Odvažiti se na sjećanje

Klavir u zgradi br. 31

Foto: Nikola Mihov
  • Autorka čita na bugarskom
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.
  • Izvod iz Das Klavier von Block 31, Lea Cohen
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.

Kratka priča bugarske autorice Lee (Lea) Cohen, na srpski jezik prevela Maja Conkić.

U našoj zgradi taj klavir pojavio se iznebuha. Mesto mu je tu bilo neobično kao balskoj haljini na seoskom vašaru, američkom filmu u bugarskom bioskopu ili receptu sa tartufima u časopisu „Žena danas”. Danas trideset godina kasnije stvari su se vidno promenile, pošto vidim muškarce sa izblajhanim bradama kako nose balske haljine u „prajm tajmu” na televiziji, ne možemo da se otarasimo američkih filmova po bioskopima, a naši poslanici stanovništvu koje je bez para javno razjašnjavaju kulinarske osobenosti pečurke koja ima cenu zlata.
Zgrada br.31 nalazila se tačno do zgrade br.13! Niko nije mogao da mi objasni koji je bio razlog ove pobrkane numeracije. Ispred i iza nje simetrično poređane zgrade u našem stambenom kompleksu pratile su normalan aritmetički niz..br.11, br.12, br.13 i odjednom na severnom zidu zgrade poluokrenute na istok pojavila bi se velika iskrivljena cifra, napisana crnom masnom bojom: Zgrada br.31?!
„Kompleks” je bila reč, koja nije imala ništa zajedničko sa mojom predstavom za toplinu doma. Za mene je imala značenje isto kao i kasarna. Čula sam da je koriste i kao odrednicu za psihičku nestabilnost, koju sam zamišljala kao nervni tik. Ne da me je naročito interesovalo šta je tačno označavala, ali povezivala sam je sa drugim novonastalim rečima koje su ušle u naš život i jezik. KOMbinat (metalurški, meso), KOManda (Timurovska), KOMandir (partizanski), KOMbajn i uz njega KOMbajner (isto kao i KOMbajnerka, kao što sam videla u jednom sovjetskom filmu), KOMesar (politički, omiljeni heroj iz sovjetske revolucionarne tematike i iz viceva o Čapajevu), KOMsomol (organizacija, čiji sam bila član dok nisam ostala u drugom stanju prvi put) i naravno KOMpartija i KOMinterna (njihovu istoriju sam izučavala po obavezi u devetom razredu, kada sam još uvek dobijala dobre ocene.)
U vreme moje nerazumne mladosti zamišljala sam da ću živeti u ulici sa poetičnim imenom kao „Akacija”, „Nezaboravak” ili nešto slično, a ne u zgradi, numerisanoj kao u zatvoru. Kasnije, kada sam se zaista nakrtko našla u njemu, jedna od zatvorskih cimerki mi je ispričala da i u Nju Jorku ulice imaju samo brojeve. Treća avenija, Peta avenija itd. Ona sama je bila tamo i tvrdila je da na uglu Pete avenije i neke ulice isto sa brojem, mislim da beše 42, postoji jedno od najživljih mesta na svetu. Možda je to i istina, to nikako nisam mogla da proverim.
Ponekada sam se pitala da li bi moja biografija bila različita da neki ljudi sa vezama nisu uspeli da uguraju svoju nezakonitu zgradu br.31 na mesto gde je prvenstveno predviđen parkić? Šalim se! Pa mi i nismo imali biografije, a kada je trebalo popunjavali smo „autobiografiju”! Autobiografije su počinjale uvek sledećim obaveznim tekstom: „Rodom sam iz...”. Sledilo bi „...siromašne radničke porodice” (za siguran izbor), „seoske radne” (isto bi obavljalo posao), a u mom slučaju – „službenika” je bilo očajavajuće!. Nisam imala veloke šanse sa mojim razvedenim roditeljima, zato što mi je otac bio arhitekta, a majka – učiteljica nemačkog. Potpuna „autobiografska” katastrofa! Srećom Kosta je imao ispravnu „autobiografiju” zbog koje smo i dobili dotični stan. Odgovarajuća KOMisija ju je razmatrala, ocenila kao „zadovoljavajuću” i odredila je dobijanje stana na 4-tom spratu u zgradi br.31. Tako sam se tu i uselila. Zbogom akacijama, nezaboravcima i drugim nezdravim fantazijama!

Stanari zgrade bili su sakupljeni, kakto se to kaže, sa konca i konopca. Na poslednja tri sprata stanovi su bili veliki i sa terasama i tamo su živeli ljudi „sa vezama”. Poznavali su se po tome što skoro da nisu razgovarali sa ostalima, prolazili su sa gnušanjem pored nas da bi ušli u lift, i imali su rezervisana mesta na parkingu, na kojem su ostavljali svoje čisto nove lade. Na nižim spratovima živeli su radnici u velikom metalurškom KOMbinatu, pridošlice iz provincije, ili prosto ljudi kojima niko nije bio pomogao da odu na neko prijatnije mesto u centru ili u južnim četvrtima, gde su ulice nosile imena cveća, progresivnih pesnika ili poginulih partizana, a ne prosto brojeve ispisane crnom masnom bojom na grubom malteru, kao na našoj Zgrada br.31 !!!

Susedi na našem spratu razlikovali su se od svih ostalih u zgradi.
Da živimo vrata do vrata sa porodicom muzičara, za nas je bilo neobično, čak konfuzno. Osećala sam se različitom od njih i to mi je smetalo. Bilo nas je petoro u našem stanu, bila sam se navikla na dečje uzvike, na glasna Kostina podrigivanja, koja su terala velike u smeh, a male u plač, na miris prženog luka bez kojeg Kosta nije mogao. Iz njihovog stana nisu dolazili mirisi, na stepenište su dolazile game iz klavira, zvuci violine ili tišina... Kod nas je bilo bučno kao u kafani, a kod njih, kada nisu svirali, tiho kao u čitaonici. Samo što niti su oni ulazili u kafanu, niti smo mi čitali, tako da nije bilo gde da se sretnemo osim na stepeništu ili u liftu.
Moj brak sa Kostom jako je razočarao moju majku, koja je bila prefinjena dama. Ona i jedna njena razvedena prijateljica nekoliko puta su me odvele na horski i na simfonijski koncert kako bi dale pravilan pravac mome vaspitanju. A ono, moje vaspitanje, konačno je propalo u njihovim očima kada su me videle kako ciljam papirnim lopticama oratora jednog poetskog resitala i kada sam duboko zaspala na operskoj predstavi „Dama Pik”.
Nisam mogla nikako da objasnim mojoj majci da su mi mesta na koja me je Kosta vodio, makar u početku, bila interesantnija od njenih koncerata i čitanja, a da sam zbog „Dame Pik” zamrzela operu za ceo život, pošto su se ta četiri sata, koliko je trajala, pokazala kao najduži kulturno-obrazovni izazov kome su me podvrgli. Pošto je Kosta bio hokejaš, golman svog tima, dotična mesta bila su prvenstveno hokejaške utakmice i treninzi, kojima je prethodilo, odigravalo se i posledovalo posećivanje barova i sličnih mesta, kao i njegovog stana koji je dobio od kluba, u kome je osnovni interes oboma bio njegov krevet. Na njemu sam zatrudnela još pre nego što sam završila poslednji razred gimnazije, tako da nisam imala naročit izbor: ispalo je da umesto studentsku klupu, kojoj je moja majka maštala da me vidi, moram da izberem dečja kolica, koja sam gurala sledećih celih sedam godina, pošto su mi trudnoće sledile jedna drugu u ritmu hokejaških sezona.
Ispalo je tako da kada je Kosta prestao da igra hokej i ja sam prestala da ostajem u drugom stanju. Moj muž na početku je probao da ispuni nedostatak luksuznog sporta alkoholom, koji više nije mogao da plaća valutom, koja mu je štedro davana u prošlosti u vreme utakmica u inostranstvu. Ali Kosta je našao rešenje ovog problema. Novi prijatelji koji su se pojavili, za koje sam pretpostavljala da imaju veze u miliciji, donosili su kući cele kartone skupih pića, koji su se brzo pretvorili u njegovu skoro jedinu zanimaciju. Napijao se brzo i padao u žalosna stanja, koja su budila odvratnost čak i kod dece. Kako je otplaćivao ovo alkoholno izobilje, čak i uz buntove novčanica kojima je raspolagao, bilo je pitanje o kome radije nisam htela da razmišljam. Nakon skoro pola godine, koju je Kosta proveo u opijanju alkoholom, rešila sam da nađem posao, iako nam novac nije nedostajao u kući. Prosto to je bio jedini način da ostanem po strani od Koste makar nekoliko sati na dan. Zaposlila sam se kao telefonistkinja u pošti. Izabrala sam ovaj posao zbog smena, koje su mi davale izvesnu slobodu, i zato što mi se dopadalo da razgovaram sa različitim ljudima, nešto što sam izbegavala da radim sa Kostom zbog toga što se neprestano žalio ili zbog prljavih smicalica koje mi je smeštao i koje je on sȃm smatrao za pokazivanje pažnje ili za istančani humor.

Retko smo viđali svoje susede, ali njihov život me je intrigirao, a očigledno i ne samo mene.
-Zar se ovi ljudi ne krešu? – izrazi se na svoj delikatan način jednog dana Kosta.
-Zašto? – upitah, tek da nešto odgovorim.
-Pa nikada ne čujem da se tresu kreveti, niti da škripe federi.
Istina, od njihove spavaće sobe delio nas je jedan zid. Zidan po standardima socialističkog panela, koji je imao svojstvo da propušta ne samo zvuke, već i neke jače mirise, trebalo bi da nam s vremena na vreme donese informaciju koju je Kosta želeo.
-Susetka je poprilično lepa – nastavi da mudruje Kosta.
Pogledah ga s podozrenjem. Poznavala sam svog muža – smatrao je za svoju mušku obavezu, ako ne da „opali” svaku damu koja mu je davala mogućnost za to, makar da ja poželi, uključujući i glasno, možda da bi proverio reflekse koji su mu otupljivali. Nije bilo nikakvog razloga da budem ljubomorna na svog muža zbog susetke: ona je bila fino, izduženo stvorenje, nakon nje po stepeništu ili u liftu ostajao je jedva uhvatljiv miris nežnog, cvetnog parfema, čudila sam se čime se hranila, pošto njihovi paneli nikada nisu propuštali miris kuvanja, koji se inače širio po celoj zgradi. Nisam verovala da bi pod bilo kakvim uslovom pogledala moga Kostu, koji je uprkos svojoj bivšoj hokejskoj slavi imao već podnabuo izgled i hodao je lako raskoračeno, kao da se nešto podupiralo u njegovim pantalonama sa unutrašnje strane.

-Mama, danas sam svirala klavir! – pohvali se jednog dana moja ćerka Iva. – Nina me pozvala kod njih i pokazala mi kako da postavim ruke po belim i crnim dirkama.
Tako sam saznala njeno ime.
-I šta te je još naučila teta Nina? – zainteresova se Kosta.
-Da joj ne govorim „teta”, to nije lepo.

Reših da je došao red na mene i nakon nekoliko dana, čekajući moment kada se iz susednog stana nije čuo ni klavir ni violina, pozvanih na vrata. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što mi ih je otvorio Ninin muž. Bilo je skoro podne, a on se pojavio čupav, u pidžami, sa očima crvenim od sna. U stanu im je bilo tamno, pošto su svuda još uvek bile spuštene roletne. On me pogledao iznenađeno, zevnuo, popravio pidžamu i sačekao začuđen. Nosila sam tanjir sa štrudlom, koju sam napravila tog jutra (jedan od omiljenih recepata moje majke) i pružila sam mu ga. On se pokolebao na tren, prihvatio štrudlu i dok je popravljao rukom svoju raščupanu kosu od sna, pojasnio:
- Sinoć smo imali snimanje, vratio sam se u četiri ujutro. Još ne mogu da se naspavam. Nina mora da je već otišla na probu. Uđite, nemojte da stojite na vratima, napraviću kafu.
Nisam čekala da me pozove drugi put, bila sam radoznala da vidim kako su živeli moji čudni susedi. Ušli smo u kuhinju. Sto je bio narandžast, a stolice od providnog pleksiglasa. Do tada nisam videla toliko mnogo boja u jednoj najobičnijoj kuhinji. Ormarići su im takođe bili bledo zeleni, boje trave kao dečje igračke. Prostorija je bila istih dimenzija kao moja kuhinja, ali u njihovoj sam se osećala kao u bašti svetlozelenog, narandžastog i čistog, u kojoj sam mogla da sednem spokojno na neku od prozračnih stolica, bez straha da će se mi se masna fleka zalepiti na odeću.
-Mnogo je lepo kod vas – ne izdržah da ne pohvalim okruženje.
-A, Nina je veliki esteta. Može da obiđe svet, ali naći će nešto, što niko drugi ne zna gde da traži. Zovem se Vladi, a vi?
-Ja sam Ženi – ko zna zašto mi to izlete.
Ustvari, ime mi je bilo Genka, ali „Ženi” me je zvala jedino ona razvedena prijateljica moje majke, što sam smatrala za krajnje uštogljeno.
Vladi je napravio kafu u kubanskom kuvalu za kafu, po kuhinji se poneo prijatan miris, nas dvoje smo otpijali aromatičnu tečnost, on je za moje zadovoljstvo posegao ka mojoj štrudli i čak kazao u znak odobrenja „Mmmm”. Pidžama mu je bila raskopčana na grudima, mogla sam da primetim koliko je glatko, bez dlaka i bez sala bilo njegovo telo. Dok se pravio važan po kuhinji, na tren ugledah nekoliko nemirnih dlaka, koje su provirile iz rastvorenog donjeg dela pidžame i ovaj prizor me čudno uzbudi.
-E, Ženi, kako se osećate u zgradi? Jeste li odavno ovde?
-O, nikako nije loše – odgovorih sa preuveličanim entuzijazmom kako bih prikrila svoju zbunjenost njegovom rastvorenom pidžamom. – Još da deca ne žvrljaju po stepeništu i da se lift ne kvari jedanput nedeljno. Kosta, moj muž – pojasnila sam – kaže da je ovo jedan od perspektivnih kvartova Sofije.
-Perspektivnih za šta? – šaljivo upita Vladi.
-Pa za život – zbunih se ja.
-Zašto, zar je ovo život? – nasmeja se sused. – Ne obraćajte pažnju na mene, još sam kiseo od sinoć. Štrudla vam je mnogo ukusna. Videćemo se opet, izgleda da sam već zakasnio – dodade on i ustade, iznenada u žurbi.
Pidžama mu se sasvim rastvori i ja se nevoljno zagledah u njegovo delikatnoto telo, čija je glatka belina bila izazov za moju seksualnost obraslu neosećajnošću, sputanu pijanim Kostinim nežnostima i odvratnošću izazvanom njegovom navikom da se sa mnom u krevetu ponaša kao sa prostitutkom. Vladi primeti moj pogled, brzo se sredi i skoro da me izgura napolje na odmorište stepeništa.

-Znaš – kazala sam ko zna zašto iste večeri Kosti – mislim da se naši susedi sa one strane krešu mnogo kvalitetno.
Kosta se zaprepasti.
-Šta? Da nisi probala? – nasmeja se grubo on, a ja razvukoh usta u osmeh kako ne bih davala više objašnjenja.

Sledeće nedelje bila je „lenjinska” subota. Njenu izvesnost donela je kao i u drugim slučajevima teta Penka. Živela je preko puta u maloj zgradici i radila kato „tetkica” u obližnjem dečjem vrtiću. Iako polupismena, teta Penka je opšte uzev bila dobra žena. Nije zaboravljala dečje rođendane i uvek im je nešto poklanjala. Uglavnom knjige. Možda ju je okolnost da sama skoro da ne ume da čita terala da kupuje knjige drugima. Za poslednji Ivin rođendan čak je pokušala da napiše svoju posvetu, ali njeno ograničeno poznavanje gramatike dovelo ju je do stvaranja sledećeg čudnog natpisa „Srečan Rođeb Dam”. Skoro kao Vini Pu!
Ova dobra žena sa profesijom „tetkica” pretvarala se međutim u harpiju kada je trebalo da se organizuje nešto u našem kvartu. Bili su je izabrali za rukovodioca i ona je išla od vrata do vrata sa nekakvim spiskovima da prikuplja članarinu za Crveni krst, za OF (Otadžbinski front) ili da prodaje obavezne markice za pravljenje novog spomenika socijalizmu na Buzludži, za čileanske, somalijske, kubanske i druge drugove, čak i za univerzitet „Patris Lumumba”, čije je ime teta Penka ispisala svojim dečjim rukopisom na sledeći način „Petrislo Mumba” i ko zna zašto ga je smatrala za brata Fidela Kastra. Uvek bi se pronašao neki povod za ove spiskove, nošene po spratovima, koji su po mom mišljenju imali tajanstveni uticaj na naše živote. Činilo mi se da su beznačajan iznos i naši potpisi na ovim spiskovima garantovali malo mira i sigurnosti, što je teta Penka mogla da nam obezbedi u svojstvu čuvara socijalizma i reda u našem kvartu.

-Neću da potpišem! – čula sam tvrdi glas mog novog poznanika Vladija, prosleđen ogorčenom drekom teta Penke, koju je predstojeća lenjinska subota ponovo pretvorila u nemilosrdnu harpiju iz našeg kvarta.
Otvorih pažljivo vrata i izađoh na odmorište na stepeništu.
Teta Penka je gurala hemijsku u ruke mog saseda, on ju je odgurivao i uporno ponavljao.
-Zar ne razumete, gospođo, već sam vam objasnio! Neću da potpišem i neću da učestvujem ni ja, ni moja supruga na vašoj lenjinskoj suboti u čišćenju kvarta. Mi smo muzičari i radimo ovim rukama. One su naši instrumenti. Ne mogu i nije mi dozvoljeno da držim lopatu.
-Jesi li ga čula kako vređa? – okrenu se teta Penka ka meni. –Nazvao me je „gospođa”.
Našla sam se u neobranom grožđu, ali nisam smela da stanem ni na čiju stranu u ovom sporu.
-Lopate su za nas, a violine za vas, jel tako?– razvika se teta Penka, obuzeta iznenadnim slatkorečivošću. – A jel ne može da se desi obrnuto?
-Ne može – odgovori mirno Vladi.
-A ko će onda da čisti ulicu, ko će da sadi drveće?
-To nije moj problem – odseče Vladi.
-E, sigurno će se naći neko – pokušah da se umešam ja kako bih prekinula njihovu besmislenu svađu.
Razumela sam našeg suseda - muzičara, koji nije hteo da povredi svoje ruke. Zašto to nije objasnio teta Penki? Možda bi ga i ona razumela! Iznenada mi pade na pamet da se on nije svađao sa njom, već sa celom državom, koja ga je prinuđivala da radi nešto što nije želeo, a možda i smatrao za glupo.
–Eto, mi ćemo izaći za sve, i deca će pomoći. Ko može radiće, teta Penke, nemoj da teraš ljude na silu – pokušah ja da im prekinem spor.
-Potpišite se ovde – ne spusti oružje Penka i ponovo dade Vladiju hemijsku i spisak.
On ih odgurnu, ali srete moj molećivi pogled, podignu ramena u znak primirja i stavi svoj potpis na papir i dodade:
-To ništa ne menja!
-Svi u subotu, tačno u devet –naredi strogo za doviđenja Penka i dodade Vladiju. –Vi isto! Ništa se neće desiti violini za jedno jutro.
-Rekao sam vam, neću doći! – otseče Vladi i zatvori joj vrata pred nosom.
-Videćemo šta će biti – zapreti ona i odjuri dole stepeništem.

Lenjinska subota prošla je, kao i obično sa mnogo buke i malo rezultata. Teta Penka je podelila nekoliko iskrivljenih lopata, odnekud su se pojavila i kolica, muškarci su stajali u gomili i uglavnom su pušili cigarete, mi smo da ne bude sramota malo pomele oko ulaza. U devet ujutu Vladi je izašao sa violinom na ulicu, prošao pored nas, pozdravio nas učtivo i otišao negde. Teta Penka je pocrvenela od besa, ali ništa nije kazala. Motali smo se do podne, posle su muškarci popili po pivo i razišli smo se svi kud koji mili moji. Kitnjasta bašta, zbog koje je naša susetka raznosila spiskove za potpis, nije napravljena ni ovaj put i ostala je za sledeću radnu subotu sa imenom vođe revolucije, sa kojim je i čišćenje kvarta, po iskrenom ubeđenju teta Penke, imalo tajanstvenu zavisnost. Tako je prostranstvo među zgradama ostalo granična međa, koju posećuju samo psi lutalice i koja je zasejana praznim plastičnim i pivskim flašama. To se desilo početkom oktobra.

Dva meseca kasnije oglasilo se zvono na vratima i čovek u vojnoj uniformi predstavio mi se kao izaslanik iz Vojnog odseka.
-Zar nema nikoga kod Dragostinovih? – upita me on. – Dolazim treći put i niko ne otvara.
Podigoh ramena u nedoumici.
-Imam vojni poziv za njega, dva puta ostavljam obaveštenje da dođe da ga preuzme. Hoćete li vi da ga uzmete da mu ga predate?
Mahinalno uzeh požutelu potvrdu i potpisah se u neku svesku. Po pozivu, Vladi je trebalo da se javi u 7 sati sledećeg utorka u dvorište Odseka kako bi otišao na vežbu u trajanju od 45 dana.
Nisam bila sumnjičava, ali shvatila sam nevidljivu vezu između nepodčinjavanja mog suseda-violiniste one subote i ovog naređenja, koje je trebalo da ga sredinom decembra pošalje nekuda na vojne manevre.
Kada je još uvek igrao svoj hokej, Kosta ni jednom nije otišao na vojnu vežbu – sportisti, glumci, muzičari i drugi ljudi sa delikatnijim profesijama obično su bili pošteđeni ove mere, koja se preduzimala pre kao kazna, u šta se u principu pretvaralo svako obavezno pridržavanje zakona i pravila. Postojeći zakon o vojnoj obavezi nije važio za najsnalažljivije i privilegovane, kao što za njih nisu važile kazne za prekoračenu brzinu i za upotrebu alkohola za volanom ili drakonska ograničenja za kupovinu stana, kola ili za ekskurziju u inostranstvo. Veze koje je Kosta stekao u Odseku odavno su mu garantovale mir. Jednom mi je rekao da je za flašu uvoznog viskija bio uspeo da sredi da se njegov vojni evidencioni karton zaturi na takvo mesto na kome neće moći da ga otkriju službenici odeljenja za „Vojne vežbe”.

-Zovu komšiju na vojnu vežbu – saopštih lakonski Kosti još istog dana i pokazah mu pismo od Odseka.
Kosta se grubo nasmeja i s izvesnom dozom zluradosti, učini mi se.
- Muzičare retko zovu, mora da je nekome stao na žulj – primeti on.
-Zar ne možeš da mu pomogneš da izbegne? Zima je, a on mi izgleda dosta nežan. Ti imaš veze u vojsci.
Kosta se nakostreši.
-Vidi ti nju! Zabrinula se! Šta te briga? Da nema nešto među vama, a?
Poznavala sam Kostinu grubost, ali htela sam da ga izazovem.
-Ne, ništa, prosto mi je prošlo kroz glavu, pa susedi su nam.
-A jel ti i ovde nešto prolazi?
On se sagnu, grubo me privuče ka sebi i zavuče mi ruku pod suknju.
-Nešto mi se čini da si ovlažila, da nisi išla nekuda?
-Prestani, ne mogu da podnesem te tvoje gluposti – pokazah zube.
Kosta me je već opipavao, deca su bila u školi, tako da sada više nije bilo mesta za odstupnicu. Primirih se i istrpeh ga i ovaj put, makar se nakon toga smarao i ostavljao me na miru za izvesno vreme.

Vladi je otišao na vojnu vežbu nedelju dana kasnije. Veče pre nego što je izašao iz zgrade rano u šest, prvi put je tanki panel koji nas je razdvajao propustio ne samo burno škripanje krevata u njihovoj spavaćoj sobi, već i njegove gnevne uzvike, kao i njen plač. Vladi je psovao bučno, kroz zid koji nas je delio doletale su reči i izrazi koje sam radije zaboravljala odmah i uplašila sam se da neko drugi od suseda može da ih sluša zajedno sa mnom. On je jedno za drugim nazivao državu „usranom”, upravnike „idiotima”, susede „doušnicima i pandurima” i obećavao je rasplakanoj Nini da nikada, nikada, nikada (ne pamtim koliko puta je ponovio tu reč) neće moći da se pomiri sa tim. Za razliku od mene Kosta se pravio da ne čuje ništa, iako je pre toga osluškivao da li im škripi krevet. Otišao je u dnevnu sobu, pustio televizor na najjače i nasuo sebi, kao obično, dupli viski iz novog kartona koji su mu nedavno doneli kući belom ladom sa službenom registracijom.
Pošto sam posumnjala da je teta Penka kriva za ovu kaznenu vojnu vežbu koja je unela nemir među moje susede, sledećeg dana, čim sam je primetila, prešla sam na drugu stranu ulice i obradovala se pošto je ona ostala neprijatno iznenađena mojim demonstrativnim ponašanjem.

Bila je sredina decembra, približavala se Nova godina, s vremena na vreme svraćala sam do susetke Nine, ona me je nudila da sednemo na providne stolice u njenoj svetlozelenoj kuhinji, pile smo kafu za narandžastim stolom, ali vesele boje nisu mogle da sakriju njenu tugu i brigu.
Dva puta je odlazila da ga vidi – poslali su joj muža dosta daleko – vraćala se tužna i sa očima crvenim od plača.

-Nemoj da si tako skrušena – rekoh joj jednog dana. – Vreme prolazi, muž će ti se uskoro vratiti, videćeš, sve ćete zaboraviti. Samo da je zdrav, sve ostalo je beznačajno. Toliko vam zavidim što toliko držite jedan do drugog.
Bila sam potpuno iskrena, ona me pogleda iznenađena i ja joj pojasnih:
-Znaš li koliko bi žena bilo zadovoljno da se otarasi svojih muževa na neko vreme?
Nina mi dobaci upitni pogled, a ja priznah:
-Ma da! Zašto ne uzmu Kostu, na primer? Em ću malo odahnuti od njega, em će neko vreme prestati sa pićem. Ništa mu se neće desiti, a i sami muškarci ponekad više vole muško društvo.
-Vladi ne podnosi kasarnu, nasilje, prinudu. Zato mu je teško.
-Znam – odgovorih ja.
Nina me pogleda začuđeno.
-Čula sam vas poslednje večeri pre nego što je Vladi otputovao. Paneli su tanki i sve propuštaju. Treba mnogo da pazite šta pričate.
Ona se momenalno sledi i upita:
-Nećeš nas izdati, zar ne, molim te?
U njenom pogledu bio je strah i očajanje.
-Ne zbog mene, već zbog Vladija, ako ga zatvore, on neće izdržati.
Ućutah i pokušah da se setim šta sam čula. Da ga zatvore zbog toga što je nazvao državu „usranom”, a upravnike – „idiotima” činilo mi se dosta preuveličanim. Slične priče mogle su da se čuju u ono vreme svuda, milicija ih je uzimala u obzir samo ako se već bila namerila na nekoga, inače bi trebalo da oteraju pola stanovništva u zatvor.
-Ne znam šta ste zamislili – rekoh svejedno – ali zaista treba mnogo da pazite.
-O, molim te, Ženi, nemoj da kažeš nikome. Vladi je sve osmislio. Pošto si već čula, što da krijem? Izvući ćemo se odavde. Razumela si da on ide na turneju sa orkestrom kroz dva meseca i da će ostati kod naših prijatelja. Ja sam se prijavila za ekskurziju u Mađarsku u isto vreme. Tako ću stići do Beograda, tamo će me čakati. Samo nemoj da kažeš nikome da si čula.
Stajala sam zaprepašćena, ali nisam znala šta da kažem. Ništa nisam čula, ništa nisam razumela. Zbog Koste i njegovog televizora sam propustila najvažnije. Samo je to nedostajalo!
Iste večeri upitah Kostu da li pamti šta smo čuli kroz zid, ali on je ili mislio da ga gnjavim ženskim brbljanjem, ili se napravio da me nije razumeo. Ja sam isto pokušala da zaboravim šta sam čula, ali jednom podeljena Ninina tajna postala je zajednička i više nisam mogla da je se otresem.

-Trebaće mi devize – kazala mi je nakon nekoliko dana Nina, dok smo ponovo pile kafu za njenim narandžastim stolom.
Susetka mi se vidno promenila tokom proteklih nedelja. Pod očima je imala plave kolutove kao od hronične nesanice, bila je oslabila i suknja joj je padala sa struka, viseći na njenim slabašnim bedrima.
-Bar nekoliko stotina dolara, zar ne možeš da mi nađeš odnekud?
-Opasno je, a i kako ćeš ih izneti? Ako ih nađu kod tebe, mogu da te pošalju u zatvor.
-Ne brini, naći ću načina, ti mi samo pomozi da ih kupim. Imam nekoliko komada nakita od moje majke, njima ću platiti devize.
Nina ode u drugu sobu, potraži nešto u ormanu i donese tamnoplavu starinsku kadifenu torbicu. Prosu njen sadaržaj na narandžasti sto. Ka meni se zakotrlja zlatni prsten sa velikim brilijantom, uzeh ga i počeh da ga razgledam.
-Taj je od moje babe, deda joj ga je poklonio za veridbu. Bečka izrada. A ova narukvica je mamin poklon od njene svekrve – smaragd sa brilijantima. Isto i ove minđuše. Šta misliš, koliko može da se dobije za sve ovo?
-Nemam pojma! Hoćeš da pitam Kostu? On je sa klubom išao po Zapadu, sigurno će znati nešto po tom pitanju.
Nina mi ne odgovori, pokupi brzo nakit u torbicu i gurnu mi je u ruke.
-Evo, pitaj koga god hoćeš. Treba mi trista dolara.
Istini za volju, cela ova stvar mi se još tada nije dopala. Uzela sam torbicu sa strahom, kao da je Nina u nju stavila svoju glavu. Još nisam znala da je glava u torbi bila moja sopstvena.

Uveče sam sačekala da deca legnu, sipala sam Kosti duplu porciju viskija i čak se dovukla do njega sa rizikom da me odvuče u spavaću sobu. On me je samo pipnuo otpozadi i ponovo digao čašu, zadubljeno gledajući na televiziji snimak poslednjeg izdanja „Zlatnog Orfeja”.
-Danče je dosta sisata – primeti kompetentno on. – Kažu da se kresala sa Fidelom Kastrom.
-Ostavi se tih gluposti, vidi žena kako lepo peva.
-Zar ne vidiš da je progutala mikrofon, kao da je... I ti da ga tako gutaš, i ti bi propevela...
Povraćalo mi se od njega.
Izvadih kadifenu torbicu i rekoh:
-Hoću nešto da ti pokažem.
Prosuh sadržaj torbice na stočić.
Kosta izbulji oči:
-Odakle ti to?
-Nina mi je dala, od njene majke. Hoće da ga proda. Za dolare.
-Ali oni nisu siromašni, što su njoj ustrebali dolari? Znaš li koliko ovo košta?
-Ne znam – odgovorih iskreno.
-Najmanje pet – šest hiljada, manje više kao pola stana. Jel ih ona prijavila? Ako ih nije prijavila, po zakonu za sakrivanje dragocenosti i zlata mogu da joj zalepe i presudu.
-E, ajd sad, ne lupaj gluposti. Trebaju ženi pare, hoće za njih 300 dolara.
-Trista dolara?
Kosta se otrezni.
-Sigurno su nešto zaglibili ti ljudi. Hajde kaži, ženo đavolja, šta znaš da ne bismo imali neprijatnosti.
-Kosta, molim te, ostavi me – povikah ja, pokušavajući da se iščupam iz zagrljaja njegovih čeličnih ruku.
-Govori ili ću sada da se javim mojima i nakit će otići pravo u miliciju.
-Dobro, reći ću ti, ali nemoj da praviš gluposti, obećaj mi.
Kosta me pusti, ode do ormana, dugo po njemu pretura, izvadi nekakve zelene novčanice i dade mi ih.
-Eto ti tvojih 300 dolara, da vidiš da sam razuman čovek, skloniću ovde ovo đubre, ali hoću da znam istinu.
Uzeh pare, odahnuh i rekoh:
-Rešili ljudi da putuju, treba im malo para.
-Da putuju, kažeš. Gde da putuju? Hm, dobro.
I on pokupi nakit u torbicu i sakri je negde u orman.
Bila sam toliko zadovoljna što je sve prošlo prilično lako da sam malo kasnije zažmurila i istrpela nalet na mene po ko zna koji put. Mislila sam o radosti koju će doživeti Nina. Ali sam isto zamišljala i Vladija, čija me uspomena na njegovo belo, delikatno telo nije napuštala.

Vladi se vratio krajem januara i začudo nije izgledao izmučeno i izmrcvareno, već je bio muževniji i malo grublji, što ne samo da mu je stajalo, već je imalo efekt na mene i pogotovo na ono mesto definisano kao „ispod pupka”, kako su se uljudno definisane posebno osetljive zone u donjem delu tela. Izgledao je spokojno kao neko ko je našao odgovor na svoja pitanja i kome je ostajalo samo da ih ispuni. Nina i ja znale smo kakav je bio odgovor i to nas je uznemiravalo. Dala sam joj Kostinih trista dolara još sledećeg dana, ona ih je uzela bez komentara, nije se ni obradovala niti uzbudila, razumela sam da joj je to predstavljalo deo tereta koji je nosila i koga je možda tajno htela da se otarasi.
Početkom marta Vladijev orkestar otišao je na dotičnu turneju i kroz tanki panel ponovo uhvatih zvuke njihovog burnog ljubavnog milovanja i prigušenog susetkinog stenjanja.
-Ovi su najbučniji u krevetu kada se razdvajaju – primeti filozofski Kosta i ponovo ode da pojača televizor.
Ja sam slušala škripu kreveta, čas sporu ritmičnu, čas jako ubrzanu u skladu sa njihovim ljubavnim ritmom i srce mi se stezalo, kao da se Vladi razdvajao od mene. Osećala sam više nego ikada ono „treperenje ispod pupka” i čak su mi suze navrle na oči. Više ih nikada neću videti, ni nju, ni njega. Nakon tri dana i ona je trebalo da otputuje sa Kostinih trista dolara u džepu ili gde god da je htela da ih sakrije, kako bi se našli negde u svetu. Bolelo me je srce od te pomisli, nedostajaće mi, posebno on.

Deci je počinjala škola u pola osam, budila sam ih sat ranije. Baš sam bila krenula da ih probudim sutradan nakon što je otputovao Vladi, kada čuh buku i tropot po stepeništu i neprestanu zvonjavu na vratima kod suseda. Pogledah kroz ključaonicu – na odmorištu su stajala dva čoveka u uniformi i jedan u civilu. Vrata se otvoriše, Nina izađe napolje, sva uplašena i smušena.
-Treba da napravimo pretres. Eto naredbe. Imamo dojavu da nezakonito trgujete devizama i da imate nameru da napustite ilegalno zemlju.
Onaj u civilu ugura zgranutu Ninu unutra u stan i njih troje uđoše nakon nje.
-Šta buljiš tamo? Zar nemaš druga posla? – grubo me povuče Kosta, koji se takođe približio.
-Ali oni su došli da je uhapse.
-I šta s tim? Kusaće šta je udrobila.
-Ali, Kosta, otkud...?
On me pogleda mračno, okrenu mi leđa i uđe u kupatilo.
„Bože, proklet da je! – pomislih u užasu. – On joj je ovo smestio.”
Nisam čak ni trepnula, samo sam zamislila Vladijevo lice, njegov pogled ispunjen ukorom i reči koje bi mi verovatno kazao. Teško da bi to bilo najlepše što sam čula od muškarca! Otvorih vrata i pritisnuh dugo njihovo zvonce. Otvori mi civil, pogleda me ljutito, ali pre nego što je on bilo šta rekao, upadoh u sobu i rekoh Nini:
-Vrati mi trista dolara, koje sam ti ostavila da mi ih čuvaš od Koste.
Ona me je gledala bez razumevanja, civil frknu s nevericom, ali ja produžih.
-Pare su moje, što sad da krijem. Imam ih, nisam htela da mi muž sazna za njih. Eto, pre neki dan mi je sklonio nakit koji sam sam kupila po dobroj ceni. Hteo je da ga preda u miliciju. Gluposti, zar se milicija time zanima.
-Kakav nakit? – zainteresova se civil. – u dojavi ne piše ništa za nakit, radi se samo o nezakonito posedovanju deviza.
-E da, to su Kostine gluposti. I devize i nakit su moji.
-Daj da vidimo taj nakit – zainteresova se civil.
Ne sačekah da me podsete, skoro da ih uvukoh kod nas, još se čuo šum vode u kupatilu, otvorih orman, dugo tražih kadifenu torbicu, ali je ne nađoh. Civil sačeka neko vreme, potom odsečno reče:
-Poći ćete s nama u upravu.
Kosta izađe iz kupatila uvijen u peškir, pogleda namršten tuđe ljude u kući, pokuša da kaže nešto, ali ja brzo zgrabih svoju tašnu i izađoh na stepenište. Nina je stajala ispred lifta bela kao mrtvac, ona pokuša da me povuče, ali je ja odgurnuh i siđoh sa ono troje.

Dobila sam godinu i po za nezakonite transakcije devizama i dragocenostima, pošto sam priznala da se time odavno bavim. Provela sam 8 meseci u zatvoru i, iskreno kazano, nije bilo tako strašno kako sam zamišljala. Žene su bile dosta pričljive, čak smo uveče igrale karte, ponekad i tokom dana, pušile smo solidne cigarete i najvažnije, skoro da nisam viđala Kostu. Bilo mi je žao samo dece, nisam htela da ih vodi u posete, zarekla sam se da me neće videti u zatvorskoj kecelji i sa maramom na glavi kao da sam bolesna od tifusa.

„Iz zatvora se izlazi, iz groba se ne izlazi” – govorila je ona moja cimerka iz ćelije, koja je išla u Nju Jork i kao posledicu toga našla se na istom mestu kao ja. Samo što u njenom slučaju nije bilo trista dolara, već tri hiljade i nije ih bila iznela, već je probala da ih unese. Njena tetka joj ih je bila poklonila, ne podozrevajući gde može da je otera taj poklon. Kada su mi saopštili da mogu da izađem, obe smo plakale na rastanku, druge su isto šmrkale oko nas. Ove žene unutra postale su mi bliže od ljudi napolju.

Prvo što sam primetila kada sam se vratila kući, bila je sklonjena pločica na vratima Dragostinovih. Još su se videli tragovi dva šrafa za pločicu sa njihovim artistično napisanim imenima.
-Ko živi u susednom stanu? – upitah moju stariju ćerku.
-Neko iz milicije se uselio pre mesec dana – odgovori ona.
-A Nina?
-O, nema je, ona je otputovala još onda, nakon što...
Uzdahnuh sa olakšanjem. Uspela je i bez onih trista dolara de se dokopa svoga Vladija i to me je obradovalo.

Nakon nedelju dana neko pozvoni na vrata. Bio je to mršav muškarac srednjeg doba, koji je za ruku vodio devojčicu uzrasta moje najmlađe ćerke.
-Došli smo zbog klavira – objavi tiho on.
-Kako zbog klavira? – zainteresovah se ja.
On izvadi novine „Večernje novosti”, u kojima su jedanput nedeljno izlazili oglasi, i pokaza prstom.
-Evo oglasa, prodaje se klavir. Za nju je – dodade on izvinjavajući se i pokaza na malenu, bledu devojčicu sa velikim očima i podočnjacima pod njima.
-Nije tu čovek, ostavite telefon, reći ću mu da vam se javi.
Muškarac je dugo tražio po džepovima, našao hemijsku i napisao neki broj na poleđini stare tramvajske karte. Zgužvala sam je još dok su silazili liftom.
Odjednom sam shvatila, iako sam dosta preživela tokom protekle godine, u kojoj mi je ulazak i izlazak iz zatvora bio mučniji od samog vremena provedenog u njemu, misao da će Ninin klavir da napusti zgradu činila mi se nepodnošljivom, kao da su hteli da mi oduzmu ličnu dragocenost. Čak sam u momentu uobrazila da se neću vratiti kod Koste ako na susedni zid našeg stana ne bude naslonjen klavir. To naravno nije bilo istina, kod Koste sam se vratila zbog dece, posebno zbog male Ive. Ipak nikada do tada nisam osetila vezanost ka nekom predmetu, kao što je to bio slučaj sa Kostom ka njegovoj novoj ladi ili sa mojom majkom ka njenom televizoru u boji, kupljenim sa vezama. Ali Ninin klavir sa prelepim crnim, lakiranim povaršinama, na kojima su se odražavali predmeti i ljudi kao u ogledalu, sa blještavim pasažima, koje je pronosio kroz zgradu čak do ulice, sa umećem da bude čas tužan, čas veseo, čas skakutavo ironičan, meni se preobratio u nešto živo, što je imalo srce, dušu, disanje. Nisam htela da ga izgubim, kao što sam izgubila svoje susede, zato sam rešila da ga kupim. Po bilo kojoj ceni.
Ceo dan sam prisluškivala na vratima i čim sam čula da se okreće ključ kod suseda otvorih i sa usiljenom ljubaznošću se uputih ka muškarcu sa milicionerskom uniformom, koji se bio uselio do nas.
-Zdravo, ja sam Ženi, doći ću još danas da uzmem klavir, Nina nam ga je obećala za mlađu ćerku, razume se, platiću van nešto, koliko tražite, ali dete je počelo da ide na časove i treba obavezno da ima instrument.
-Kakva Nina kog đavola, stan mi je dat zajedno sa nameštajem. A klavir i nije nameštaj, niti je išta, nema nikakve koristi od njega, najviše što čovek može je da stavi dve saksije na njega, ali zauzima mnogo mesta. 200 leva – otseče on, a ja poleteh da ih sakupim.
Htela sam da završim ovu operaciju što može brže, tako da sam pre ručka našla dvojicu cigana sa konopcima, koji su premestili klavir iz susednog stana u naš. Pomerila sam nameštaj, našla mu mesto, a on se smestio u ćošak, kao da je uvek bio tamo. Otvorih pažljivo poklopac i pređoh prstima po dirkama. Čuli su se kristalni zvuci kao od srebrnih zvončića, koji su me nakratko potsetili na vreme kada su iz stana mojih suseda doletale game, bravurni pasaži i romantični kantileni violine, koju je Vladi svirao sa toliko osećanja. Otvorih gornji poklopac, videla sam da to Nina radi kada je htela da klavir zvuči jače. Primetih torbicu sa naftalinom, okačenu na jednu od poprečnih gredica. Izvadih je pažljivo i odozdo se pokaza druga torbica, kadifena i tamnoplave boje. Uzbuđena uzeh torbicu, iz nje nešto zazveča, prosuh sadaržaj na poklopac klavira – bio je to Ninin nakit. Kosta joj ga je vratio iz pokajanja? Nisam mogla da verujem!
Još sam bila izgubljena u pretpostavkama, tako da nisam primetila da se Kosta vratio, kada me je iznenadio s leđa.
-Zašto si dovukla taj klavir? Šta će on ovde? Daj mi to odmah – pokuša on da mi iščupa torbicu iz ruke, ali ja je sakrih iza leđa.
-Kosta, pa ti imaš savest. Vratio si joj nakit. Zašto mi nisi rekao?
Skoro da sam se uzbudila. Uvek sam se nadala, da je Kostina grubost bila samo paravan, zavesa za njegov neuspeh u sportu, a možda i u životu, i da se iza nje krio jedan dobar čovek, koji je mogao da postane voljeni suprug i otac.
-Glupačo! Prava pravcata glupačo. Sakrio sam torbicu dok si ti pričala gluposti onome na stepeništu, sakrio sam je u toaletno kazanče.
-A posle si je vratio Nini.
-E, otišao sam da je posetim pre nego što je otputovala. Molila me je da je ne izdam. Kao što vidiš, nisam je izdao, a mogao sam to lako da uradim. Pošto me je mnogo lepo zamolila.
Kosta mi namignu zagovornički i bezobrazno i reši da mi pojasni:
-Stvarno se kreše mnogo dobro.
Nisam mu poverovala, govorio je to da bi mi se osvetio za zatvor, a možda je posumnjao da sam to uradila ne zbog Nine, već zbog Vladija. Čak mu nije palo napamet da sam se žrtvovala zbog njega, pošto nisam želela da mi muž živi sa etiketom doušnika i pokvarenjaka.
-Tako se dobro kresala da si joj vratio nakit.
-E, stvarno si gluperda. Šta će njoj nakit? Nije mogla da ga uzme, lako bi je uhvatili i onda bi ti pravila društvo iza brave. Prosto sam ga nakon toga sakrio u klavir i čak sam rekao onom tupanu milicioneru da ću ga kupiti od njega, ali nisam očekivao da će toliko brzo da nasele nekoga u njihov stan. Dobro si uradila što si ga uzela. Koliko si mu dala?
-200 leva – odgovorih mahinalno i kao kroz san.
-Nije loše, prodaćemo ga najmanje za 1000.
-Ne! – rekoh strogo. – Klavir je moj, nećemo ga prodavati, a nakit ćemo predati miliciji. Osim toga, radujem se što si je povalio, makar smo tako kvit. I njen je bio veliki ljubavnik.
Čekala sam s nestrpljenjem da me udari, prosto sam to želela, tako će se makar sve završiti jednom zauvek. A i njegova grubost bila bi dokaz da mi je poverovao za Vladija. Kosta pocrvene, njegove oči, u kojima se sakupila neka tečnost nalik suzama, samo što nisu iskočile od napetosti. Videla sam da je hteo da izbaci svoju zlobu na mene, za trenutak pretpostavih da će me zaliti zelenom smrdljivom tečnošću, kakvom je sigurno bio pun njegov trbuh. Ali on se savlada, zelena žuč mu se vrati nazad, pre nego što je izbljuva napolje.
-Milicija sam ja, prljava droljo, ako još uvek nisi razumela – grubo reče on, iščupa mi torbicu iz ruku i stavi je u svoj džep. – Zadrži svoj klavir!
Zalupi vrata za sobom i stušti se niz stepenice.
Da! „Voljeni suprug i otac” Kosta je mogao da bude samo u svom nekrologu.

Ninin klavir i dan današnji stoji na mestu koje sam mu izabrala pre mnogo godina. Moja najmlađa ćerka naučila je dosta dobro da svira na njemu, ali ga je zanemarila kada je ušla u pubertet. Nisam ga prodala ni tada, ni kasnije, kada me je Kosta konačno napustio i kada su mi zaista bile potrebne pare. Pokazalo se da sam u pravu. Ivina ćerka, šestogodišnja klinka sa živim očima i spretnim prstima često otvara poklopac, sa koga brišem prašinu svaki dan i već pogađa poneku melodiju na klaviru. Maštam o vremenu kada će svirati brze game i bravurne pasaže, kao što je to nekada radila moja susedka Nina. Ona je, po glasinama iz zgrade, uspela da stigne svog supruga u Nemačkoj i više nikada se nije vratila ni u naš kvart, ni u grad, ni u svoju zemlju.
Zgrada br.31 zvanično više ne postoji. Da bi popravili pomešanu numeraciju, pre nekog vremena su joj dali ime kao ulici. Na moju žalost to nije ni ime cveća ni mladog pesnika koji je umro od tuberkuloze, već carskog generala, koga su komunisti bespravno streljali. To sigurno nervira neke od mojih suseda, pošto periodično crtaju grafite po njemu, čas u obliku kukastog krsta, čas crvene petokrake. Zbog njih ime ulice-generala ne može da se pročita i svi je i dalje zovu zgrada br.31.

     

    © David Marchon
    Lea Cohen iz Bugarske
    Lea Cohen, rođena 1942. godine u Sofiji/Bugarska, živi u Švicarskoj; studij klavira i muzikologije u Sofiji i Utrehtu; doktorirala 1975. godine; u periodu od 1975. do 1979. je vodila filharmoniju u Sofiji; zastupnica je demokratske opozicije u parlamentu Bugarske (1990); ambasadorica Bugarske u Briselu (1991-1996) i Bernu (1997- 2001); od 2002. godine rukovodi agencijom za kulturnu razmjenu sa Bugarskom „Ardente“; Lea Cohen je pisala knjige iz oblasti muzikologije („Paul Hindemith“, monografija, „Narodna Kultura“, 1967; „Liubomir Pipkov, monografija, „Narodna Kultura, 1969, „Monsieur Croche et Monsieur Debussy, Muzika“, 1988), objavila je osam romana i jedan pozorišni komad, novija djela su Консорциум Alternus, roman (Riva, Ciela 2005 i 2008); Кандидат Президента, roman (Ciela, 2007), Близка връзка, roman (Ciela 2008), Преследвачът на звуци, roman (Ciela, 2009), Горчиви череши, pozorišni komad, premijera - septembar 1999. u okviru međunarodnog festivala "Apollonia", Sosopol, Bugarska; Floriada , roman, (Gal-Iko 1999 i Ciela 2010); Кратката вечност на Алма М, roman (Kraliza Mab 1997 i GAL-IKO1998); Докато смъртта ни раздели, roman (Kraliza Mab 1996 i GAL-IKO1999). Roman Das Calderon Imperium je preveden na njemački jezik i objavljen u februaru 2010. godine u izdavačkoj kući Zsolnay Verlag u Beču.

     

    Prevod Thomas Frahm
    Thomas Frahm, rođen 1961. u Duisburgu, danas živi kao publicista i prevodilac sa bugarskog jezika u Sofiji. Trenutno radi na prevodu drugog dijela trilogije o Bugarskoj Vladimira Zareva, čiji je prvi dio objavljen 2009. pod nazivom Familienbrand (Deuticke-Verlag) u Beču. Frahm je 2009. godine dobio stipendiju njemačkog prevodilačkog fonda (Deutscher Übersetzerfond), a 2010. je nominiran za nagradu Goethe-Instituta Brücke-Berlin-Preis za Bitieto/Familienbrand Vladimira Zareva.