Kulturni centar Beograda | IZLOŽBA RESURS: UTOPIJA

Voditelj radionice: Andreas Rost

 

Učesnici radionice i autori: Danica Trajković, Dušan Novaković, Aleksandar Pavlović, Irena Nikolić, Milica Denković, Petar Vakić, Milica Stojšić, Marija Piroški

Izložba Resurs: Utopija je nastala kao rezultat fotografske radionice koju je nemački fotograf Andreas Rost vodio u u Beogradu i u virtuelnom prostoru sa osmoro polaznika u periodu april 2018 – jun 2019. godine, u organizaciji Gete instituta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda.

There Are Thousands of Alternatives!

„There is no alternative – TINA“, izjavila je svojevremeno Margaret Tačer, i od tada, govoreći o sadašnjosti, tu rečenicu ponavljaju političari, ekonomisti, privrednici i naučnici. Od pobede neoliberalne revolucije ljudi lakše mogu da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma (Frederik Džejmson). Budućnost se korak po korak briše iz svesti, pa danas još samo pesimisti, sanjari i umetnici čeznu za prevazilaženjem trenutne konstelacije, za utopijom koja nudi prostor za nemoguće.

Mlade umetnice i umetnici iz Beograda usprotivili su se tom trendu epohe. Oni žele da otkriju, oslobode i prenesu snagu koja leži u utopijskom mišljenju. Radovi im na prvi pogled deluju fragmentarno, ali ih baš zato pre treba shvatiti kao zbirke koje se mogu proširivati, nego kao zaokružene celine. Autori nam ne prikazuju gotove utopije, već prostore u kojima one mogu isklijati. Drugim rečima, oni istražuju mogućnosti za rađanje utopija ili za pojavu utopija u nekom mikrokosmosu.

Polazna tačka stvaralačkog procesa uvek je neki medij. U ovom slučaju to je bela površina: beli list papira, belo jedro, beli čaršav. Prikazujući raznovrsne pojavne oblike belog, Milica Stojšić spasava, primera radi, taj medij od prebrzog osvajanja kojim mu prete površni pojmovi poput čistoće, svetline ili praznine. Brižljiv odnos ove umetnice prema prividnoj praznini stvara realističan porostor koji posmatrač onda može ispuniti vlastitim utopijama.

Radovi Dušana Novakovića pokazuju monumentalne ostatke jedne utopije koja je s razlogom odbačena. Na gotovo zaboravljenim mestima, izvan domašaja dnevnopolitičkih impertinencija, istraživačkom duhu otkriva se lepota koja se može ostvariti i u odsustvu ljudi.

Petar Vakić prikazuje uspešno funkcionisanje utopije u jednom mikrokosmosu, koje verovatno treba zahvaliti isključivo činjenici da se ona ostvaruje daleko od velikih centara. Utopije se, dakle, mogu ostvariti i u potaji, a danas verovatno jedino tako.

Stvaralaštvo Irene Nikolić ukazuje na dihotomiju utopija. Prostrano, estetski fascinantno i inteligentno ova nam umetnica predstavlja viziju grada prilagođenog potrebama automobilskog saobraćaja.

Za predstavljanje svojih utopija Aleksandar Pavlolvić kao medij bira novine. Taj mediji prevashodno je vezan za prošlost, jer ga je u međuvremenu pretekla utopija slobodnog interneta. Umetnik tako oblikuje dijalektički kontrapunkt, postavljajući pitanje od suštinskog značaja za ovu izložbu: da li je utopija danas uopšte u duhu vremena?

Milica Denković utopiju pronalazi u urbanom prostoru. Klupe i drugi objekti za sedenje koje arhitekti nazivaju gradskim mobilijarom takođe su izgubili prvobitnu funkciju u korist interneta. Danas se ljudi više ne okupljaju ispred kuće ili zgrade, već na internetu. Uprkos tome, bez mesta za okupljanje i za zajedničku akciju ne mogu nastati utopije, tako da – ko zna – gradski mobilijar jednog dana može povratiti izvornu namenu.

Marija Piroški fotografiše radnike, jednostavno i bez trikova, ali veoma ubedljivo. Radnička klasa dugo je bila adresat utopija, pre svega levičarskih. Sada, kada su radnici okrenuli leđa levičarskim vizijama, pokazalo se da levica uopšte nije poznavala ljude za koje se navodno politički borila. Između ostalog i zato, radnike bi vredelo pogledati malo pažljivije.

Danica Trajković poznaje lepotu snova, a samim tim i značaj imaginacije za utopiju.

Umetnički rukopisi na ovoj izložbi veoma su raznovrsni. Neki umetnici rade digitalno, a neki analogno, neki dokumentaristički, a neki koriste tehniku montaže, neki koriste boje, a neki se ograničavaju na crno-belo. Način na koji nešto zamišljamo određuje način na koji politički delujemo. Moramo biti svesni toga da je i mašta politična. Ponekad politika čak nije ni moguća bez mašte. Principu TINA suprotstavlja se uzvik TATA! (There Are Thousands of Alternatives). Na jednoj izložbi mogu se objediniti različite umetničke pozicije, što istovremeno treba shvatiti kao izjašnjavanje protiv partikularizacije u svetu i protiv fragmentarizacije sveta.

Zahvaljujem Milici Stojišić, Dušanu Novakoviću, Petru Vakiću, Ireni Nikolić, Aleksandru Pavloviću, Milici Denković i Danici Trajković na učešću u projektu, na njihovim sjajnim umetničkim ostvarenjima i na inovativnim pristupima. Zahvalnost dugujem i Mariji Piroški, Sunčici Šido i Franku Baumanu za ljubzanu i kretavinu saradnju. A posebno zahvaljujem Vesni Danilović i Kulturnom Centru Beograda, mojim partnerima u ovom projektu, na ličnoj, finansijskoj i logističkoj podršci.

Andreas Rost, u Berlinu, 2019. godine


Andreas Rost (Vajmar, 1966) je  fotograf, kustos, profesor univerziteta, ekspert za fotografiju nemačkog Instituta za veze sa inostranstvom (ifa-Institut für Auslandsbeziehungen) u Štutgartu, nosilac Nagrade „Ane Birman”. Živi i radi u Berlinu.

 

Nazad