Budućnost koju želimo mora se izmisliti. U protivnom, dobićemo neku koju ne želimo.
Jozef Bojs
Želeo bih da izjavim zbog čega mislim da je nužno da se uspostavi neka nova vrsta umetnosti koja bi bila u stanju da ukaže na probleme celog društva, svakog živog bića – i kako bi ta nova disciplina – koju nazivam socijalna skulptura – može da oblikuje budućnost čovečanstva. To bi mogla da bude garancija za evoluciju Zemlje kao planete, da stvara uslove i za druge žitelje planete, a vi možete da je kontrolišete svojim vlastitim mišljenjem.
Jozef Bojs
Polazeći od gesla Jozefa Bojsa „Jedina revolucionarna snaga jeste snaga ljudske kreativnosti– jedina revolucionarna snaga jeste umetnost”, kao i njegovih koncepcija socijalne plastike i socijalne skulpture, ovde smo se upitali: Šta znači pojam zajedničkog (commons) u umetnosti? Kako izgledaju zajednički procesi u umetnosti? Da li je to uopšte moguće? Može li umetnost postati vitalna snaga u procesu zajedništva i da u svom delovanju ukazuje na budućnost? Da li će ovo promeniti umetničku praksu, i ako da, na koji način? Da li se i kako se proces zajedništva kroz umetnost odražava na politički turbulentno društvo poput Srbije? I vice versa – kako se turbulentna politička svakodnevica ogleda u procesu zajedništva unutar grupe umetnika? Da li se vrednosti koje su povezane s ovakvim procesom – samoorganizacija, održivost, solidarnost, kolektivitet, demokratija –mogu slobodno preispitivati, razvijati i održavati unutar institucije kao što je Goethe-Institut? Koju ulogu u procesu zajedništva ima bilo koja institucija? Da li su uopšte mogući procesi slobodnog samoorganizovanja unutar institucije? Kako zapravo izgleda idealna institucija (u kojoj su takvi procesi mogući)? Da li je to institucija budućnosti?
Na osnovu naših prethodnih iskustava (3BGD, Goethe-/City-Guerilla i Urban Incubator) znamo da je približavanje mogućim odgovorima na sva ova važna pitanja moguće samo u okviru jednog dužeg i otvorenog procesa. Kao i putem naše spremnosti da da se kao institucija upustimo u ovaj eksperiment.
Projekat pod provokativnim naslovom „d.u.o. / Društvo udružene odgovornosti Commoning through Art“ trajaće pet godina. Trajanje projekta je direktno povezano sa pojmom „petogodišnji plan“ iz doba (ne samo) jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. U to vreme je na državnom nivou vršen društveni eksperiment ogromnih razmera s ciljem približavanja idealu samoorganizacije i zajedničke, državne imovine.
Na predlog mlade beogradske kustoskinje Katarine Kostandinović se u fokusu prve faze projekta nalazi institucija budućnosti. Zajedno s njom je za prvu fazu projekta formirana grupa mladih umetnika/ca koji zajedno razvijaju koncept posvećen temi Commons i institucija budućnosti. U njegovom središtu će se nalaziti umetnički proces koji će se neprestano dokumentovati. Umetnost se poima kao sredstvo aktivnog commoning-a. Tokom procesa nastaju rezultati koji mogu da otelovljuju različite umetničke forme. Proces umetničkog istraživanja odvijaće se uz javne debate i razgovore sa stručnjacima i stručnjakinjama iz različitih oblasti.
Na kraju projekta nastaće publikacija u kojoj će se dokumentovati proces umetničkog istraživanja, umetnička praksa ove grupe i radovi koji odatle proisteknu kao i mogući odgovori i rešenja (ili pak nova pitanja i koncepcije). Ova publikacija treba da bude shvaćena kao inspiracija za slične procese i teme u javnom diskursu.
Zorica Milisavljević