ljubav i danas drži. Od spokojnog mora osećam se kao da blenem u kadu u mom kupatilu. Naprotiv, kad putujem Egejom po uzburkanom moru, osećam ogroman užitak. U nedeljna popodneva, oko pet časova, odvezao bih se ponekad do Teološke akademije. U to vreme izlazili su u šetnju studenti teologije, "popčići", kako su ih zvali stanovnici Halkija, pa bismo se tu i tamo upustili u razgovor ne bismo li malčice razgalili dušu zajedničkim problemima.

Nedeljno popodne vezano je za još jedan događaj: svake nedelje popodne bioskop u Akademiji pomorskih kadeta bio je otvoren za ostrvljane. Omladina, starci, muškarci i žene, svi bi u tri popodne pojurili da vide film. Video sam sve holivudske filmove iz pedesetih, bilo u bioskopu Akademije pomorskih kadeta, bilo u letnjem bioskopu koji je svakog leta radio u bašti naše osnovne škole. Pre svega, kad bi se prikazivali filmovi velikog stara onoga vremena, Džina Kelija, celo letnje ostrvo bilo je na nogama. "Idemo u bioskop večeras? Igra 'Genekeli'", bila je lozinka. Kada mi ćerka, koja je studirala filmsku režiju, govori o "Kazablanki" ili o filmovima Hauarda Hoksa, ja uvek pomislim na bioskop u Akademiji pomorskih kadeta.

Jesenji simbol Halkisa bio je Janos. Ostrvljani su ga zvali "Ludojanos", ali nije bio toliko lud koliko detinjast i srećan čovek. Ako je Pičahmetis davao signal da je završeno leto i bliži se zima, Janos je donosio vesti o okončanju zime i dolasku leta. Naime, Janos je prao ćilime skoro svim ostrvljanima. Prostro bi ih nasred puta i polivao kantama vode. Zatim bi ih pomno prao sapunom. Ali nije po njima udarao pratljačom ili kloferom kako bi ih očistio, već bi stao na njih i igrao. Kao što se nekad gazilo grožđe, upravo tako. Niko od nas nije znao koji ples igra, neprekidno uzvikujući "opa-opa" i "dahtiri". Smatrali smo da igra po sopstvenoj improvizaciji, sve dok jedna posetiteljka iz Grčke, koja ga je videla kako igra, nije uzviknula: "Ama, čoveče, igra kalamatijanos!" Tako smo naučili kako se igra kalamatijanos.

Celo ostrvo pamtilo je venčanje Janosa i Antule. Kako je Janos stao ispred oca Jakova zajedno sa svojom Antulom i prekrstio se širokim pokretima, a onda uzviknuo: "Slava ti, Bože, što si me učinio dostojnim! I ja nevin, i moja Antula devica!" I premda se crkva ispunila neobuzdanim kokodakanjem i grohotnim smehom, koje stado nije nikako uspevalo da priguši, začuo se gromki glas oca Jakova: "Ćut, bre, bedniče! Šta nevin. Grešnik si ti i budaletina!" A potom se van sebe okrenuo pastvi: "Tišina i vi! Ovde vršimo tajnu venčanja. Nismo u cirkusu!"

"Cirkus" je bio jedan buljuk pehlivana, koji su dolazili svakoga leta u jedan park, prekoputa turske gimnazije, i priređivali predstave s akrobacijama, a svakog dana program su završavali nekom žestokom farsom. Celo ostrvo bi svake večeri došlo u park jer je publika volela akrobacije, ali i farsu.

Janos i Antula izrodili su devetoro dece. Janos je jurcao okolo i obavljao sve moguće teške poslove, uglavnom zato što je bio posebno čvrste građe i snažan muškarac. Uprkos svemu tome, nije bilo lako hraniti devet usta, čak ni u pedesetim godinama prošlog veka, kada je život bio mnogo jednostavniji, a ljudi skromniji. Izrodio je devetoro dece jer mu je san bio da dobije sina, ali su mu se jednako rađale devojčice. E sad, da li mu je deseto dete bio sin, ne bih da vas lažem, jednostavno se više ne sećam.

Međutim, ono u čemu je celo ostrvo priznavalo Janosovu vrednost, a posebno ribari, bio je njegov dar za vremensku prognozu. U ono doba nije bilo ni televizije, ni satelita. Tako su ribari slušali Janosa. "Sutra slobodno isplovite u ribarenje", govorio im je. "Od prekosutra ćemo imati tramontanu." Ili, kad bi video gospođe kako uživaju na suncu, pokvario bi im užitak. "Kroz tri dana počinje da duva maestral, a onda će pasti sneg." Od dva puta jedanput bi pogodio, a to je u ono vreme bio ogroman postotak za vremensku prognozu.

Ako je bilo neke utehe u zimskoj samoći i praznini, to je bila pomisao da je Prinčevo ostrvo još praznije i samotnije od Halkija. Restorani i taverne s leve strane keja, koji su leti ključali od sveta, bili su prazni, sa navučenim metalnim zavesama. Kočijaši na fijakerima, sklupčani pod kišom, uzalud su čekali putnike koji nisu stizali. "Splendid" je bio zatvoren, a njegovu baštu, gde smo leti u subotnja popodneva pili "džinfiz", progutala bi trava. Kada sam se zimi vraćao na Halki sa Prinčevog ostrva, nisam osećao čamotinju, već nekakvo olakšanje, koje se stizalo do granica razdraganosti.

Moguće je da je Halki danas u velikoj meri promenjen, ali kao što sam ranije rekao, svi stanovnici Carigrada imaju dve najznačajnije godišnjice. Prva je na dan kad su se rodili, a druga počinje od dana kada napuste Carigrad. Ovo što sam ispripovedao bila je mala suština te dve godišnjice.

---------------------------------------------------------------

NAPOMENA PREVODIOCA: Nekadašnje i današnje grčke stanovnike Turske, uglavnom Istambula i Male Azije, pisac naziva onako kako se oni sami nazivaju, pomalo arhaičnim nazivom "Romeji", kako bi se razlikovali od Grka u (Republici) Grčkoj. Isto tako, svi Grci i danas Istambul zovu jednostavno "Grad" (Polis – od Konstantinopolis). Prevodilac je smatrao da bi taj naziv u srpskom prevodu – ma koliko istorijski bio opravdan i ma koliko ga često i sam koristio u prevodima u nekom drugom kontekstu – bio prikladniji za tekst neke druge vrste, istorijski ili čak futuristički, ili bi mu nužno dalo preterano sentimentalnu dimenziju, koju originalni esej ipak nema. No isto tako nije dolazio u obzir ni naziv Istambul. Zato je uveden naziv "Carigrad", koji je, jednom identifikovan, na nekoliko mesta variran sa "Grad". Uostalom, i sam naziv Istambul etimološki potiče iz grčkog jezika i u osnovi ima imenicu "Grad".

 

© Regine Mosimann / Diogenes Verlag
Petros Markaris iz Grčke
Petros Markaris, rođ. 1937. u Istanbulu / Turska, živi u Atini / Grčka; studirao ekonomiju u Beču / Austrija; Markaris je autor nekoliko pozorišnih komada, scenarista jedne grčke TV-serije, koautor filmskog stvaraoca Tea Angelopulusa i prevodilac brojnih nemačkih dramatičara: Brehta, Getea i dr.; veliki broj objavljenih knjiga, najnoviji naslovi: Παλιά, Πολύ Παλιά, kriminalistički roman (Atina 2008), Κατ' εξακολούθηση, autobiografske pripovetke (Atina 2006), Βασικός Μέτοχος, kriminalistički roman (Atina 2006), Η Αθήνα πρωτεύουσα των Βαλκανίων, pripovetke (Atina 2004) Ο Τσε αυτοκτόνησε, kriminalistički roman (Atina 2003). Njegove knjige su objavljivane na 14 jezika, a na nemački su prevedene Die Kinderfrau. Ein Fall für Kostas Charitos (Dadilja. Slučaj za Kostasa Haritosa), kriminalistički roman (Cirih 2009), Balkan Blues. Geschichten, pripovetke (Cirih 2005), itd., Markaris je bio predsednik Nacionalnog centra za knjigu EKEBI (2008-2009), a 2005. bio je dobitnik Nemačke nagrade za krimi-roman (3. mesto u kategoriji „International“ za roman Live!).

 

Eine Übersetzung von Michaela Prinzinger
Mihaela Prinzinger, rođ. 1963. u Beču/Austrija; studirala vizantologiju/neohelenistiku i turkologiju u Beču/Austrija (1981-86); naučna saradnica na Slobodnom univerzitetu u Berlinu (1990-95), post-doc fellow na Univerzitetu Prinston (1997-98); od 1999. slobodni književni prevodilac (grčki-nemački), rukovodilac projekata, moderatorka; od 2005. sudski tumač za grčki jezik; prevodila je Petrosa Markarisa, Reu Galanaki, Joanu Karistiani, Lulu Anagnostaki i mnoge druge autore; 1995. je dobila nagradu Joahim Tiburtijus; 2003. je dobila Grčko-nemačku prevodilačku nagradu. www.mprinzinger.de