Arhitektura i integracija „Da se imigranti ne osećaju kao prosjaci“

Planirajući integraciju izbeglica, urbanisti žele da izbegnu getoizaciju i bezlične solitere
Planirajući integraciju izbeglica, urbanisti žele da izbegnu getoizaciju i bezlične solitere | fotografija (detalj): © Fotolia

U ovom intervjuu sociolog Ingrid Brekner govori o tome kako izgradnja i urbani razvoj mogu poboljšati integraciju i kako se mogu izbeći razmirice u društvu.

Kako izgradnja može poboljšati integraciju?
 
Način života u drugim kulturama razlikuje se od načina na koji živimo ovde u Nemačkoj. Na primer, kada govorimo o rasporedu prostorija u stanu, mnoge nemačke arhitekte ne znaju šta je muslimanskoj porodici potrebno. Za početak, imamo pitanje odvajanja polova – kada dostignu određeni uzrast, deca moraju dobiti odvojene spavaće sobe. Higijenske potrebe su takođe drugačije. Finska na ovo već reaguje tako što u javnim toaletima ugrađuje i cev za pranje jer mnogi muslimani smatraju da je upotreba toalet-papira nehigijenska. Iako masovna ugradnja ovih cevi ne iziskuje velike troškove, ona ukazuje na činjenicu da se potrebe ovih ljudi uzimaju u obzir.
 
Šta može stvoriti razmirice u našem svakodnevnom suživotu?
 
Što se tiče zajedničkih prostorija, koje koriste svi stanari jedne zgrade, važno je razjasniti šta ko sme držati ispred vrata. Šta se dešava u hodnicima? Gde je potrebno imati ventilaciju? Mirisi hrane koja se kuva mogu izazvati razmirice. Ja živim odmah do jedne turske porodice, volim tursku hranu i njenu aromu, ali ventilacioni sistem iz njihove kuhinje dovodi miris u ulazni deo zgrade. Ukoliko tuda prolazi neko kome se ne dopadaju ovi mirisi, gotovo je izvesno da će izbiti svađa.
 
Šta arhitekti treba da uzmu u obzir pri planiranju?
 
Ukoliko arhitekti pri projektovanju novih stanova ne uzmu u obzir potrebe svih stanara, posledica će biti nezadovoljstvo, ili čak i sukobi. Mnogi ljudi ne vole ukoliko drugi mogu da vide šta oni rade u stanu. Ovaj problem se može rešiti arhitektonski kako stanari ne bi imali osećaj da ih neko stalno posmatra.
 
Hajde da se vratimo urabanizmu. Šta gradovi mogu da učine kako bi olakšali imigrantima da se uklope?
 
Urbanisti bi trebalo da pažljivo razmotre kako su organizovane javne površine, npr. da postave pravila za upotrebu parkova. Potrebno je utvrditi koliki je stepen tolerancije. U Berlinu, recimo, imigranti vole da prave roštilj u Tempelhofu. A tu je i pitanje dogovora – šta se može prihvatiti, a šta ne.
 
Kanadski autor Dag Sonders proučava urbanizam i migracije, pri čemu govori u „gradu dolaska”. Kako se nemački gradovi mogu pretvoriti u gradove dolaska u kojima je migrantima lakše da se smeste i uklope, pre svega u ekonomskom smislu?
 
Na primer tako što bi u zgradama bilo prizemnih prostorija koje bi imale komercijalnu namenu. Mnogi imigranti umeju da zarade samo ukoliko su samozaposleni. Da bi se to ostvarilo, potreban im je prostor koji mogu sebi da priušte. Prilikom projektovanja novih zgrada u prizemlju bi moralo biti dovoljno prostora za prodavnice, za održavanje kurseva jezika ili obdaništa. Ovo je kontroverzno, jer velik pritisak na tržište stanova podrazumeva da svaki se kvadratni metar koristi za kuće ili stanove. Ali s druge strane, postoje i stambene četvrti, gde ljudi samo spavaju, pa je imigrantima teško da se tamo snađu. U idealnom slučaju, rešenje bi bio integrisani koncept kakav je opisao Sonders – zgrade u kojima ljudi mogu da istovremeno žive, rade i da se obrazuju kako bi se integracija maksimalno ubrzala. Svaka godina koju imigranti potroše da bi se uklopili jeste izgubljena godina. Osim toga, kada neko napusti svoj prvi stan i ostavi prostor za novopridošle ili otvara nova radna mesta u svojoj branši, to je korisno za grad.
 
Mnoge izbeglice su i dalje u privremenom smeštaju. Gledano na duži period, postoji manjak prostora za stalan smeštaj po pristupačnim cenama. Da li se dovoljno radi na stvaranju novih stambenih kapaciteta?
 
Moramo da nadoknadimo izgubljeno vreme, jer je socijalnih stanova sve manje pošto su državne subvencije smanjene. Sada plaćamo danak tome. Potrebne su nam nove koncepcije. Veliki problem je u tome što modularne zgrade, kakve nude mnogi arhitekti, imaju samo jedan ili najviše dva sprata. U područjima gde ima mnogo novopridošlih jednostavno nema mesta za ovakvu gradnju. Bilo bi racionalnije imati koncentrisanije stambene blokove u kojima bi se moglo smestiti više ljudi. Ipak, postoji rizik da će lokalno stanovništvo protestovati ukoliko bi ovakve zgrade bile prevelike.
 
Da li se imigrantima može pružiti prilika da sami doprinesu stvaranju novih stambenih kapaciteta?
 
Trebalo bi iskoristiti svaku priliku za uključivanje imigranata. Mnogi jedva čekaju da raspoloživo vreme iskoriste na konstruktivan način i ne žele da godinama budu neaktivni. U Hamburgu je u toku veliki projekat u kome su izbeglice uključene u izgradnju jednog objekta. Jedna crkvena humaniatarna organizacija u Libeku koristi imigrante kao prevodioce ili čistače kako bi im omogućila da imaju konkretne poslove. Posledica toga je da se imigranti ne osećaju kao prosjaci.
 
Ingrid Brekner je profesor urbane i regionalne sociologije na Univerzitetu Hafensiti u Hamburgu.