Duvači i pop muzika
Pasionirani ljubitelji limenih duvačkih instrumenata

LaBrassBanda, pioniri duvačkog popa
LaBrassBanda, pioniri duvačkog popa | Fotografija © Stefan Bausewein

Duvačku muziku ne vole svi, smatrajući je isključivo narodnom muzikom. Statistike pokazuju da se limeni duvački instrumenti dopadaju 18% žitelja Nemačke, dok se duplo većem broju oni nimalo ne sviđaju. Uprkos tome, ansambli limenih instrumenata u međuvremenu pune velike koncertne hale, što pokazuje da je uveliko prevaziđen kliše koji duvačke instrumente neraskidivo vezuje za tradiciju i za narodnu nošnju.

Istoričari u ovom kontekstu rado pominju janičare. Ove elitne trupe Osmanskog carstva, koje su u 16. i 17. veku doprle čak do Beča, nisu ulivale strah samo vojnim stratezima. Nadovezujući se na tradiciju iz doba krstaških ratova, oni su u vojne pohode nosili bubnjeve i horne, da ih podstiču u borbi.
 
Ovi zvuci, koji su nekada izazivali strah, vremenom su, međutim, potpuno izgubili zastrašujuće dejstvo. U 18. veku inspirisali su Mocarta, dok su u 19. veku orkestri i putujići zabavljači limenu duvačku muziku počeli da izvode i na otvorenom. Štaviše, industrijska proizvodnja znatno je pojeftinila trube, horne i trombone, pa se oni više nisu čuli samo na paradama i na koncertima pod vedrim nebom, nego i u seoskim gostionicama i na narodnim veseljima s igrankom bez prestanka.
 
U različitim zemljama razvile su se različite tradicije, od pruskih vojnih orkestara, preko balkanskih trubača, pa sve do italjianskih bendova koji su u svoj repertoar rado uvrštavali manje-više sve što bi se publici moglo dopasti.

DUVAČKI ORKESTAR KAO POLAZIŠTE ZA NOVE IDEJE  

U Nemačkoj je u 20. veku nastala jednačina „duvačka muzika = narodna muzika”. To naročito važi za period nakon Drugog svetskog rata, kada je sve što podseća na vojsku samo po sebi delovalo sumnjivo. Pribežišta trubača, hornista i drugih duvača-amatera postale su, tako, stare dobre seoske gostionice i udruženja različitog tipa, koja su u Nemačkoj veoma omiljena i brojna.
 
U južnoj Nemačkoj i u alpskim predelima duvački orkestri i danas su neizostavan deo narodnog kulturnog života. Opštine često finansijski podržavaju muzička društva, pa su tako pojedini istaknuti trubači, poput Matthiasa Schriefla, Thomasa Ganscha ili Stefana Dettla, ljubav prema muzici i prva iskustva stekli upravo u lokalnim duvačkim orkestrima, da bi kasnije prešli na sasvim druge žanrove.
 
Primera radi, Stefan Dettl već deset godina deluje kao pevač i treći trubač u orkestru LaBrassBanda. Oni izvode hibridni duvački pop, koji nimalo ne podseća na njihanje u taktu muzike uz kriglu piva, a ni na stereotipnu narodnjačku i zabavnjačku muziku. LaBrassBanda danas puni velike hale, ali ne zaboravlja ni svoje korene.
 
Objašnjavajući vlastiti ulazak u sve muzike, Dettl ističe: „U duvačkoj muzici druženje igra veliku ulogu. Ljudima je važno da imaju prijatelje i da se s njima redovno nalaze jednom nedeljno. Neko je profesionalni muzičar, neko nije, ali svi mogu nešto da nauče jedni od drugih. To je od suštinskog značaja i to nam omogućava da čuvamo tradiciju. Muzika nas ujedinjuje, i upravo nam to obezbeđuje napredak. U tome je poenta.”   

SKA, TEHNO I JOŠ MNOGO TOGA

Moglo bi se reći da nemali broj duvača inspiriše i zov daljine. Muzika je danas multikulturnog karaktera i nudi različite stilske impulse, nema više oštrih granica između žanrova. Neki najviše slušaju džez, ali im se dopada i grandž, drugi vole Baha, ali im se sviđa i elektronska muzika. Sve je moguće, pa tako i duvački pop rado nalazi inspiraciju širom sveta.
 
LaBrassBanda dolazi, primera radi, iz oblasti Himgau na jugu Bavarske, a objedinjuje ska, rege, kolumbijsku kumbiju, afričku muziku, elemente polke itd. Minhenski bend Moop Mama najviše se oslanja na zvuk uličnih muzičkih kapela iz Luizijane, kombinujući ga sa fankom, popom i hip-hopom, dok njihovi sugrađani iz Express Brass Banda spajaju kosmički džez Sun Raa s elementima solula i afrobita i s orijentalnim uticajima.
 
Schäl Sick Brass Band iz Kelna, koji nažalost više nije aktivan, koristio je, između ostalog, i severnoafričke ritmove, dok bend Meute iz Hamburga kao najznačajniji uticaj navodi tehno, uprkos tome što upotrebljava akustične instrumente. Rumunski bend Fanfare Ciocarlia, koji se proslavio zahvaljujući berlinskoj izdavačkoj kući Piranha, pored romske muzike na repertoaru ima i Screamin’ Jay Hawikinsa.  Koreni benda Sogennantes Linksradikales Blasorchester (’takozvani radikalnolevičarski duvački orkestar’) sežu sve do frankfurtske aktivističke scene sedamdesetih godina prošlog veka i do njenih avangardističkih pritoka, dok je berlinski bend Bolschewistische Kurkapelle Schwarz-Rot (’crno-crveni boljševistički banjski orkestar’) od 1986. do 2010. nudio repertoar radničkih pesama i političkog popa. Na ovu tradiciju progresivne duvačke muzike od 2012. se nadovezuju njihovi naslednici, poput benda Sogennante Anarchistische Musikwirtschaft (’takozvana anarhistička muzička industrija’).  

Ljubav prema limenoj duvačkoj muzici pritom nije isključivo nemački ili evropski fenomen. Još devedesetih godina prošlog veka pažnju muzičke javnosti privukli su bendovi u duhu uličnih muzičkih kapela s američkog Juga, kao što su Dirty Dozen Brass Band ili Rebirth Brass Band iz Nju Orleansa. Njihove uspehe s oduševljenjem su pratili brojni nemački muzičari, između ostalih i Uli Krug, nekadašnji basista krautrok benda Guru Guru, koji je 1992. pod njihovim uticajem osnovao grupu Mardi Gras.bb.
 
Popularnost filmova Emira Kusturice pomogla je bendovima Gorana Bregovića i Bobana Markovića da ostvare međunarodni uspeh, što je utrlo put i drugim duvačkim orkestrima s korenima u narodnoj muzici, pokazavši im da njihov tradicionalni zuvk i te kako ima perspektivu i u savremenom svetu.
 
U Njujorku i Londonu i na Jamajki ponovo su otkriveni ska duvački bendovi, duvačka muzika iz Tihuane u Meksiku dospela je u DJ-miksove, a i soul je nakon niza sintetičkih godina opet počeo da koristi pravi duvački zvuk.

KRITIČKI KORENI

Sve u svemu, deviza „brass is beautiful” (’duvačka muzika je lepa’) danas je opšte prihvaćena, ali to ne znači da se svaki izvođač narodne muzike nešto širih vidika dobro oseća i u mejnstrimu i da čezne za tim da njegova muzika trešti na žurkama i u klubovima.
 
Kao primer grupe koja teži tome da sačuva vezu sa svojim korenima možemo navesti kvartet Kofelgschroa iz oblasti Oberamergau u južnoj Bavarskoj. Zanimljivo je već i samo ime benda, koje se sastoji iz dva dela: ’Kofel’ je lokalni planinski vrh, dok reč ’Geschroa’ potiče iz dijalekta, a može označavati i pesmu i glasine. Ovaj ansambl u početku je izvodio isključivo tradicionalnu narodnu muziku, da bi se vremenom, uz pomoć trubača Miche Achera iz nemačkog indi rok benda The Notwist, okrenuo što kritičkim, što  humorističkim tekstovima i muzičkoj improvizaciji, ne odustajući pritom od regionalnih muzički obeležja. U tom pogledu, Kofelgeschroa možemo posmatrati kao naslednike političko-kritičkih izvođača narodne muzike, poput benda Biermösel Blosn, koji je delovao do 2012. godine, ili poput samoproglašenog „kralja krastavčića”, bavarskog kabaretiste i kantautora Georga Ringsgwandla, koji u svom bendu, doduše, nije imao duvače, ali su mu zato tekstovi bili oštri kao britva.
 
Bend Unterbiberger Hofmusik svoju muziku pak doživljava kao most između Bavarske i Turske. Među pionire takvog trenda ubraja se i multiinstrumentalista Hans-Jürgen Buchner, koji je još osamdesetih godina prošlog veka s grupom Haindling bavarski zvuk kombinovao s uvrnutim tekstovima, elementima popa i s uticajima entomuzike. On se u međuvremenu ubraja među dinosauruse duvačke muzike i među najveće zvezde na festivalima poput Brass Wiesen u Ehingu kraj Minhena, na kome se okupljaju muzičari i publika različitih stilskih ishodišta i opredeljenja.
 
Sve u svemu, očigledno je da duvačka muzika nikada nije sasvim nestala. Ona je uvek bila produktivna, čak i onda kada je bila daleko od središta pažnje i mejnstrima, a u svom izvornom okruženju doprinosila je očuvanju tradicionalnih vrednosti. Dugo je važila samo za lokalni kič i za elemenat lokalnog identiteta, ali se to u međuvremenu promenilo – danas je i van regionalnih okvira široko prihvaćena kao muzička podloga za ludu zabavu. Tome je presudno doprineo globalni trend interesovanja za muzičke stilove i instrumente koje publika doživljava kao autentične, ali i drugačiji životni put mladih muzičara, koji odrastaju i uz lokalne navike i uz svetske tokove, prihvatajući otvoreno i jedne i druge i kreativno ih povezujući.
 
Važna je i okolnost da su današnji muzičari u proseku veštiji izvođači od svojih prethodnika, zahvaljujući kvalitetnijem obrazovanju. U poređenju s regionalnom scenom, oni su na nacionalnom i internacionalnom nivou izloženi neuporedivo surovijoj konkurenciji, pa im je neophodno nešto čime će se razlikovati od drugih. To je jedan od načina da zadobiju trajniju naklonost publike, koja se jednim klikom može okrenuti na neku drugu stranu.
 
Koncertna industrija nastavila je da cveta i nakon globalnog kolapsa trgovine nosačima zvuka, i danas je ona mnogim muzičarima najvažniji izvor prihoda. Koncertna publika prednost daje bendovima sa snažnim živim nastupom, što duvačkoj muzici takođe može obezbediti trajni globalni uspeh – dokle god je ova spremna da samoj sebi prilazi sa ozbiljnošću, ali i sa humorom, kao i da čuva vlastiti identitet.