Savremena bibliotečka delatnost
Najvažniji su ljudi, a ne bibliotečke jedinice

Biblioteke stvaraju našu budućnost, ali je njihova vlastita budućnost neizvesna. Ovaj tekst uvodi nas u seriju napisa na temu „Budućnost biblioteka”, koja se bavi bibliotekama sutrašnjice.

Ne tako davno knjige smo smatrali kapijama univerzuma. Svako ko je želeo da prođe kroz tu kapiju morao je prvo da ode u biblioteku. Biblioteke su sakupljale znanja, uređivale ih i omogućavale njihovo korišćenje. Danas, u doba Gugla, Vikipedije i miliona digitalnih knjiga i časopisa, čini nam se da je svo znanje ovog sveta na dohvat ruke: da bismo došli do njega dovoljno je nekoliko klikova na pametnom telefonu, laptopu ili elektronskom čitaču.
Imajući to u vidu, mnogi se pitaju da li su nam biblioteke uopšte više potrebne? Ili će biblioteke i bibliotekari uskoro otići u istoriju, baš kao i čitav niz usluga i zanimanja koje će zauvek zbrisati digitalizacija? Rasprava o ovim i sličnim pitanjima u punom je jeku, a obeležavaju je različita mišljenja: od krajnjeg pesimizma do velikog entuzijazma i optimizma. Jednostavnih odgovora nema i ne može ih biti, to je jasno. Tendencije i izazovi koje donose aktuelni tokovi isuviše su brojni, složeni i raznorodni - delom čak i protivurečni.

NISU SVE BIBLIOTEKE ISTE

Na prvi pogled čini se da budućnost biblioteka nije tako neizvesna. Iako je digitalna građa danas sveprisutna, stanovnici Nemačke i dalje koriste univerzitetske i javne biblioteke, i to više nego ikada ranije. Sa 220 miliona poseta godišnje one su najpopularnije kulturne institucije u Nemačkoj - omiljenije od muzeja i bioskopa, pa čak i od stadiona na kojima se igraju utakmice Bundeslige.
U Nemačkoj ima oko 10.000 javnih i naučnih biblioteka i one su vrlo raznovrsne. Dok je suštinska uloga naučnih biblioteka, koje su izuzetno dobro posećene, i dalje sticanje i proizvodnja znanja, mnogobrojne gradske i opštinske biblioteke sve intenzivnije se trude da korisnicima ponude ugodnu atmosferu i priliku za društvenu interakciju. Nekadašnji naglašeno funkcionalni enterijer, u kome je sve bilo podređeno što efikasnijem iznajmljivanju knjiga, sve više ustupa mesto prijatnom ambijentu sa komfornim garniturama za sedenje, a često i sa šarmantnim kafeima. Ponudu upotpunjuju književne večeri i raznovrstan kulturni program.

TRANZICIJA ILI LIKVIDACIJA?

Trenutnu renesansu biblioteka sociolozi objašnjavaju time što su one nekomercijalna „treća mesta”, koja ne služe ni radu ni stanovanju (Rej Oldenburg), ali i našom čežnjom da se s vremena na vreme isključimo iz današnjeg globalizovanog i umreženog sveta. Dok su nekima biblioteke utočišta, drugima one nude jedinu mogućnost za učestvovanje u javnom i kulturnom životu, uprkos nevelikim ličnim prihodima. Javne biblioteke važe za demokratske institucije, baš zato što nisu komercijalne prirode i što su dostupne svima.
Tako je bar u teoriji. Politička i ekonomska realnost s kojom se suočavaju brojne biblioteke često, međutim, govori nešto sasvim drugo. Biblioteke se bore s krizom, za koju nije odgovorna samo digitalizacija. Destabilizacija biblioteka počela je znatno pre no što će internet prerasti u masovni medij. Rupe u javnom budžetu bibliotekama su nametnule drakonsku štednju. Sredstava za obnovu fonda i za uređenje prostora bilo je sve manje, baš kao i novca za plate, pa je broj zaposlenih opadao, a radno vreme bivalo sve kraće i kraće. Poslednjih godina mnoge nemačke biblioteke morale su da se spoje s drugim bibliotekama ili da zauvek zatvore vrata. U velikim gradovima otvoreno je nekoliko novih biblioteka, ali ih je istovremeno još više zatvoreno u manjim mestima.
Tako se stiče utisak da je zlatno doba biblioteka zauvek prošlo i da im je hitno potrebna „tranzicija”, da bi izbegle „likvidaciju” - mada, istini za volju, između to dvoje mnogi ne vide baš veliku razliku.

ČUVARI TRADICIJE I POKRETAČI PROMENA

Uprkos svemu tome, zadaci biblioteka u međuvremenu se nisu nimalo smanjili, već su postali još brojniji i raznovrsniji. Pored knjiga, one korisnicima odavno nude i elektronsku građu: muziku, igrice, filmove itd. A pošto danas sve možemo nabaviti na inernetu, svugde i u svako doba, biblioteka svoje postojanje ne može više opravdati samo time što nam obezbeđuje pristup informacijama.
Tu su, međutim, novi zadaci. Sada je važno - i vremenom će biti sve važnije - da se ljudi svakog uzrasta i društvenog položaja osposobe za uspešno suočavanje sa pravom pravcatom poplavom informacija. Biblioteke su kao predodređene za tu ulogu, ali je mogu preuzeti jedino pod uslovom da raspolažu dovoljnim materijalnim sredstvima i odgovarajućom opremom, kao i pod uslovom da sebe i svoju funkciju definišu u skladu s ovim novim izazovom.
Umesto tradicionalnih funkcija, kao što je obrada fondova, u središtu je sada rad s korisnicima. „Najvažniji su ljudi, a ne bibliotečke jednice”, ističe Rebeka Smit Oldrič, stručnjak za bibliotekarstvo iz SAD-a. To bi trebalo da se podrazumeva, ali pojedini biliotekari još uvek nisu navikli da razmišljaju na takav način.
A skeptici će se sigurno zapitati da li će brojne promene na kraju izazvati i gubitak same suštine - između ostalog i fokusa na štampanu reč, na knjigu. Sve češće se upozarava na „iventizaciju” (engl. eventisation) odnosno na preveliku zastupljenost kulturnih manifestacija pretežno zabavnog karaktera, kao i na potpuno proizvoljnu prirodu programa u ponudi.
 
Imajući u vidu munjevite promene okolnosti i okruženja, nije lako razviti nove prostorne, medijske i pedagoške strategije, a da se pritom ne zanemari ono što je oduvek činilo suštinu uspeha svake biblioteke. Biblioteke čuvaju znanje i kulturno nasleđe, one su obrazovne institucije i mesto za društvenu interakciju, istovremeno konkretan prostor i uzvišena ideja. One su oduvek bile - i do danas ostale - mnogo toga istovremeno, bez obzira na brojne razlike u zavisnosti od konkretne namene i ciljne grupe.
Biblioteke su u svakom trenutku spremne i da nam ponude poneko iznenađenje, kako u knjizi „Ideja biblioteke i njena budućnost” (2017) ističe Mihael Knohe, direktor Biblioteke „Vojvotkinja Ana Amalija” u Vajmaru do  2016. godine. Knohe time želi da kaže kako korisnici u bibliotekama nailaze na teme i sadržaje koje prvobitno nisu svesno tražili, baš zato što se biblioteke suštinski razlikuju od „algoritama za pretraživanje i linkova”, koji upravljaju pretraživanjem interneta.
Biblioteke s punim pravom možemo nazvati brauzerima preinternetskog doba, ali ne smemo izgubiti iz vida da su one oduvek bile i mnogo više od toga, mnogo više od puke alatke za ostvarenje nekih nadređenih ciljeva.

BIBLIOTEKE STVARAJU BUDUĆNOST

Stručnjaci smatraju da su biblioteke danas važnije neko ikada, upravo zato što se svet brzo menja i što naše znanje eksponencijalno raste. One mogu doprineti društvenoj koheziji i sposobnosti društva da nađe odgovore na nove izazove. Zato možemo reći: da biblioteke već ne postoje, sada bi ih trebalo izmisliti! S druge strane, te novoizmišljene biblioteke verovatno bi izgledale drugačije od onih koje su današnje generacije bibliotekara nasledile od svojih prethodnika.
Kako treba promeniti arhitekturu i enterijer biblioteka, da u središtu njihove pažnje više ne bude bibliotečka građa kao takva, već korisnici? Kakav bi trebalo da bude savremeni doprinos demokratskoj participaciji i medijskoj kompetenciji u doba rastuće nejednakosti, lažnih vesti i digitalne manipulacije? Šta biblioteke mogu učiniti da privuku slabije obrazovane slojeve stanovništva? I koju će ulogu ubuduće igrati bibliotekari?

Sve sama pitanja. Kada se sve sabere i oduzme, ostaje slika biblioteke kao javnog dobra i bibliotekarstva kao struke zahvaćenih korenitim promenama. Nema jednostavnih odgovora na pitanje kako bi biblioteke mogle da zadovolje očekivanja u vremenima koja dolaze. Njihova budućnost zavisiće od toga koliko će svakoj pojedinačnoj biblioteci poći za rukom da obavlja trenutne zadatke, istovremeno definišući svoje nove uloge i pripremajući se za njih, ali i od toga koliki je značaj društvo spremno da prida bibliotekama.