Odvažiti se na sjećanje

Odvažiti se na sjećanje

Jugoistočna Evropa je „…ono višenacionalno područje u kojem se ne samo kuhinje međusobno žestoko razlikuju - a ipak mešaju”.
– Ginter Gras

„Vulkan” zvani Balkan

Prilično je smeo poduhvat okupiti književnike iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, iz Albanije, BJR Makedonije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Turske i Kipra oko zajedničke teme „Sećanje”. S jedne strane jer se jasno može naslutiti obim ovakvog projekta, a s druge strane – ili pre svega – zbog beskrajne i osetljive problematike koju nagoveštava citat Gintera Grasa. Još uvijek se „balkanski” poistovećuje sa „vulkanski”. Zemlje regiona jugoistočne Evropa neguju svoje istorijske raznolikosti i razvile su intenzivne etničko-nacionalne identitete. Ne postoje besprekorni međususedski odnosi. Nacionalističke struje predstavljaju veliku prepreku u nastojanjima ka integraciji u panevropsku zonu stabilnosti i slobodne trgovine. Prema Briselu se bez problema upućuju pogledi puni čežnje, ali se istovremeno ignoriše prvi komšija.

Odustajanje od sklonosti ka emocionalnom naelektrisavanju intelektualnih debata kroz podsećanje na rat, progone, bežanja i proterivanja jedva da je primjetno. Kroz stalno uplitanje prošlosti u socijalni diskurs, i vlastito viđenje istorije nacionalno je obojeno i često se tumači kao gubitak moći i značaja.

Konstrukcija „prošlosti”

Jugoistočna Evropa ima problem sa vlastitom istorijom. Sećanja, izgradnja identiteta, mirenje s prošlošću – sve je to bez izuzetka u svim zemljama regiona izuzetno zapaljiva tema. Zajedničko svima njima je da svako ima specifičnu i jasnu državnu politiku pogleda na istoriju, a ta politika uključuje i opsežne regulative o državnim obeležjima. Dominiraju etnocentrične precepcije istorije, a istovremeno istorijski argumenti igraju veliku ulogu u dnevnopolitičkim razmiricama. Istoriografiju karakteriše „organizovana nevinost” – niko nije počinilac, svi su žrtve onih drugih. Istorija i nastava istorije nisu u funkciji stvaranja jasne slike o prošlosti, već je njihov zadatak učvršćivanje i oblikovanje željenog nacionalnog identiteta.

Tako u svim zemljama Jugiostočne Evrope možemo pronaći kolektivno sećanje koje se gotovo sasvim poklapa sa onim što ide u korist prikazivanja dotičnog društva, nezavisno od toga kako se ono manifestovalo. Shodno tome, skoro da se i ne održavaju javne debate, a stručne rasprave jedva da postoje. „Disidenti“ se izlažu velikom riziku.

„Nemoguća” antologija

Sve ovo je neophodno znati da bi se mogli shvatiti smisao i značenje poduhvata koji je istaktnute književne stvaraoce iz zemalja Jugoistočne Evrope podstakao na to da se zajedno odvaže i upuste u književnu analizu iskustava koja su još uvek opterećena prošlošću i nabijena emocijama, i možda tek na taj način uopšte otvore put za njihovu obradu. Više od 20 književnih stvaralaca i preko 50 prevodilaca upustilo se u ovaj ambiciozan poduhvat. Obimne i kompleksne pripreme, organizovanje prevoda na brojne jezike i mnogo toga drugog ne bi se moglo ostvariti bez mreže Goethe-Instituta i njihove kompetencije na polju jezika i prevođenja. Štampano izdanje antologije objavljeno je 2010. godine, kao 239. broj časopisa „die horen“.