Mitovi o zaverama
„Tada više nikome nije do šale“

Fotografija izbliza čoveka sa higijenskom maskom sa natpisom „Zaglupeo od korone“
Strah od gubitka kontrole ljude čini prijemčivijim za teorije zavere. To se pokazuje i u pandemiji koronavirusa. Učesnici takozvanih higijenskih demonstracija u Berlinu koje su uperene protiv mera države za suzbijanje pandemije koronavirusa. | Foto (detalj): © picture alliance/Marc Vorwerk/SULUPRESS.DE

Strah od gubitka kontrole ljude čini prijemčivijim za teorije zavere - pandemija koronavirusa je idealna za ovakve pojave. Kako bi trebalo da reagujemo pri susretu sa ljudima koji veruju u teorije zavere, objašnjava u ovom intervjuu politikološkinja i internet aktivistkinja Katarina Nokun.

Gospođo Nokun, zajedno sa Pijom Lamerti ste u aprilu 2020. objavili knjigu pod naslovom „Fake Facts. Kako teorije zavere utiču na naš način razmišljanja“. Međutim, u ovoj knjizi ne govorite o teorijama zavere, već koristite pojmove „Mitovi o zaverama“ ili „o ideologijama“. Zbog čega?
 
Teorije su naučni koncept. Pri tome se polazi od toga da će druga strana, čim je neka teorija dokazano pogrešna, tu teoriju da povuče ili modifikuje. Međutim, upravo to kod teorija zavere nije slučaj. Kod mitova o zaverama se radi o narativima kod kojih ljudi veruju da postoji neki tajni dogovor između ličnosti ili grupa koje se percipiraju kao moćne. Navodnim zaverenicima se pripisuju određene sposobnosti i moć. U središtu takvih narativa se mogu nalaziti i socijalno skrajnute i marginalizovane grupe, kao na primer kod antisemitskih pogroma u doba crne kuge u srednjem veku. Važno je pomenuti i da se zaverenicima/ama spočitava loša namera da svesno žele da naštete drugima.
 
Katarina Marija Nokun je internet aktivistkinja i publicistkinja. Piše blog na internet stranici kattascha.de i uređuje podkast „Denkangebot“. Godine 2018. je objavljena njena prva knjiga „Podaci koje sam pozvala“.   Njena knjiga „Fake Facts. Kako teorije zavere utiču na naš način razmišljanja“ je objavljena u izdavačkoj kući Kvadriga. Katarina Marija Nokun je internet aktivistkinja i publicistkinja. Piše blog na internet stranici kattascha.de i uređuje podkast „Denkangebot“. Godine 2018. je objavljena njena prva knjiga „Podaci koje sam pozvala“. Njena knjiga „Fake Facts. Kako teorije zavere utiču na naš način razmišljanja“ je objavljena u izdavačkoj kući Kvadriga. | Foto: © Miriam Juschkat Kako možemo da znamo da nije zaista u pitanju zavera?
 
Postoje zavere koje su itekako realne. U demokratiji mora da se obrati pažnja na to šta rade tajne službe i vlade, a šta se dešava u politici i privredi. Presudno je da li imam pravo na istinu i da li svoje mišljenje mogu da potkrepim činjenicama, ili se radi o ideologiji, o jednoj zatvorenoj slici sveta. Postoji razlika da li diskutujem o hipotezama ili upadam u model zasnovan na verovanju.
 
Kada su ljudi naročito prijemčivi da poveruju u zavere?
 
Ljudi to čine kada imaju osećaj da im izmiče kontrola - na primer kod gubitka posla, političkih previranja ili pak globalne pandemije - tada su skloniji tome da veruju u mitove o zaverama. Postoje istraživanja o tome. Tada mit o zaveri može da bude neka vrsta pomoćnog konstrukta. Pogled na svet tada ne postaje nužno lepši, ali vernik ima osećaj da postoji struktura, plan, kao i jasni krivci na koje se može upirati prstom.
 
Koji narativi su naročito uobičajeni?
 
U medicinskom domenu kruži naročito veliki broj mitova o zaverama. Kada neko tvrdi da je vakcinisanje opasno, onda se to često objašnjava zaverama. Kod nekih od tih priča se tvrdi da postoji globalna zavera u kojoj učestvuju milioni medicinara/ki koji su se urotili da nanesu štetu svetu. Tu se ne radi o činjenicama, to nema nikakve veze sa realnošću. Ali to dovodi do toga da ljudi načelno nemaju poverenja u lekare/ke i stoga i kod ozbiljnih bolesti radije konsultuju iscelitelje. Takvi antinaučni stavovi mogu da dovedu do smrtnog ishoda.
 
Da li internet pojačava takve trendove?
 
Jedna od uobičajenih predrasuda glasi da priče o zaverama tek putem interneta dobijaju zamah. Međutim, u Trećem rajhu je većina stanovništva verovala u mit o jevrejskoj svetkoj zaveri, dakle u nedvosmisleno antisemitski narativ o zaveri. To je bio zvanični stav vlada i deo nastavnog programa u školama. Tada nije bilo interneta. Novi mediji su ovaj fenomen zaista učinili vidljivijim, a naravno da ovakvi narativi brže nastaju i prenose se digitalnim putem.
 
Kako dolazi do toga da za neke ljude ovakav pogled na svet postane toliko realan?
 
Oni koji veruju u zavere malo drugačije percipiraju svet. Većina nas više veruje onima koje smatra ekspertkinjama. Mi više poverenja poklanjamo onima koje smatramo ekspertima/kinjama. Istraživanja su pokazala da je kod ljudi koji veruju u zavere slabije izražena pristrasnost prema ekspertima/kinjama, te da u krajnjem slučaju više veruju svojim komšijama nego međunarodno priznatim ekspertima.
 
Kako bi trebalo da reagujemo na verovanje u zavere na koje možemo da naiđemo na internetu?
 
Na društvenim mrežama i u grupnim četovima bi odmah trebalo odgovoriti kontraargumentima. Kod rasističkih i antisemitskih izjava bi jasno trebalo reći: „Ovo je granica od koje ne odstupamo!“ To je veoma važno jer pomoću mitova o zaverama se podstrekuje i mržnja prema drugim ljudima koja može imati strašne posledice. Ćutanje se često tumači kao odobravanje.
 
Na šta konkretno mislite kada kažete „strašne posledice“?
 
Brojni atentatori iz redova ekstremne desnice poslednjih godina - u Hanauu, Haleu, ali i u Krajstčerču (Novi Zeland) - verovali su u priče o zaverama, pravdajući svoje zločine na taj način. Ispostavilo se da su mitovi o zaverama od presudne važnosti za mobilizaciju radikalne desnice. To se mora sagledati i kao sistematski problem koji se mora shvatiti ozbiljno. Ideolozi zavera ciljano targetiraju druge ljude. To sada vidimo i u kontekstu koronavirusa. Kada naučnicima/ama prete ubistvom, posledica je da su manje spremni/e da se javno izjašnjavaju, što ne doprinosi uravnoteženoj stručnoj debati.
 
Šta da radimo kada u krugu prijatelja čujemo takve ideje?
 
Proveravanje činjenica može da bude od pomoći - kada je u pitanju korona, postoje zaista dobri izvori. Koristan je i razgovor u četiri oka, a možda i pitanje: „Kako si stvarno?“ Dokazano je da osećaj gubitka kontrole konačno dovodi do toga da neki ljudi počinju da veruju u stvari u koje inače verovatno ne bi verovali.
 
Da li na ovaj način mogu da doprem i do nekoga ko je apsolutno uveren u postojanje zavere?
 
Do ljudi koji se duboku zagazili u taj svet paralelnih informacija i, primera radi, smatraju da postoji globalna naučna ili novinarska zavera, veoma je teško dopreti. Proveravanje činjenica tada upravo dolazi od aktera koji se smatraju delom zavere. Stručnjaci smatraju da bi tada najpre trebalo pribegavati pitanjimA. „Da li si proverio/la? Zašto smatraš da je ovaj medij ozbiljniji od nekog drugog?“ - i da se sagovornik/ca podstakne da preispita određene pretpostavke. U idealnom slučaju, na taj način može da pođe za rukom da se zaustavi ili uspori radikalizacija. Verovanje u jednu zaveru često dovodi do verovanja u neku drugu zaveru, što u nekom trenutku dovodi do stvaranja hermetične slike sveta koja je obeležena crno-belim stavovima.
 
To bi onda bila kategorija „zaverologa“ koja za neke ljude može da ima i zabavni karakter.
 
Mit o ketrejlsima, koji navodno nisu nikakvi tragovi koje avioni ostavljaju za sobom nego materije koje treba sve nas da otruju, omiljeni su predmet podsmeha. Međutim, koliko je to smešno detetu kojem se zabranjuje izlazak iz kuće čim se na nebu pojavi trag aviona, jer roditelju veruju da je onotrovan? To je život u stalnom strahu. Ljudi u početku uvek žele da čuju zabavne priče o zaverama - ali samo dok ne čuju i njihovu pozadinu i posledice. Jer, kada se bliže pozabave time, više im nije do šale.
 
Gde oni koji veruju u te priče ili članovi njihovih porodica mogu da potraže savet?
 
Trenutno se mnogi od njih obraćaju savetovalištima za sekte, jer i mnoge sekte šire mitove o zaverama ne bi li svoje članove vezali za sebe. I mobilna savetovališta protiv ekstremnih desničarskih stavova spremna su da ljudima daju savete o ovim temama. Međutim, sadašnja ponuda nije dovoljna i ova savetovališta bi mogla da budu bolje opremljena. Potrebno je i bolje finansiranje udruženja građana koja se bave ovom temom.
 
Šta bi trebalo da urade državne institucije?
 Škole bi trebalo sistematski da obrađuju ovu temu u svojim nastavnim planovima. Mladi ljudi će pre ili kasnije doći u kontakt sa njima i trebalo bi da nauče da prepoznaju narative o zaverama i kako da se odnose prema njima. Psihološka edukacija bi takođe bila korisna: Ako znam da sam u ovoj ili onoj situaciji prijemčiviji, mogu da izoštrim svoj pogled prema unutra tako da najpre pustim da ta priča prespava jednu noć pre nego što podelim svoje mišljenje u nekom četu. Što se mene lično tiče, od države bih poželeo jedinstveni master plan i strategiju - i da više novca ulaže u istraživanja.