Prevodioci

Klaus Šprik prevodi književnost pisanu na engleskom i francuskom jeziku na nemački. Međutim, to radi samo noću; predsednik Evropskog prevodilačkog kolegijuma preko dana radi kao savezni sudija u Karlsrueu.

Gospodine Šprik, u pogovoru za vaš prevod knjige Cabinet-Portrait Žan-Lika Benozilja pišete: „Poput većine prevodilaca, prevodim jer strašno rado pišem, ali nemam nikakvih ideja.“ Naginju li prevodioci preteranoj skromnosti?

Mi ponekad koketiramo s tim što se naš rad potcenjuje ili se uopšte ne primećuje. Međutim, itekako sam ozbiljan u onome što sam onda rekao. Postoji dovoljno loših romana: zašto bih ja napisao još jedan u nizu? Onda ću radije prevesti neki roman koji zaslužuje da bude dostupan i nemačkim čitaocima.

Ta skromnost je tipična i nužna za našu profesiju, jer original možemo valjano da prevedemo samo ako u drugi plan stavimo svoje subjektivno shvatanje stila, nastojeći da budemo alter ego autora u jeziku cilja.

Kako ocenjujete udeo prevodilaca u uspehu nekog književnog teksta u inostranstvu?

Samo mali broj ljudi može da pročita neko delo napisano na stranom jeziku u originalu, a kamoli da proceni njegov književni kvalitet. Stoga nema svetske književnosti bez književnih prevodilaca. Jer, bez dobrog prevoda ni najznačajnije delo ne bi imalo mnogo šansi da bilo gde drugde bude percipirano kao takvo.

Koja je uloga književnih prevodilaca kao posrednika među kulturama?

Dramske umetnosti, muzika i ples predstavljaju kulturne žanrove za koje ne postoje nikakve jezičke barijere. Mišljenje, pak, zavisi od jezika i u njemu se manifestuje, što jednako važi za književnost i za nauku. Bez prevodilaca, kulturna razmena u toj oblasti bila bi osuđena na neuspeh kao što je to bila gradnja Vavilonske kule. Nismo neskromni ako s tim u vezi ustvrdimo: Bez nas se ne može.

Stoga me, uzgred, onespokojava podrška kulturi od strane EU. Njen zadatak bi trebalo da bude da razmenu podržava tamo gde ona nije sputana jezičkim barijerama. Podrška evropskim centrima za prevodioce bila bi, uz to, još efikasnija jer bi bila ograničena na multiplikatore. Umesto toga, EU prevashodno podržava projekte kod kojih ne treba prevazilaziti nikakve jezičke barijere.

Prevodite sa engleskog i francuskog na nemački. Može li se tada uopšte govoriti o kulturnim razlikama?

Svakako! Britanski i kontinentalni humor se međusobno veoma razlikuju, a Nemci i Englezi pokazuju prilično malo razumevanja za važnost koju Francuzi pridaju kulinarskim, ali i erotskim finesama, dok nijedna nacija nije dala toliko različitih poetskih opisa kao Nemci.

Tome treba dodati da mi Nemci 1945. godinu smatramo prekretnicom, dok su Englezi i Francuzi u mnogo većoj meri svesni svog istorijskog kontinuiteta. Naravno da su kulturne razlike mnogo veće kada su u pitanju Evropa i Azija. No sve dok Hanzeati ne počnu da jodluju, a Bavarci da jedu Labskaus, čak i regionalne razlike često ostaju problem za prevodioce.

Po profesiji ste sudija i radite u Saveznom sudu u Karlsrueu, a - kako ste sami reki - prevodite kada je pun mesec. Da li ste mesečar, ili, drugim rečima, šta vas fascinira kod prevođenja?

Nisam mesečar, ali preko dana mi je moja glavna profesija naprosto važnija. Moji prevodi su možda vezani za moje odbijanje da svet posmatram samo kroz pravničku perspektivu. Fascinira me, međutim, pre svega izazov da čitaocu predočim nemački tekst koji će biti prožet osobenostima originala.

Vi ste jedan od osnivača Evropskog prevodilačkog kolegijuma (EPK) u Štralenu, a od 1990. godine i njegov predsednik. EPK u Štralenu ste jednom prilikom nazvali „otvorenom institucijom za jezičke zatvorenike na slobodi“. Možete li to da nam objasnite?

Nisam bez razloga koristio terminologiju zatvorskog sistema. Književni prevodilac je zatvorenik u dvostrukom smislu. Vezan je za originalni tekst, a njegov ugovor sa izdavačem ga primorava da isporuči prevod u dogovorenom roku. Njegova sloboda se sastoji samo u jezičkoj obradi originala, a da bi, u okviru tih ograničenja, mogao da iskoristi tu slobodu, EPK bi trebalo da mu ponudi optimalne uslove rada.

To što je nakon 800 godina, to jest od vremena Prevodilačke škole iz Toleda, ponovo prepoznata nužnost stvaranja evropskog kompetencijskog centra za naučnu razmenu i dijalog između kultura, a sve to vezano za jezik. Ovaj poduhvat podređen je potrebama onih bez kojih ova razmena ne bi bila moguća.

Koja pomoćna sredstva – osim rečnika – prevodiocima stoje na raspolaganju?

Podrazumeva se da se u svako vreme iz svake sobe može pretraživati internet. Međutim, kada su u pitanju stariji tekstovi, onda to često naprosto nije dovoljno. Stoga u našem fondu imamo i neobične priručnike, kao na primer mape grada ili kataloge robnih kuća i trgovačkih preduzeća iz 19. veka. Oni su potrebni prevodiocu koji želi da lokalizuje mesto zločina u nekom starijem krimiću, ili ako želi da zna kako se tada nazivala košulja spojena s gaćama koju u jednoj Floberovoj pripoveci nosi dete koje se nestašno igra.

Međutim, daleko su važnije naše žive enciklopedije, a to su trenutno prisutni inostrani prevodioci koji mogu da kompetentno daju informacije o jezičkim nijansama i drugim specifičnostima svoje domovine, s obzirom na to da su upoznati sa prevodilačkim problemima koji su povezani sa njima.

Prevođenje se smatra prilično usamljeničkom profesijom. Koliko je značajan dijalog sa drugim prevodiocima tokom vašeg rada?

Više od 40 godina saradnje u okviru Udruženja su promenili samopoimanje prevodilaca, koji jedni druge posmatraju kao saborce, a ne više kao takmace. Razmena iskustva služi pre svega početnicima u poslu, a zajednički rad pisaca i njihovih prevodilaca bitno je poboljšao kvalitet njihovih prevoda.

EPK, prema čijem uzoru su nastali prevodilački kolegijumi širom Evrope, postoji čitavih 30 godina. Koje želje upućujete EPK-u za narednih 30 godina?

Da budemo u mogućnosti da i dalje pružimo doprinos poboljšanju kvaliteta književnih prevoda i prevodilačkim uslovima rada. Pošto smo neprofitna organizacija, upućeni smo na finansiranje iz javnih fondova, onako kao što su to i do sada činili pokrajina Severna Rajna-Vestfalija i Grad Štralen, i zaista smo im zahvalni što je taj kontinuitet do sada neprekinut. Bilo bi dobro kada bi Evropska Unija ponovo učestvovala u finansiranju. Svoje odbijanje naše poslednje molbe za finansijsku podršku obrazložili su time da se u našoj delatnosti ne prepoznaje „evropski višak vrednosti“. Uzdržaću se bilo kakvog komentara o tome.