Smelost sećanja

O skretanju i upiranju pogleda
Balkan se prema razlikama ophodi tolerantnije. I krvavije

Foto: Peter BusseFoto: Peter Busse

Čak i onaj ko ništa drugo ne zna o Balkanu, ubeđen je u jednu stvar: Tu se nalazi domovina netrpeljivosti, etničkog nacionalizma i autističnog partikularizma. Dokaz je pružen, kako se čini, ne tako davno. Sve grehe koje je nacionalizam na Zapadu kontinenta skrivio u 19. i 20. veku, imperijalna ekspanzija, tlačenje, proterivanje i nasilna asimilacija manjina, počinio je još jednom, devedesetih godina na Balkanu. Stereotipi, etnička mržnja, nacionalna politika moći, sve ono što smo u Evropskoj uniji nakon dva svetska rata najzad ostavili iza sebe, očito je moglo da opstane u ovom slabo razvijenom području u koje je bilo potisnuto i da u poslednjih dvadeset godina, sa tipičnim zakašnjenjem, ponovo uzme maha.

Onaj ko se temeljito i bez predrasuda upusti u bavljenje ovim regionom, steći će iskustva koja se veoma loše uklapaju u ovu sliku. Skoro nigde u Evropi se ljudi, primera radi, ne služe naizmenično čas jednim, čas nekim drugim jezikom, kao na Balkanu. Ni u jednoj drugoj zemlji toliko veliki deo stanovništva ima rođake u inostranstvu, kao u Hrvatskoj. To nije samo posledica izbeglištva i progona. S pravom se ističe gostoljubivost prema strancima. U selima i manjim gradovima ovog regiona se između različitih nacija i veroispovesti i nakon rata i dalje neguje kultura uzajamnog posećivanja i čestitanja, naročito prilikom verskih praznika, što je, na primer, bila sasvim nepoznato među protestantima i katolicima u Nemačkoj. Čak i običaj učeničke razmene koji je nakon Drugog svetskog rata trebalo da približi Nemce i Francuze, u Bosni ima mnogo dužu tradiciju: roditelji su još u 19. veku svoju decu, kada bi se približavala odrasloj dobi, godinu dana davali u porodicu druge nacionalnosti da bi upoznala njihove običaje i načine razmišljanja.

Tačka preseka svetskih religija

Ako otputujete do tačke preseka svetskih religija hrišćanstva i islama, onda ćete tamo u mnogo manjoj meri zateći sudar kultura, a mnogo više svojevrsni sinkretizam. U nekim dolinama na Kosovu i u Makedodniji se do današnjih dana očuvao običaj da se deci daje jedno hrišćansko i jedno muslimansko ime. U Istočnoj Evropi nikada nije bilo inkvizicije. Tamo gde kulturne razlike zahtevaju toleranciju, ta tolerancija zaista postoji. U zemlji poput Srbije, koja je postala poznata kao epicentar etničkog nacionalizma, suživot sa Romima, na primer, bolje funkcioniše nego u Češkoj ili Francuskoj. Čak je i ultranacionalistička Radikalna stranka na svojim predizbornim manifestacijama redovno imala jednog predstavnika Roma, koji je nailazio na oduševljene reakcije publike.

Ratovi devedesetih su se, međutim, stvarno odigrali i vodili su ih nacije, a ne različite ideologije ili klase. Kako se to uklapa u ovu tvrdnju o kulturnoj toleranciji?

Onaj ko želi da razume ovu protivurečnost trebalo bi da se najpre osvrne na debatu o „multikulturi“ koja se osamdesetih godina vodila na Zapadu. U SAD se ustalio običaj da se, po mogućstvu, ignorišu etničke i kulturne ili, pak, rasne razlike. A onda je Kanađanin Čarls Tejlor, polazeći od iskustava u svojoj zemlji, zahtevao da se postupa na sasvim suprotan način: Treba upirati pogled. Prava osnova suživota nije ravnodušnost prema posebnostima drugih, smatrao je kanadski filozof, već upravo njihovo priznavanje. Prema Tejloru, poštovanje zarad kojeg na veštački način moramo razotkrivati društvene veze bližnjeg svog, ne može biti dugog veka.

Kako reagujemo na strance?

Taj nesklad nam je poznat iz svakodnevne komunikacije: Kako reagujemo na ono što nam je strano, recimo, na čoveka koji nas iznenađuje svojim izgledom? Da li skrećemo ili upiremo pogled? Da li ćemo čoveka azijatskih crta lica koji govori švapskim dijalektom zamoliti da nam objasni prividnu protivurečnost? Da li lica sa posebnim potrebama pitamo o njihovom oboljenju i raspitujemo se, empatično, o njihovom stanju? Ili se pravimo kao da uopšte ne primećujemo njihov hendikep?

U svakodnevnoj komunikaciji će odgovor uvek zavisiti od konkretnih okolnosti, od našeg karaktera i od stepena naše osetljivosti. Međutim, u apstraktnijem smislu, na nivou morala ili politike, ne mogu se izbeći opštevažeće odluke. Na Zapadu Evrope se tako, tokom vekova, razvila kultura skretanja, a na Istoku, pak, kultura upiranja pogleda. Te se kulture odražavaju na svakodnevnu komunikaciju. Način na koji se ljudi na Istoku ophode prema onome što je drugačije, na Zapadu može delovati neotesano, neposredno, ali i neusiljeno i srdačno, dok se na Istoku apstrahovanje od posebnosti sagovornika, doduše, smatra obzirnim i kultivisanim, ali i izveštačenim i ravnodušnim.

Sa moralne tačke gledišta se ignorisanje razlika rado pravda idealima revolucionarnog građanstva. Međutim, zapadna kultura skretanja pogleda i kult jednakosti ne potiču tek od Francuske revolucije sa njenim égalité-om ljudskim pravima. Njihovi koreni se mogu naći još u apsolutizmu. „Kralj sunca“ je podjednako obasjavao sve svoje podanike, nezavisno od porekla i staleža. Već je tu bilo elemenata jednakosti i nipodaštavanja razlika, što su Jakobinci samo dovršili. Moderna državna uprava, koja je bila u začetku u Francuskoj 17. veka, operisala je sa brojivim subjektima; specifičnosti kao što su posebna prava, bila su joj krajnje mrska. Etničke i jezičke razlike bile su potpuno beznačajne. Kralju je bilo svejedno na kom jeziku će njegovi podanici ćutati.

Dašak kolektivne jednakosti

U carstvima evropskog Istoka apsolutizam nikada nije sasvim zaživeo. Osmanlijsko carstvo koje je preko 500 godina, pa sve do kraja Prvog svetskog rata, vladalo dobrim delom Balkana, razlikovalo je svoje podanike prema veroispovesti, a ta razlika bila je kriterijum za raspodelu prava. Muslimani, Jevreji i hrišćani su činili zasebne verske nacije. Nisu uživali ista prava: hrišćani su morali da plaćaju veći porez od muslimana i morali su biti prepoznatljivi po svojoj odeći. Međutim, i muslimani su bili obuhvaćeni specifičnim zabranama, tako da je iznad sistema lebdeo dašak kolektivne jednakosti, slično kao kod primene teze „Razdvojeni, ali jednaki“ sa američkog Juga. Podela naroda na verske nacije spadalo je u tehniku vladanja: potlačeni narodi zadržali su svoje autonomne strukture kako bi umesto Porte ubirali poreze.

Austrija, koja je za sebe okupirala drugu polovinu Balkana, nije ostala sasvim izvan domašaja evropskog prosvetiteljstva. Međutim, Habsburzi su se plašili opasnosti koju je sa sobom nosila jednakost, zbog čega su zazirali od radikalne modernizacije koja se dogodila u Francuskoj ili u Pruskoj Fridriha Velikog. Marija Terezija uvela je opštu obavezu školovanja, ali je insistirala na nastavi na maternjem jeziku za sve pripadnike svih naroda. Ono što nam danas deluje napredno, u ono vreme bilo je konzervativno. Narod koji bi govorio i pisao na nemačkom ili latinskom pretio je da iznedri opasno obrazovano grđanstvo. Ukoliko deca, međutim, u školi uče ukrajinski, slovenački ili rumunski, u Beču su mogli biti spokojni da njihov vidokrug nikada neće sezati izvan njihovog neposrednog životnog okruženja. I austrijski poseban put bio je diktiran interesom opstanka na vlasti. Koncepcija „Zavadi pa vladaj“ se isplatila kada je bečki dvor 1848. iskoristio Hrvate da bi ugušili pobunu mađarskih liberala. Da su se svi liberali u Carstvu osećali kao pripadnici jedne jedine nacije, onda bi se ujedinili protiv cara.

U bogatijim, modernijim državama na Zapadu, u 18. i 19. veku vladalo je preterano izjednačavanje i asimilacija etničkih i jezičkih razlika, s ciljem da se zaista stvori društvo jednakih pojedinaca. Za razliku od toga su u carstvima na Istoku razlike sistematski politizovane. Kasnije su neke države u regionu pokušale da krenu zapadnim putem - tako, na primer, Rumunija nakon 1920. godine, kada je sticajem okolnosti postala multietnička država, ili Jugoslavija nakon 1929. Međutim, ti pokušaji usledili su prekasno. Turska koja nikada nije skrenula sa puta nacije državljana, i danas se bori sa posledicama. Tri „pofrancužene“ države jugoistočne Evrope (Rumunija, Grčka, Turska) niti su mogle, niti su htele, za razliku od Francuske koja im je bila uzor, da nepriznavanje kulturnih manjina kompenzuju uvažavanjem pojedinca. Svi su se pravili kao da skreću pogled, a zapravo su pomno upirali pogled, i to ne da bi manjine bile izjednačene, nego da bi ciljano umanjivali njihov značaj.

Ni jedna država u Evropi nije toliko daleko odmakla u politizaciji razlika kao što je to bio slučaj sa komunističkom Jugoslavijom; ta zemlja nije propala zbog preteranog izjednačavanja, već usled sasvim suprotnog postupanja. Uvođenje kvota u svim oblastima života je od nekadašnjih verskih nacija de facto stvorilo suparničke strane, koje su, pak, u propisanom sistemu etničke ravnoteže uvek morale precizno da usklađuju svoje interese. Nakon prvih opštih izbora i uvođenja većinskog načela, kada ovog ograničenja više nije bilo, nacije-stranke su u svemu bile suprotstavljene. Međutim, pošto nacije slede samo goli interes, a ne neku „stvar“ oko koje bi se mogle raspravljati, nakon kratkog vremena preostalo je samo da ratuju.

Radi se o identitetu, a ne o jednakosti

Strani posetioci na Balkanu veoma često bi komentarisali da im se razlike, oko kojih su se vodile tolike krvave borbe, ne čine baš toliko jakim. Te razlike i nisu toliko jake. Kada nacije jedanput postanu suparničke, one svoje postojanje više ne moraju da dokazuju negovanjem kulturnih razlika. Već se dovoljno razlikuju po tome što su suparničke u političkom smislu. Naposletku se u tom sistemu, koji se u potpunosti oslanja na različitosti, ne radi više o različitosti, nego samo o identitetu. Dovoljno je što onaj drugi naprosto jeste onaj drugi. Kada konkurišem za posao, onda najviše treba da zazirem od onog konkurenta koji mi je najsličniji. Animozitet i kulturna bliskost se dobro slažu, a konkurencija se ne ukida tolerancijom. Kada su se između 1992. i 1995. u Bosni jedan protiv drugog borili nekatolički Hrvati, nekatolički Srbi i nemuslimanski Bošnjaci, oni nisu bili u sukobu zarad svoje različitosti, nego su se borili za svoj goli interes.

Ako neko ima osećaja za to, moći će i nakon ratnih godina još uvek da oseti specifični duh tolerancije i poštovanja kulturnih razlika na Balkanu. Međutim, ako neko veruje da taj duh može da bude zaštita od rata, biće demantovan. Brojni nastavni sati multinacionalnog sporazumevanja, koje bezbroj zapadnih fondacija i nevladinih organizacija nude otkako su počeli ratovi, protkani su dobrim namerama i ne nanose baš nikakvu štetu, bez obzira što se nameće pitanje kome je, zapravo, mesto iza katedre, a kome u školskoj klupi. Kao prevencija od rata, ovaj napor nesporno predstavlja pogrešnu investiciju.

Današnji sukobi više ne prete da se prošire. Multikulturne imperije postale su nacionalne države, a etničke frakcije su postale ili postaju nacije, u zapadnom, građanskom smislu. Iz vremena multietničkih država očuvale su se hijerarhije prestiža koje i dan-danas svaki politički sukob pojačavaju resantimanima. Hijerarhije oko nacionalnog prestiža poznate su nam i u Zapadnoj Evropi: one su posledica nivoa obrazovanja i blagostanja neke nacije; kultivisana Francuska i imućna Nemačka su stoga dugo bile u pat-poziciji.

Na Balkanu i u Srednjoj Evropi kriterijumi nisu građanske, nego feudalne provenijencije. Na čelu se nalaze „državotvorne“ nacije. To su u vreme multietničkih carstava bili ne samo (austrijski) Nemci i Turci, nego ubrzo potom i Srbi i Grci, koji su već u ranom 19. veku i putem međunarodno zapaženih oslobodilačkih ratova postali nosioci samostalnih država. Iako po nivou obrazovanja i blagostanja ne može da se meri ni sa jednom zapadnom državom, Turska na Balkanu i danas uživa veliki ugled kao upraviteljica imperijalne zaostavštine, i to ne samo kod muslimana.

Na drugom mestu se nalaze „istorijske nacije“. Pod tim su se u Habsburškoj monarhiji podrazumevale nacije sa vlastitim plemstvom koje je bilo nosilac nekadašnjeg carstva i tek je kasnije, no tada sa definisanim „istorijskim“ pravima, dospelo pod carsku krunu. To je, pre svih ostalih, važilo za Mađare koji su na kraju samo kroz ličnost cara bili vezani za dinastiju Habsburg. „Istorijske nacije“ sa „starim“ (i, naravno, osporavanim) pravima bili su, međutim, i Česi i Hrvati, a u Osmanlijskom carstvu i Grci, Srbi, Crnogorci i Rumuni.

Ponosni, slobodni soko

Podlogu hijerarhije čini su, konačno, „neistorijski narodi“, kako ih je nazivao Hegel: grupe koje nije spajala nikakva imperijalna i državna istorija, već isključivo jezik i običaji, a možda i religija i ovaj ili onaj nacionalni mit. U njih su se ubrajali Slovenci i Slovaci, bosanski muslimani, Bugari i Albanci. Činjenica da je u Sloveniji bruto domaći proizvod dvostruko veći nego u Hrvatskoj, ne smanjuje osećaj superiornosti u Zagrebu: za svesne Hrvate, susedi su samo narod sitnih seljaka koji se obogatio. I stidljivo poštovanje i strah koji se svuda u regionu javljaju u odnosu na Srbe, ne potiču tek iz poslednjeg rata. Srbija je tokom čitavog veka za Slovene u Habsburškom carstvu bila ponosni, slobodni soko na kojeg bi se rado ugledali, samo da su se usudili da to učine.

Nema razloga za strah da bi nove nacije u Jugoistočnoj Evropi mogle požele da nadoknade propuštene sukobe zapadnoevropskih nacija iz doba imperijalizma. U svojim ratovima za podelu hteli su samo da za sebe iskoriste oprobani organizacioni princip stvaranja države, u ovom slučaju nacionalne. Sada su to postigli, pa su neprijateljstva i predrasude samim tim postali suvišni; osećaj gorčine nakon iskustava poslednjeg rata biće prevaziđen najkasnije u narednoj generaciji. U suprotnosti sa predrasudama, balkanske nacije uistinu ne neguju tako izražene uzajamne stereotipe kao što to čine zapadne nacije. I današnjim Nemcima je dovoljna jedna nasleđena ili usput preuzeta predrasuda, možda podstaknuta nekim minornim doživljajem sa godišnjeg odmora, pa da sve Francuze smatraju „arogantnima“ ili „uobraženima“. Na Balkanu se takve stvari nisu mogle čuti čak ni za vreme rata. Jedni druge isuviše dobro poznaju.

S nemačkog prevela: Maja Matić


 

Norbert Mapes-Nidik, rođen 1953. godine, od početka devedesetih godina radi kao slobodni dopisnik iz Jugoistočne Evrope za brojne nemačke medije, među kojima su i ugledni nedeljnik Di Cajt i radio Dojčlandfunk.