Intervju povodom predstavljanja knjige
Oliver Uschmann „Tajni plan: more“

U saradnji sa izdavačkom kućom Kreativni centar organizujemo razgovor između autora knjiga za decu i mlade Olivera Ušmana i učenica i učenika osnovne škole Drinka Pavlović iz Beograda o knjizi „Tajni plan: more“, koja je nedavno objavljena na srpskom jeziku u prevodu Olge Lazić. Tim povodom smo razgovarali sa Oliverom Ušmanom.

O čemu govori roman Tajni plan: More?

Ovo je priča o troje drugara – Semu, Bini i Šarifu. Onog trenutka kad su saznali da Kevin, njihov drug iz razreda, nikad nije bio na moru, poželeli su da ga pošto-poto za vikend odvedu na more. Binina mama je poginula u saobraćajnoj nesreći, zato oni smatraju da sve što je lepo treba odmah uraditi, jer u životu nikad ne znamo koliko nam je još vremena ostalo. Deca pitaju svoje roditelje da li bi ih odveli na more, ali pošto niko od njih nema vremena, odlučuju da sami krenu na put. Polaze u tajnosti i bez mobilnih telefona. Tako počinje njihov tzv. road trip, prava mala avantura na putu do mora, sa mnogim preprekama i zavrzlamama.


© Sylvia Witt Odakle inspiracija za ovu priču?

Supruga i ja pišemo zajedno. To izgleda tako što sednemo, smislimo likove, osmislimo situacije. Oboje volimo more, a mesto Horumerzil, u koje četvoro klinaca stižu na kraju romana, mnogo nam znači. Ranije smo često tamo odlazili potpuno spontano. Jednom prilikom, sećam se, dok još nismo bili u braku, nismo čak ni živeli zajedno, Silvija je došla kod mene i sedeli smo za stolom i doručkovali. Odjednom mi je saopštila kako ima neverovatno jaku potrebu da SADA ode na more. Ja sam na to rekao: „Kako to misliš – sada? Misliš ovog časa? Nismo ni hotel rezervisali. Ne znamo kuda bismo tačno išli“. Ona je bila spontana, poput dece u romanu, a ja sam bio nefleksibilan kao njihovi roditelji. Bukvalno sam rekao: „Meer geht nicht!“ (Ništa od mora / Nema mora – ovako glasi naslov romana na nemačkom jeziku, prim. prev.). Međutim, uspela je da me ubedi da krenemo i – šta da vam kažem – bio je to jedan od najlepših dana u našem životu! Zbog toga smo u roman ubacili i same sebe … sećate se bračnog para koji drži hotel u koji deca dolaze onako skroz mokra. :) 


Junaci ove priče imaju veoma zanimljiva interesovanja – Bina je stručnjak za popravke svih vrsta, Šarif je zabavljač, Sem fotografiše neobične natpise i objavljuje ih na svom video-kanalu, a Kevin voli da kuva. Odakle vam ideje da kreirate ovakve likove?

Generalno je važno da svaki lik poseduje bar jednu osobenost. Mora da ima nešto specifično, nešto što će čitateljke i čitaoci odmah dovesti u vezu s njim. U ovom slučaju smo svesno izabrali da Binu zanimaju tehničke stvari, hteli smo da prikažemo da je ona jaka devojčica. Jedan od meni najdražih likova je Suzana iz serije romana „Harmut i ja“, koja je vrlo slična Bini. Uzor nam je bila i Hepi Kvin iz serije „Škorpija“. Moram samo da napomenem da je Silvija ta koja je tehnički genije u našoj kući! Dok smo gradili Šarifov lik, stalno smo razmišljali o tome kako je gluma zapravo moćna alatka (Silvija sad snima i filmove, a bavi se i producentskim i autorskim poslom), ali su nas fascinirali i poslovi poput krovopokrivača ili hobiji kao što je friklajmbing. Sami se ne bismo usudili na tako nešto, mada ja povremeno volim da posmatram druge. Takođe, volim i da fotografišem zanimljive natpise, mada nigde ne objavljujem slike.


© Kreativni centar Tinejdžeri iz Tajnog plana: More dolaze iz različitih porodica – njihovi roditelji se bave različitim poslovima, njihovo poreklo i ekonomski status se dosta razlikuju. Ipak, zajednička im je jedna stvar – njihovi roditelji imaju sve manje vremena za svoju decu. Šta ste želeli da poručite roditeljima ovom pričom?

Ono što im i sama deca kažu na kraju knjige: vreme je nešto najdragocenije na svetu, naše najveće blago i jedini izvor koji ne može tek tako da se dopuni. Doživljavati avanture, stvarati uspomene, to su važne stvari, mada i mi umetnici povremeno na to zaboravimo zato što mnogo radimo, imamo dosta posla oko pisanja, prodaje i promovisanja knjiga. Silvija snima filmove, ja imam seminare, a bavim se i novinarskim poslom. Može se i nama desiti da ne primetimo da nam je stiglo proleće, da ne primetimo pupoljke ili leptire, da ne osetimo miris vazduha … ili da prosto nemamo vremena da odemo do mora. 


Dok proživljavaju ovu avanturu, junaci priče spoznaju važnost pravog prijateljstva, na način na koji samo tinejdžeri to umeju. Da li mislite da se druženje današnje dece, u doba interneta, razlikuje od načina na koji su se družile ranije generacije?

Suština pravog prijateljstva je uvek ista. Prijateljstvo nastaje kad postoje ista interesovanja i želje za avanturom, a najbolje je kad su te avanture baš onakve kao u knjizi. Pravi i iskreni prijatelji se ne osećaju i ne ponašaju mnogo drugačije u današnje vreme nego pre izuma interneta. Ako pogledamo sve mogućnosti koje nam nude savremena sredstva komunikacije, shvatamo da su zahvaljujući njima dostupni novi, moderni oblici dopisivanja, koji takođe mogu imati dubinu. Kad tokom godina jedni drugima ostavimo na hiljade sati glasovnih poruka, možemo slobodno reći da tu postoji iskreno prijateljstvo, iako se akteri možda i nisu često viđali. Situacija sa društvenim mrežama je ipak nešto drugačija, jer tu svako sam kreira svoju binu na kojoj se predstavlja na određen način, prilagođavajući svoje doživljaje onome što želi da objavi. S druge strane, tu može doći i do maltretiranja, mobinga, pasivne agresije i slično. U svemu tome ima i mnogo, kako se sad kaže, ego tripa. U ovim modernim vremenima je nastao i ghosting – apsolutno najgori duševni otrov i nešto što zaista ne bi smelo da se radi.


Ovaj roman ste napisali zajedno sa svojom suprugom, Silvijom Vit. Kako izgleda pisanje udvoje?

Mnogo je interesantnije pisati roman udvoje nego da ga pišete sami. Kad zajednički stvarate, to je kao kad muzičari sviraju pa postepeno nastaje melodija ili kad u fudbalu imate perfektnu kombinaciju pasova i golova. Konkretno, ponekad radimo tako što neki zaplet ili radnju gradimo prema određenom obrascu, kao što je na primer Herojevo putovanje ili 15 Beats po Blejku Snajderu, koji se takođe naziva i Beat Sheet. U pitanju su klasične narativne strukture, od kojih neke datiraju još iz antičkog doba, a primenjuju se i dan-danas u Holivudu. Kada imamo mnogobrojne scene koje želimo da prikažemo, najpre moramo videti kako da ih što bolje sortiramo, mislim čak i bukvalno, ako je potrebno da kačimo na konopac za sušenje veša kartončiće u boji ili listove haritije. U pisanju scena se smenjujemo, ponekad jedno napiše grub nacrt, a drugo ga dovrši ili sredi, isto kao što Bina na kraju sredi stvar uz pomoć alata.


Ovo je vaš treći roman preveden na srpski. Na čemu trenutno radite?

Naš roman za mlade Lange Krallen (Duge kandže, prim. prev.) za izdavačku kuću Belc je ovih dana izašao u Nemačkoj i upravo ga promovišemo. Za sledeći roman smo već dali predlog, sad je na razmatranju kod izdavača. Trenutno radimo na nekoliko romana i scenarija za odrasle, ali generalno ne mogu ništa da vam odam dok ne budemo sigurni da će biti završeno ili publikovano. U principu, uvek radimo na više projekata, s jedne strane prateći jasan plan, a s druge osluškujući šta nam govore stomak i srce.


Čovek ima onoliko godina koliko je hrabar – kaže Bina, jedna od junakinja romana Tajni plan: More. Šta je najhrabrije što ste vi uradili u poslednje vreme?

Previše je lično da bih to mogao konkretno da otkrijem, no svakako su u pitanju stvari koje imaju veze sa pomaganjem ljudima kojima niko drugi nije bio spreman da pomogne, ali i kojima niko nije verovao. Ima veze i s tim da budete tu za nekoga kad je tom nekom teško i kad mu svi drugi okrenu leđa jer su se uplašili. Ima veze i s tim da je od izuzetne važnosti da naučite da se afirmišete u životu i na poslu, da preuzimate odgovornost za odluke koje donosite. Što se mene lično tiče, postoji jedna sitnica, i to sitnica u pravom smislu reči, na koju sam jako ponosan – zahvaljujući odličnoj obuci koju sam prošao sa suprugom Silvijom, uspeo sam tokom godina da prevaziđem neverovatan strah koji sam imao od paukova. Danas ih uvek žive, u tegli, iznosim iz kuće.