Izložba Sibil Bergeman: Fotografije

Otvaranje i vođenje 17:00 časova - Frida fon Vild, kustoskinja i ćerka Sibil Bergeman

 
Potrebna je nova istorija nemačke fotografije nakon Drugog svetskog rata, mora ponovo da se napiše, nakon pada Zida i oslobađanja pogleda na poglavlje o fotografskom stvaralaštvu u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) koje joj je dodato. Od tada, ono i izvan granica Nemačke izaziva sve veće interesovanje, prikazuje se na pojedinačnim i grupnim izložbama i predmet je brojnih publikacija. Preostala je samo još sistematska obrada te istorije. Povrh svega, ona još uvek nije završena. Naime, brojni fotografi čije slike pripadaju toj istoriji rade i dalje i bave se novim, dodatnim temama i motivima. Među njima je i Sibil Bergeman. Njeno delo je od centralnog značaja za subjektivnu autorsku fotografiju koja je u NDR, počev od sedamdesetih godina 20. veka, imala široko kulturno i socijalno utemeljenje. Svojim slikama ona je duboko prodirala ispod površina jednog prividno kontrolisanog pseudoegalitarnog društva.

Sibil Bergeman je svoju fotografsku karijeru počela krajem šezdesetih godina u Istočnom Berlinu. Nakon profesionalne fotografske obuke kod Arna Fišera počela je da objavljuje u listu „Zontag“, nešto kasnije u „Das Magacin“ i u modnom časopisu „Sibile“, publikacijama koje su u NDR bile orijentisane ka kulturi i izdvajale se iz mase ideološki podobnih štamparskih proizvoda. „Sibile“ je bila više od „ženskog časopisa“, bila je centralni organ individualist(kinj)a, emancipacije senzibiliteta. Tih godina se Sibile Bergeman uglavnom bavila modnom fotografijom – ili tačnije: fotografisala je žene koje nose odeću na mestima koja su posmatračima bila bliska, na sivim ulicama ispunjenim ranjenim fasadama, ispred cirkuskih šatri, na plaži ili ispred propalih industrijskih građevina. Ta mesta nikada nisu kulise insceniranih slika nečijih želja, nedostižnih u svojoj idealnosti. Iako su žene bile nešto lepše, a odeća nešto kvalitetnija od onoga što se svakodnevno viđalo na ulici: Ništa nije delovalo nedostižno, ljudi su se susretali u istoj ravni, ali je u tome već bilo tračka sumnje, nekog latentnog žala prolaznosti. A posmatračima to nije moglo da promakne.

Današnji pogled na te fotografije još jasnije pokazuje lapidarnu sigurnost kojom je Sibil Bergeman umela da komponuje konkretne situacije. Anticipirajući filmske strategije u fotografiji, ovde nije presudni trenutak pretvoren u sliku, već se čini da je stvarnost zaustavljena u određenom trenutku čije je pre i posle nadalje prisutno. U tom smislu su modne fotografije tesno povezane sa mnogobrojnim slikama Berlina Sibil Bergeman od sedamdesetih godina nadalje. Čini se kao da Sibil Bergeman odbija da prihvati sve klišee o percepciji ovog grada, fikciju o urbanosti kao i romantizovanu predstavu o boemskoj četvrti Prenclauer Berg, zvanično dodeljivanje herojskog statusa kao i jeftine kritike na račun socijalističkih stambenih blokova. Čini se da niko u ovom gradu, fotografisanom do iznemoglosti, nije napravio slike koje su do te mere uobičajene, potpuno lišene bilo kakve stilizacije. One imaju samo jednu temu: Kako ljudi žive u mestu tranzicije, između prošlosti i budućnosti koja je neizvesno obećanje.

U jesen 1989. se pokazalo do koje mere je ono bilo neizvesno. Ono što je do maločas bilo nepobitna stvarnost, okoštalo je kao sećanje: Međutim, te slike, njihove melanholične nijanse crnog i belog, njihova gustina nabijena atmosferom i skromni trenuci sreće, prikazani na njima, traju i dalje. Nije bilo ni jednog razloga za bilo kakvu reviziju, ali i te koliko više za novi početak. Sibile Bergeman je u narednih nekoliko godina nastavila sa fotografisanjem Berlina. Godine 1990. Bila je član osnivač Fotografske agencije Ostkrojc. Međutim, redakcija časopisa „GEO“ je najbolje prepoznala kvalitet fotografije Sibil Bergeman, poverivši joj zadatke koji su predstavljali pravi izazov. Od tada, osim kao frilenser, najviše radi za ovaj časopis koji nije kapitulirao pred sveprisutnom pomamom za šarenim slikama, koja je zahvatila štampane medije, i opsednutošću elektronskih medija slikama, sačuvavši kvalitet fotografija, što je postala retkost. Udeo koji u tome pripada Sibil Bergeman ovde se može sažeti tek selektivno. Na slikama iz afričkih zemalja – modne fotografije i fotografije situacija – prepoznaje se sva raskoš njenih umetničkih mogućnosti. One prikazuju lepotu bez egzotizma, život kao pobedu nad zatečenim okolnostima, nad svakodnevicom podvojenom između tradicionalne kulture i prodiranja globalizovanih oblika življenja. To su motivi kakvi se često viđaju, ali su bili nepoznati u ovom vidu: fotografija uosećavanja u nešto strano koje se doima kao posve blisko.
  Fotografija je ustanovljeno sećanje. U trenutku proizvodnje slike, ono je prošlost. Sibil Bergeman se u svom radu od samog početka vodila tom spoznajom, još u vreme NDR kada su projekcije budućnosti bile idejno merilo ovog medija. Fotografije Sibile Bergeman smo već tada mogli da čitamo kao ikone uzaludnosti, jer su otkrivale simulaciju jednog idejnog konteksta, prikazujući otisak jednog u doslovnom smislu šupljeg oblika patetike po mitskom modelu. U opusu Sibil Bergeman ove slike predstavljaju začetak jednog vizuelno-filozofskog metoda koji se u sadašnjoj polaroid fotografiji ove autorke nastavlja na novi način. Neponovljiva estetika polaroidâ, njihov tehnički uslovljen nedostatak oštrine i pomeranje boja, rafiniranost precizno preklopljenih filmova, te naposletku i propast „instant slike“ u doba sveprisutne digitalne trenutnosti proizvode prostor nestajanja. Sećanju se pridružuje zaborav, nezaustavljivost slike u protoku vremena.

Sećanje koje bledi je naslov jedne od serije polaroida u kojima se Sibil Bergeman otisnula na neko drugo putovanje, do nekog jedva udaljenog mesta, ali mentalno i te kako dalekog. Čini se kao da fotografkinja želi da na površinu izbaci nešto što je prisutno odsutno. Škrte beleške iz blizine, iz traganja za tragovima, ishodi jednog putovanja u snove. To je očekivana dopuna i ujedno poslednje podsećanje na njene fotografije Berlina tokom dve decenije u kojima je razvijala onaj grafički orijentisani lirizam koji njene slike čini prepoznatljivim – bez obzira što se subjektivna istina već odavno više ne vidi kao crno-bela, kao onomad u zemlji jeftinog baritnog papira.

Matijas Flige, Začuđena spoznaja, Fotografije Sibil Bergeman, Odlomak, 2008.

Nazad