Karl Marks Novo čitanje "Kapitala"

2018. se navršava dvestagodišnjica rođenja Karla Marksa.
2018. se navršava dvestagodišnjica rođenja Karla Marksa. | Foto (detalj): Johann Scheibner © dpa

2018. navršava se dvestagodišnjica rođenja Karla Marksa. U doba klimatske krize, hronične nezaposlenosti i globalne nejednakosti njegova kritika kapitalizma deluje izuzetno aktuelno. To je veoma dobar povod za osvrt na njegov život i delo, ali i za novo čitanje njegovih tekstova.

S jedne strane, Karl Marks je teoretičar istorije čije su teoreme danas široko prihvaćene. Uvidi koje su Marks i Engels sumirali pod nazivom ’istorijski materijalizam’ u međuvremenu su prodrli u mnoge nauke: u sociologiju, pedagogiju i psihologiju, u studije religije i pravo, u nauku o književnosti, pa i u tehničke i kognitivne nauke, da pomenemo samo nekoliko. To su, pre svega, spoznaje da sredstva za rad i porizvodnju određuju političko i socijalno ustrojstvo društva, da upotreba sredstava za rad oblikuje ljudsko mišljenje i da naši interesi presudno utiču na naša moralna shvatanja.
 
S druge strane, ako posmatramo Marksovo najznačajnije delo „Kapital” situacija je potpuno drugačija. Tokom poslednjih 150 godina ono je neosporno bilo veoma važan podsticaj za političke rasprave, a imalo je i izuzetno snažno političko dejstvo. Pripadnici evropskog radničkog pokreta, boljševistički revolucionari i oslobodilački pokreti u Trećem svetu pozivali su se upravo na Marksov „Kapital”, koji ne samo da je do tančina razlagao „preciznu mehaniku” kapitalizma, nego je naizgled i proricao kraj tog sistema. Iz istog razloga je, međutim, mejnstrim ekonomija upravo ovo delo ignorisala upornije nego bilo koje drugo, naročito dok je još vladala globalna konkurencija privrednih i političkih sistema.

KAPITALISTI DELUJU POD PRITISKOM SISTEMA

Danas, po okončanju hladnog rata i u doba klimatske krize, hronične nezaposlenosti, globalne nejednakosti, finansijskih špekulacija i smanjenog privrednog rasta, o potencijalnom kraju kapitalizma ne govore samo levičari pretekli iz nekih ranijih vremena. Ekonomijom hara izraz ’sekularna stagnacija’, a na samitu svetskih ekonomskih moćnika odjekuje rečenica: „Kapitalistički sistem više se ne uklapa u današnji svet”.
 
Marks je smatrao da je u „Kapitalu” prikazao „ekonomski zakon funkcionisanja modernog društva”. U početku taj zakon pokreće napredak. Baš kao što je u glavnim crtama predvideo Komunistički manifest, ekonomija koju pokreće kapital „stvorila je masovnije i kolosalnije proizvodne snage nego sve generacije pre nje”. Pored toga, ona je podstakla razvoj nauke i tehnike i formirala globalno tržište.
 
Ali zato njeni akteri, kapitalisti, deluju pod stalnim i snažnim pritiskom sistema. Ukoliko ne žele da bankrotiraju, oni neprekidno moraju da razvijaju proizvodne snage, da obezbeđuju inovacije, da izvlače sve više iz svojih zaposlenih i da sve efikasnije pretvaraju sirovine u robu. Tako kapitalizam obezbeđuje pretpostavke za svet bez gladi i nestašice. Međutim, pod pritiskom sistema koji zahteva maksimalno uvećanje dodatne vrednosti i privredni rast, ovakav način proizvodnje društveno bogatstvo dugoročno može razvijati „samo tako što će podrivati same temelje svakog bogatstva: zemlju i radnike”.

MOGUĆI KRAJ KAPITALIZMA

Na kraju „Kapitala” Marks sikicira mogući kraj ove priče: usled koncentracije kapitala i dinamike globalizacije, jaz između opscenog bogatstva i bede toliko će se proširiti, da će postati nepodnošljiv. Privatna svojina sputaće oslobađajući potencijal tehnike. Tako dolazi do revolucija i do podruštvljenja sredstava za proizvodnju.
 
Marksove poklonike, a naročito pripadnike radničkog pokreta, ovaj politički dodatak njegovoj teoriji decenijama je podsticao na iščekivanje poslednje, definitivne krize kapitalizma. Međutim, ovoj prognozi revolucionarne završnice istorije nedostaje vremensko određenje, već i zato što Marksova kritika političke ekonomije analizira i snage koje deluju u suprotnom smeru, omogućavajući sistemu umnožavanja kapitala da se uvek iznova stabilizuje. To su širenje tržišta, tehničke inovacije, racionalizacija materijala, ekstremnija eksploatacija, globalizacija porizvodnje i – na poslednjem mestu, premda nikako ne najmanje važno – kredit kao snažni i surovi pokretač rasta.
 
Kako ističe poznati nemački ekonomista Hans-Werner Sinn, pod uticajem ratobornog prizvuka parola o podruštvljenju ili o diktaturi proletarijata, građanski ekonomisti duže od stoleća dogmatično su odbacivali sve Marksove uvide na polju makroekonomije, a pre svega njegov veliki doprinos teoriji rasta, krize i globalizacije.
 
Fascinacija Marksovom teorijom kapitalizma proističe, s jedne strane, iz obilja istorijskog materijala koji njen autor obrađuje, a još više iz sveobuhvatnog sagledavanja ekonomskih procesa. Dok modeli mejnstrim teorije ekonomiju manje-više svode na tržišne procese, Marksova razmatranja objedinjuju profitne mehanizme, tehnološki razvoj, uslove rada, društvene tenzije i kulturne posledice robne privrede, povezujući ih u veliki i ubedljivi narativ o istorijskoj dinamici kapitalističkog sistema, sve do njegovog mogućeg kraja.

MEHANIZMI PRINUDE KOJE JE STVORIO SAM ČOVEK

Kapital stvari i ljude zapaža samo u onoj meri u kojoj mogu doneti profit i u onom vidu u kome to mogu učiniti. Tokom 150 godina nakon objavljivanja prvog izdanja Marksovog „Kapitala” to se iskustvo mnogo puta potvrdilo na različite načine, a i danas je izuzetno aktuelno.
 
U tom kontekstu, postavlja se pitanje zašto bismo ponovo čitali „Kapital”, baš sada, kada su se njegove prognoze i realnost međusobno gotovo preklopili? Sada, kada koncentracija velikih industrija, privatizacija komunikacionih mreža i industrijalizacija poljoprivrede jasno ukazuju na to da svi ti procesi zahtevaju političku kontrolu? Kada se zajednička dobra naše planete neizostavno moraju zaštititi od kapitalističke privatizacije? Kada uništenje čovekove okoline vapi za globalnom kontrolom? Kada takvi zahtevi više nisu politički tabu? A pogotovo uprkos tome što Marks, ukoliko ga nedogmatski tumačimo, ne kaže gotovo ništa konkretno o tome kako možemo ostvariti „carstvo slobode”, već se ograničava na nekoliko apstraktnih ciljeva, kao što je racionalno upravljanje svetom, zajednička kontrola nad blagostanjem, uslovi proizvodnje koji ne vređaju ljudsko dostojanstvo, zadrugarski pristup proizvodnji, istinsko blagostanje umesto konzumerizma itd.
 
Praktična korist „Kritike političke ekonomije” sastoji se u tome što nam ona omogućava da sagledamo situaciju i da kritikujemo pojmove koji nam zaklanjaju pogled na stvarnost. Prva rečenica u tom tekstu glasi: „Bogatstvo društva u kome vlada kapitalistički način proizvodnje izgleda kao džinovsko brdo robe”. Već nam ona jasno predočava šta je istinska kritika. Ona podrazumeva ukazivanje na tenziju između onoga što mi smatramo bogatstvom (i što priželjkujemo), s jedne strane, i njegovog kapitalističkog vida, s druge strane. „Kapital” razotkriva skrivene sile koje je kapitalizam probudio i istinske izvore bogatstva: proizvodni rad, kooperaciju, kao i znanja i veštine koje je društvo prikupljalo generacijama. Marksova teorija sistema pokazuje u kakve krize i katastrofe društva srljaju sabijajući te izvore blagostanja u uske granice umnožavanja kapitala.
 
To Marksova razmatranja ne čini nimalo fatalističnim ili mehanicističkim, naprotiv. On nas dovodi do spoznaje da su prinude pod kojima živimo ljudsko delo, što znači da ih ljudi mogu i izmeniti. A promena je zaista neophodna, ukoliko ne želimo da se naša planeta pretvori u veliku pustinju, a ljudi u puke instrumente mašine za proizvodnju profita. Do nje bi moralo doći, jer će u suprotnom ljudska društva živeti daleko ispod svojih mogućnosti.

Knjiga „RE: Das Kapital. Politische Ökonomie im 21. Jahrhundert” (Povratak Kapitala. Politička ekonomija u 21. veku), koju je priredio Mathias Greffrath a objavila izdavačka kuća Kunstmann Verlag, sadrži priloge niz ekonomista, filozofa, sociologa i publicista, koji razmatraju najvažnije pojmove i zaključke u Marksovom „Kapitalu” (eksploatacija, automatizacija, revolucija, monopoli, dodatna vrednost, otpor, priroda, kooperacija, otuđenje itd.) i preispituju koliko nam te kategorije danas mogu pomoći da dublje proniknemo u sadašnjicu.
 
U publikaciji su zastupljeni prilozi sledećih autora: Etienne Balibar, Paul Mason, Michael Quante, Sara Wagenknecht, Hans-Werner Sinn, Elmar Altvater, John Holloway, Robert Misik, David Harvey i Wolfgang Streeck.