Da li je to isto?

Izložba Da li je to isto? je rezultat saradnje CZKD-a sa ukrajinskom kulturnom i umetničkom scenom pod ratnim okolnostima. Jedna od naših gošći u 2022. godini i saradnica na međunarodnom projektu Sekundarna arhiva – kustoskinja Asja Tsisar je na našu inicijativu osmislila nastup mlađe generacije umetnika koji žive i rade u Ukrajini u ratnim okolnostima.

Da li je to isto?
 
Ne postoje mali ratovi. – Ne postoje tuđi ratovi. – Svi ljudi su braća i sestre. – Mi se mešusobno razumemo. – Mi smo Sloveni. – Mi smo isti. – Vi ste krivi. – Vi to zaslužujete. – To je sve vaša krivica. – Vi ste to zaslužili. –  To je vaša krivica. – Mi smo to imali. – Mi smo to prošli. – Mi smo preživeli rat. – Putin sve radi kako treba. – Ukrajina je Srbija. – Ukrajina je Kosovo. – Kosovo je Srbija. – Srbija je Rusija. – Rusija je agresor. – Rusija NATO-u pokazuje gde im je mesto. Rusija je naš brat. – Bratske nacije. – Mi smo obmanuti. – Nas su lagali. – Iskoristili su nas. – Umorni smo od objašnjavanja. – Vi nas ne slušate. – Mi nismo protiv Ukrajine, mi jednostavno znamo šta se dešava. – Zapad vas laže. – Nemojte biti njihove marionete. – Nemoj nam govoriti o ratu, mi to savršeno razumemo i bez tebe.

Delovi iz mojih razgovora u Srbiji, vođenih uživo ili virtuelno, odjekuju u mojoj glavi. U 2022. godini putovala sam između Balkanskih zemalja, Ukrajine i Istočne Evrope dovoljno da bih uočila koliko su opšta politička uverenja postala baza sporazumevanja, u isto vreme kada je ljudsko poistovećivanje trebalo postati osnov za solidarnost. Rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine udahnuo je novi život u stare rane, krivicu i bol u prostor koji Zapad zove Istokom. Našli smo se u nemogućnosti da da razdvojimo kontekst i zamke sopstvenih sećanja. U svakom razgovoru nisam mogla da odagnam osećaj da je adresat naših reči od nas odvojen prostorno i vremenski. Kao da je kafana/kuhinja/taxi/galerija/terasa/fejsbuk svedok za duhove naše kolektivne prošlosti pred čijim pomnim pogledom sebe opravdavamo. Pri svakom povratku u Ukrajinu shvatala sam da razgovor o ratu u inostranstvu nema ništa zajedničko sa osećanjem rata na mestu gde se dešava, kao u Magritovoj slici, prikazu lule koja nije jednaka samoj luli.

Umetnici koji učestvuju na ovoj izložbi nisu bili deo ovih razgovora. Svako od njih je dočekao jutro 24. februara 2022. godine u Ukrajini. Svi i dalje žive u Ukrajini i svi su bili primorani da prilagode svoje živote realnostima rata – da se sele, da se čuvaju i budu čuvani, da gube osećaj za stvarnost, krive sebe jer su bespomoćni da promene bilo šta, i da pronađu načine i snagu da nastave sa radom, da se plaše, da mrze, da pronađu balans, da se povuku, da testiraju etiku naučenu iz knjiga u praksi i da je preobraze, da joj udahnu život, da iznova sumnjaju u sopstvenu dobrotu i da li dovoljno rade, osećaju krivicu jer postoje drugi ljudi kojima je gore nego njima, da ne izgube obraz, da prevladaju emocije, da budu iskreni prema sebi, da čuvaju resurse. Ovi radovi nisu ilustracija mojih razgovora koje sam imala u Srbiji, radije su pokušaj da prikažem osećanja i misli koje imaju u Ukrajini, očuvam ih netaknute unutar belih zidova galerijskog prostora, uporedim lulu i predstavu lule, sa pitanjem da li je to isto?

Izložba je inicirana u okviru projekata MEDIK, koji je podržan od strane Fonda za stabilnost u oblasti kulture i obrazovanja 2022. godine nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova i Goethe-Instituta.