ACTOPOLIS – Putujuća izložba
Umetnički Aktivizam za Grad sutrašnjice

Kakve mogućnosti postoje za oblikovanje i menjanje grada? U potrazi za urbanim alternativama testirano je više akcionih strategija. Pitali smo kustosa Angeliku Fic kakvi su bili rezultati i koje strategije postoje za povezivanje umetnosti, urbanizama i aktivizma.

Otvaranje putujuće izložbe u Oberhauzenu | Fotografija: Rajner Šlautman
ACTOPOLIS predstavlja poziv na delovanje i na učešće u stvaranju grada. Umetnici, urbanisti i aktivisti iz Atine, Beograda, Bukurešta Ankare/Mardina, Oberhauzena, Sarajeva i Zagreba udružili su se u okviru proizvodne laboratorije koja traje već tri godine, i to ne samo kako bi se usmerili na aktuelne gradske probleme, već i da bi se neka mesta pretvorila u prostor za igru onime što je moguće. Rezultati su predstavljeni i kroz putujuću izložbu koja će se održati u devet gradova jugoistočne Evrope i u Beču nakon što je otvorena u Oberhauzenu 17. marta 2017. godine.

Šta je ACTOPOLIS i na kako ovaj projekat sada putuje?

Angelika Fic: ACTOPOLIS je virtuelna teritorija, odnosno poimanje grada. Šta čini jedan grad? Nisu to samo zgrade, već i ljudi, predmeti i njihovi međusobni odnosi. Nivo tih odnosa i delovanje u okviru grada su teme ACTOPOLIS-a. Ovaj projekat nije izložba, već transnacionalna platforma u okviru koje se ljudi upoznaju u gradovima, sarađuju na duže staze i stupaju u intenzivan dijalog.
 
Možete li nam nabrojati neke od uspeha lokalnih projekata i umetničkih dostignuća iz 2016. godine?
 
U svim gradovima smo sproveli lokalne projekte i intervencije u javnom prostoru. Prilikom osmišljavanja ideja i projekata ostvarena je intenzivna komunikacija između gradova: Koji su aktuelni problemi? U njih spadaju migracije, obrazovanje, nacionalizam, ali u velikoj meri je bilo i pitanja kao što su samoorganizovanje i predstave o samom sebi i o drugome. Da li se poimanje i percepcija javnog prostora razlikuju u Nemačkoj, Atini, Bukureštu, Beogradu ili Turskoj? Koje biste metode koristili? Ovaj nivo je važan koliko i sami projekti.
 
Da li je ovo otvorilo novu perspektivu na strukture naših gradova?
 
Na sceni imamo renacionalizaciju. Međutim, imamo i urbane zajednice koje su raznolike i šarene. Verujem da je pitanje međunarodne pripadnosti gradu zanimljivije nego državljanstvo. Ovo se može osetiti u projektu kao što je ACTOPOLIS. Još jedan aspekt je i to što što slabost demokratskih institucija postaje očigledna u Jugoistočnoj Evropi i šire. Tržišne snage su sve jače, čak i u uslovima krize. Koliko ljudi još imaju poverenja u državne i administrativne institucije? U projektima kao što je ACTOPOLIS nije poenta u tome da građansko društvo sve obavlja samo. To se već dešava i ne može se zaustaviti. Važno je da u budućnosti bude još više prilika za saradnju sa politikom i administracijom.
 
Kakve prilike za delovanje su se ukazale?
 
Na primer, u Bukureštu je pojavila mogućnost da se kaže: „Ja sam građanin ovog grada, mogu da delujem.” U instalaciji pod nazivom Budi gradonačelnik na deset minuta, zamenjene su uloge i prolaznici su proglašavani za gradonačelnike. Bila je to zanimljiva igra, ali sa ozbiljnom pozadinom, tj. protest je prerastao u kreativnu saradnju. U Atini su se bavili refleksijama o „egzotizaciji Juga”. Kako kažu, „Atina je siromašna, ali seksi.” Ali, šta to znači ljudima koji tamo rade? Kako možemo da srenjoevropskim projekcijama suprotstavimo neki realističan koncept? Sve ovo su uzbudljive teme koje su nastale na lokalnom nivou, ali relevantne su za više regiona.

Rezultati su repdstavljeni u Oberhauzenu i Bukureštu, a sada i u Beogradu. Kako su ovi kompleksni rezultati pretočeni u izložbu?
 
Izložba može da prikaže samo jedan trenutak. Važno je da nije samo upoređivala gradove, već da je obelodanila međusobne veze, zajedničke teme i metode. Mi radimo sa slikama, tekstovima i video-materijalima koje stvaraju umetnici, dok kustosi rade samo sa originalnim audio-materijalom. Umesto opisa čuju se glasovi svakog projekta ponaosob. Osim toga, tamo gde se odvija izložba nastaju novi javni prostori koji u svakom gradu ispunjavaju specifični sadržaji, bilo da je to kroz instalacije, performanse, radionice ili simpozijume. Izložba je završena tek nakon što su prikazani odgovarajući sadržaji i tada mesto gde je održana postaje javni prostor.
 
Izložba će se tokom godine održavati i u drugim gradovima. Da li će se tada i projekat završiti?
 
Da, završiće se, ali najvažnije su profesionalne i lične mreže. Tokom ove tri godine smo razvili važan format, mikro-rezidencije, gde konkretna grupa u svakom gradu poziva desetoro umetnika i aktivista iz drugih gradova u svoj grad. Rezultat ima efekat lavine, mrežu putovanja i poseta u celom regionu. Ovakva stručna saradnja se razvijala mesecima. A upravo to će i opstati.