Smelost sećanja

Inspektor Voland

  • Na srpskom
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.
  • Inspektor Voland, Aleksandar Gatalica
    Sie benötigen den Flashplayer, um dieses MP3 zu hören.

Esej srpskog književnika Aleksandra Gatalice.

Bilo bi naivno tvrditi da se đavo pojavio na Balkanu.

Zamislimo ovako: pije kavu u Zagrebu u kavani „Dubrovnik“ i izigrava velikog pisca Miroslava Krležu i usput je uzeo njegov lik; sedi nalakćen a dve mlade konobarice sašaptavaju se; jedna kaže: „Al’ onaj fakin liči na Krležu“. Ili ovako: jede dupli čizburger u beogradskom Mekdonaldsu na Terazijama i pravi se da je srednjoškolac koji je preko terazijskog brega upravo pobegao sa časa iz obližnje Filološke gimnazije. Ili ovako: otvara račun u ekspozituri jedne otmene turske banke u Sarajevu i na račun polaže lažnih 107.000 dolara, koji su tako savršen falsifikat da službenica banke nema nikakve šanse da ih prepozna...

Ne, u takvom ambijentu ne može se zamisliti đavo. Kada bismo, međutim, napisali: đavo se pojavio u Moskvi, sve bi izledalo drukčije. Recimo ovako: đavo se obreo u Moskvi. Bilo je leto i crvenkasta prašina sa Patrijarišijskog ribnjaka nisko se kovitlala po zemlji i oko njegovih nogu. Voland se uspeo lavirintima pakla i podzemnim hodnikom koji je tu nedaleko izbijao na Zemlju izašao na površinu. Pojavio se pod nebosklonom boje rđe. Obazro se oko sebe i shvatio da je na moskovskim ulicama. Krenuo je, ne progovorivši ni reči, od Nikitinske ulice do Prečistenske, zatim je skrenuo u Ljevivški sokak i ušao u kuću u kojoj je živela Varvara Arkadjevna Satina.

Takav đavo zacelo bi zaokupio pažnju čitalaca, ali to se nije dogodilo. Đavo se pojavio na Balkanu. Zbilja je u početku mislio da izigrava Miroslava Krležu, da pojede dupli čizburger u Beogradu i da otvori račun na tuđe ime, lažnim parama u Sarajevu, ali najpre se uputio u Makedoniju. Da li je krenuo vozom, da li se zaustavio na Kosovu, da li je doputovao avionom u Skoplje – to nije važno. Prosto se obreo kraj Vardara i kao uljudan gost, odeven u odelo od savrešeno krojenog tvida, prijavio se u hotel „Tomče Sofka“. Nije hteo da ide sa one strane reke i odsedne u nekom od luksuznih hotela. S njegovom naravi više se uklapalo staro zdanje sa velikim sobama, visokim plafonima i raskošno izrezbarenim vratima.

Stupio je pred recepcionera i na nekom srpsko-makedonsko-ruskom jeziku („Ubedljiva vavilonska mešavina“, pomislio je) rekao da je stranac i da se zove Voland Razumovič. Njegov jezik savršeno ga je predstavio kao večitog putnika po Istočnoj Evropi i recepcioneru ni na kraj pameti nije bilo da se pred njim nalazi đavo, knez pakla i gospodar sumpornih isparenja. Pridošlica je prižio ukrajinski pasoš i kazao da namerava da se zadrži nekoliko dana.

– Samo nekoliko dana – odvratio je recepcioner za koga je Voland odmah video da ne veruje ni u boga, pa ni u nejgovog palog anđela, đavola. – A da malo „nakitimo“ račun. Vi meni malecne denarčiće u džepče, ja vama dva puta veću cenu hotelske sobe. Posle vi kod vaših pravdate duplo...“

– Neće biti potrebno – rekao je Voland možda isuviše oštro – tamo gde se vraćam, račune pravdam sam sebi.

– A, privatnik, znači...

– Da, da, privatna praksa. Svoje knjigovodstvo. Mali kolektiv – odvratio je đavo samouvereno.

– Kako gospodin želi, kako gospodin želi...

I tako se Voland smestio u hotel. Ali što je došao? Zašto se uputio iz srca zemlje, preko jaruga gde su jaukali nesrećnici već eonima, pa kroz vlažnu ilovaču, buđava nalazišta prljavog gasa i ono malo jadne nafte, zatim kroz smrdljivi treset i kraj kostiju neoplakanih pokojnika u plitkim grobovima, da bi kao krtica, kroz rupu u zemlji, izašao u baš Skoplju, čudno zaglađen, nimalo ukaljan slojevima tla i odeven u pravo englesko odelo sa dvorednim zakopčavanjem?

Balkan je bio zagnojeni pupak Evrope, loše podvezana rana iz koje nije iscureo gnoj, mesto odakle su jauci još dopirali kroz podzemne špilje i čudne putanje ponornica. Ratovi koji su se vodili u brdima okončali su se, pa je Voland smatrao da mora doći lično da još jednom podgreje stare čegrsti i oproštene uvrede učini neoprostivim. Nije on u tome video ništa loše. Ljudi su bili ti koji su zapinjali pištolj i povlačili oroz; ljudi su ubijali – đavo je odvajkada samo predlagao. Mogli su reći „neću“; bili su obdareni slobodnom voljom, ali metak je ipak išao u cev, oružje se repetiralo i čulo se „pali“, a ništa od toga nije radio ni đavo niti ijedan od njegovih pedeset mračnih knezova koji su vazda imali samo da računaju na ljudsku svadljivost, zlu narav i zlopamćenje.

Sada je, međutim, došlo vreme mira i s ljudima se moralo drukčije. Niko kao đavo nije znao da postoji vreme kada sve ide naopako i nema tog zdravog razuma koji kola istorije može zaustaviti u žalosnom srljanju unatrag, ali da postoji i vreme kad sve prođe i nastupi, đavolu jedva izdržljivo vreme prosperiteta kada ljude više nije lako navesti jedne na druge i kad su stare svađalice, nekadašnji ratni branitelji i profiteri, gurnuti dalje na obode grada da tamo u mesnim krčmama, sa slomljenim flašama u rukama, još vode neke svoje ratove koji su od tragedije već uveliko postali komedija.

Ali bio mir ili rat, ljudi su se svađati morali. Zato je došao lično. Kad je bilo gnojno, kad je bilo gnjilo slao je Valefora, moćnog vojvodu koji ljude navodi na pljačku, Larejiea koji se pojavljuje u liku strelca, izaziva bitke i čini da rane ne zarastaju, Moraksa koji se pojavljuje u obličju bika sa ljudskom glavom i navodi na praznoverice, Rajama koji sleće na Zemlju kao svraka i uništava gradove, Vlama, Furaksa, Murmura ili bilo koga. Oni su poslove olako svršavali. Sada je stigao na pokaznu vežbu da narode Balkana još jednom posvađa u času kad im to ni na pamet nije padalo. Hteo je time i u donjem svetu – koji je pažljivo motrio svaki njegov korak – da pokaže svoju premoć, valdarsko dostojanstvo i autoritarnu narav koja i dalje ne popušta, iako je đavo već dobro zagazio u svoju trista milijarditu godinu anđeoskog bitisanja, pa bi se moglo kazati da je već bio vremešan, ali samo u neku ruku ocvao.

Da još može da potegne mislio je da dokaže. Ovog puta naoko sasvim drugačijim delovanjem. Odlučio je da se prikaže kao pomiritelj! On, đavo, Voland, Belzebub, Ariel, kako se sve u prohujalim hiljadugodištima nije zvao. Da, upravo on, princ tame trebalo je da bude mironosac. Ipak, nije da nije imao svoj pakosni račun. Ljude je trebalo naoko miriti, tražiti od njih solidarnost i pokajanje, ali to je valjalo činiti tako podlo da apeli u ljudima proizvedu prkos i sasvim obrnutu reakciju.

Zato se najpre obreo u Skoplju. Šetao je kraj Vardara i upadljivo menjao likove. Pošao je kao otmeni gospodin sa štapom koji se sa starog mosta zagleda reci u brzake, da bi se na Bulevaru Goca Delčeva preobratio u malenu albansku prodavačicu šibica, pa onda, odmah iz ugla u Bulevaru Krsta Misirkova, u nekakvog studenta, naočarca. Kao takav dugajlija, ceneći da mu je na Zemlji ponovo uglavnom dosadno, stupio je u krug Univerziteta „Ćirilo i Metodije“. Bila je godina 2009. i bili su predsednički izbori u Makedoniji, pa je đavo odlučio da potraži profesora Frčkoskog, jednog od kandidata koji je mislio da će pobediti na tim izborima.

– Gospodine Frčkoski, ja sam student, ali znam ono što zna i narod Makedonije – počeo je Voland zapravo nenajavljen – Makedonija je zrela da dobije Albanca za predsednika. –

– Albanca? – začudio se profesor.

– Da, vidite, to bi dobro odjeknulo ne samo na drumu prema Ohridu koji Makedonija zapravo ne kontroliše, nego i u Albaniji, Turskoj; a onda treba računati na večnu privrženost Amerike albanskom pitanju. Svemu tome izgleda na putu stoji samo vaša tvrdoglavost. Udružite se s nekim od pet albanskih kandidata, pozovite svoje glasače da glasaju za njega i on će pobediti.

– Izađite iz mog kabineta, molim vas. Studente primam utorkom i četvrtkom... A to što imate, predložite Gorgi Ivanovu, on će ionako dobiti izbore, pa može nekom i da ih pokloni.

I tako se to okončalo. Ako je i mislio da s nekim sarađuje, profesor na to više nije bio spreman. Čudno je koliko toga se u promenjenim okolnostima moglo postići dobrotom. Da li sam to ja rekao, ili neki od mojih zemaljskih učenika, mislio je inspektor Voland dok se kombijem vozio onim prašnjavim drumom prema Ohridu. Praktično odmah iza naplatne rampe stupalo se na albansku teritoriju. Neki sumnjivci prelazili su s jedne na drugu stranu druma, a deca vikala i mahala kombiju kao da samo ovog puta ne nameravaju da ga kamenuju. Bila je to zemlja u kojoj se čičak kačio o korov, korov o džamije, džamije o minarete, a oni, upereni u nebo, bili stalno spremni da se ispale kao rakete koje ciljaju pravo u džennet (raj).

U jednoj takvoj džamiji Volanda je primio Agron Budžaku kandidat partije Demokratska unija za integraciju. Voland se predstavio kao Turčin savršeno sa Budžakuom govoreći turski i to „po istambulski“. Tu su se našli. Klanjali su obojica uveče; Voland je uza se imao i svoju ponjavicu, što je naročito impresioniralo domaćina, ali na predlog da se svih pet albanskih kandidata ujedine oko jedine žene, Miruše Hodža, samo je učvrstilo albanske podele, pa se Voland ponovo vratio u Skoplje zadovoljan. Ne treba dužiti. Video se i sa budućim pobednikom Gorgim Ivanovim. Slatkim rečima učvrstio sve buduće nedaće Makedonije, a onda se prosto premestio na Brione. Nije putovao vozom, nije leteo avionom. Nestajao je s jednog i pojavljivao se na drugom mestu, a za sobom je ostavljao samo prazan krevet koji je mirisao na paljevinu...

Morao je, uostalom, da požuri, jer već sutradan na Bironima su nameravali da se sretnu predsednici Hrvatske Stipe Mesić i Slovenije Danilo Tirk. Mnogo posla trebalo je da okonča Voland pre tog malog i pakosnog samita. Nije, dakle, mislio da uživa u zimskom suncu Adriatika, niti da se šeta kroz smokvike, maslinjake i mirisne leje bujnog mediteranskog rastinja – sve to on je zapravo prezirao, baš kao i to što svaku podvalu isuviše lako završava. Samo nekoliko sati trebalo mu je da ljude iz kabineta oba predsednika ubedi da je on najbolji prevodilac sa slovenačkog na hrvatski, da krivotvori svoje bogato radno iskustvo i nagovori ih da baš on sedne između Mesića i Tirka i počne – kako drugačije do naopako i podlo – da prevodi njihove teške pregovore.

Sve je to bilo gotovo komično, iako teritorijalni spor dve zemlje nije bio nimalo smešan. Mesić je došao da ne da ni parče Piranskog zaliva, niti ijedan četvrni metar crvene istarske zemlje; Tirk da traži Buje sa okolinom i ankaransku stranu Piranskog zaliva – i ništa manje. A kada su pregovori počeli? Mesić je shvatio da Tirk baš odustaje od tvrdih namera Slovenije da uzme Hrvatskoj i drugu stranu Piranskog zaliva sa zaleđem sve do starog istarskog grada Buja sa okolinom, a Tirk da mu Mesić gotovo nudi Buje i Piranski zaliv na tanjiru. Možda su naslutili da ih prevodilac obmanjuje, ali... Sporazum je gotovo postignut. Samo jedno Voland je prevideo (eto, i on ponešto zanemari). Obojici predsednika učinilo se da drugi sagovornik olako pristaje na sve, te su zastali i dogovorili se da se konsultuju sa svojim vladama. Otišli su obojica gotovo pevajući, a ni Voland nije bio tužan. Što se slatkim rečima nije posvađalo sada, daće otrovne plodove uskoro, kada loše prevođenje počne da pravi nove zabune u odnosima nekadašnjih dobrih suseda koji su imali zajedničkog neprijatelja – Srbiju.

A u Srbiju? Da i tamo je Voland mislio da ode, tamo se i dalje imalo najviše oposliti, ali pre Srbije valjalo je da ode u Sarajevo i položi onih 107.000 lažnih dolara. Gledao je sirotu službenicu banke „Ziraat“: obrtala je novčanice, puštala ih nekoliko puta kroz mašinu koja je zadovoljno pištala govoreći da su novčanice prave i na kraju Volandu dala priznanicu koju je on potpisao imenom Ibrahim Hadžihafizkapičić. Tako je novih 107.000 lažnih dolara pušteno u promet, ali Volandu to nije bio cilj. Opet je on imao svoje lokalne male pulene kojima je nameravao da ponudi otrovne plodove svog pomirenja. Bakir Izetbegović, sin Alijin, znani kao „gospodar Sarajeva“, bio je najnervozniji čovek koga je ovog puta na Zemlji upoznao.

– Vi ste, barem, dobar musliman, efendi Hadžihafizkapičiću – rekao mu je Izetbegović u zgradi Gradske većnice – raspitao sam se kod naših ljudi koji su mi rekli da ste vernik posvećen Alahu i čistome životu.

– Čitav život živeo sam tako – odvratio je Voland samouvereno.

– Vi onda zacelo znate da su Srbi, Srbi za sve krivi. Bolje bi bilo da međunarodna zajednica nešto uradi, a ne da dopusti nama da to rešavamo na naš način.

– Taj „naš način“ stajao nas je svih ovih rupa od šrapnela na Gradskoj većnici i onih sarajevskih solitera koji i dalje ozgledaju kao da ih je neka zver zagrizla i otkinula spratove i ćoškove sa sve armaturom i betonom. Da pokušamo nešto drugo?

– Šta to?

– Recimo, da ponudimo izgradnju sabornog pravoslavnog hrama u Sarajevu, za izgradnju Bajrakli-džamije sa sve našom medreseom u Banja Luci?

– Na to bih jedino pristao ukoliko minare iz Banje Luke bacilo senku dugačku da zaseni pravoslavni krst sabornog hrama u Sarajevu, a Dodik ako bi centralna kupola bila tako visoka da se sa nje vidi hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

– Začudićete se, efendi Izetbegoviću, ako vam kažem da je Dodik već pristao...

Na reč „pristao“ razgovor se naglo okončao. Kao da je neki od onih starih upravitelja Sarajeva, Bakir je samo mahnuo rukom i okrenuo kao Turčin glavu ustranu iz čega je Voland shvatio da treba da krene na put u Banju Luku. Tamo ga je, naravno, primio Milorad Dodik. Smejao se, kriveći svoje mesnato lice kao da je od plastelina i pravio se da se njih dvojica poznaju godinama.

– Vi ste, barem, dobar pravoslavac, brate Lipovac– rekao mu je Dodik u zgradi Banskih dvora – raspitao sam se kod naših ljudi koji su mi rekli da ste vernik posvećen Bogu istinitomu.

– Čitav život živeo sam tako – odvratio je Voland samouvereno.

– Vi onda zacelo znate da su „Stranci“, ti muslimani što „muzu“ tuđe pare, za sve krivi. Bolje bi bilo da međunarodna zajednica nešto uradi, a ne da dopusti nama da to rešavamo na naš način.

– Taj „naš način“ stajao nas je iseljavanja iz Mostara, Tuzle, Sarajeva... Da pokušamo nešto drugo?

– Šta to?

– Recimo, da ponudimo izgradnju Bajrakli-džamije, pa još i sa medreseom u Banjoj Luci, u zamenu za izgradnju sabornog pravoslavnog hrama u Sarajevu?

– Na to bih pristao jedino ukoliko bi hram bio toliki da mu jugoistočni zid bude u Sarajevu, a severozapadni u Banjoj Luci i bude toliki da se i njihova Bajrakli-džamija, sa sve medreseom, smesti u jednu apsidu našeg velelepnog sabornog hrama. Al’ ne moram ja ni pristajat’ ni ne pristajat’. Znam Bakira, on će pristati samo ako minare džamije bude toliki da avioni nad Bosnom moraju promeniti trase letenja.

– Začudićete se, gospodine Dodik, ako vam kažem da je efendi Izetbegović već pristao...

Na reč „pristao“ razgovor se naglo okončao. Voland je već bio na Kosovu, kada su telefonske žice između Banja Luke i Sarajeva počele da bruje, Bakir Izetbegović i Milorad Dodik da psuju sekretare i obojica da kunu tog neznanca sa prezimenima Hadžihafizkapičić i Lipovac koji ih je u sve uvalio, pa još bio tako drzak da njihove pristanke dojavi i bosansko-hercegovačkim i novinama u Republici Srpskoj. Ali, Volanda Bosna više nije zanimala. Imao je on sada pred sobom nove dobre i istini odane političare, a neki od njih su uz to bili i lekari.

Kada se obreo u sevrnom delu Kosovske Mitrovice, đavo je video da je podne. Ručni sat upravo je skinuo s ruke i u opštoj bolnici obukao se u plavozeleni hirurški komplet. Ruke je dugo prao, a onda krenuo hodnicima i iz čiste zabave učinio da svima koji su se s njim susretali odnekud bude poznat. Veselilo ga je što mu se svi javljaju sa: „dobar dan, doktore“, pa i to što mu je doktor Ivanović, koji je već bio u operacionom bloku odmah prepustio skalpel.

– Kolega, nisam se nadao da ćete ipak doći – kazao je doktor Ivanović, inače izvan bolnice jedan od srpskih prvaka severne Kosovske Mitrovice. Doktor Ivanović ni sam nije znao zbog čega je to izgovorio, niti zašto je uvaženom kolegi odmah prepustio mesto uz bolesnika.

A Voland se, naravno, nije zbunio. Stajala su njemu na raspolaganju sva znanja i sve veštine, pa mu ni prizor sa otvorenom levom plećkom pacijenta na operacionom stolu nije bio nepoznat.

– Šta imamo ovde, kolege? – počeo je đavo kao da je profesor hirurgije –Slezina je normalne veličine, homogene eho-strukture. Veći deo gornjeg pola slezine zauzet je, međutim, formacijom promera oko 53 milimetra. U pitanju je cistična promena, ali imam dilemu da li je to limfoidna cista, ili ehinokokna cista. Kolega Ivanoviću, limfoidna reklo bi se?

Potvrdno klimanje glavom bio je znak da je novopridošli hirurg dobro procenio.

- Da odstranimo tu cistu – rekao je zato đavo i načinio nekoliko vrlo sigurnih rezova. Sve je bilo gotovo za manje od par minuta i taj novi doktor Jovanović već je u kancelariji popunjavao bolničku listu u koju je sigruno ubeležio: Cystis splenis, Cista slezine Dijagnoza D735.

Ali novi hirurg nije došao zato da bi doktoru Miloradu Ivanoviću pomogao u poslu hirurga. Nešto drugo imao je na umu, a taj posao pre bi se mogao oceniti kao posao doktora za dušu, nego doktora za telo.

– Brate moj i kolega, teško ovde živite i radite. Mi na Ostrvu oivakve ciste već odstranjujemo laproskopskim metodama, ono što se kaže „kroz špijunku“, a vi ovde sečete li sečete pacijente.

– Ma, sečemo mi ovde svašta, brate Jovanoviću, nego reci mi kako ti je, tamo... tamo...

– U Brajtonu? Ma, nije loše, nego tuđina je to, hladna, ugodna, ali uboga. Ti si ovde bar svoj na svome. Nego... Mnogo si nešto tvrd izvan bolnice. Ne daš, brate, ništa. Stegao si onaj prolaz na mostu na Ibru, pa kao neki Haron ne dopuštaš ni napred, ni nazad. Otvori, bre, put, pusti i Srbe južno, i Albance severno. Šta kažeš?

Znao je đavo da je ovakav predlog baš đavolska rabota, ma koliko da je uvijen u šarene papire tolerancije, jer most na ibru između zavađenih delova Kosovske Mitrovice godinama je bio jedan od neuralgičnih pupaka Evrope, mesto na kojem se još jednom jednom, posle Berlina i Sarajeva, podelio jedan grad. Zato ga ni odgovor doktora Ivanovića nije iznenadio.

– To da mi, brate, više ne spominješ. Na Ibru će biti granica i Koštunica će da otvori prvi kontrolni punkt.

– Ko zna, ko zna – rekao je đavo pomalo zamišljeno i otišao.

A još iste noći Milorad Ivanović je usnio čudan san. Prešao je lako kontrolni punkt i sa Srbima – valjda na pravoslavni Uskrs – prešao na južnu stranu. Bodrio je neke starce, ali ih i vešto uveravao da će na srpskom groblju na albanskoj strani Mitrovice zateći samu pustoš. No, kad su stigli tamo, ugledali su jedno moderno groblje: kapija promenjena, čak triput premazana crnom bojom, staze nasute crvenkastim šljunkom, a sva grobna mesta obnovljena, oprana, prosto se cakle na prolećnom suncu...

Skočio je iz kreveta i rekao sebi: „ružan san“, a onda se trgao. Zašto ružan san? Zar on sam ne grmi svakog dana na vandale Albance kojima ni srpske humke nisu svetinja? Pa ipak, stresao se. Kad bi oni postali dobri, kako bi osobe poput njega imale snage da im se toliko svete? Krenuo je u bolnicu i tamo zatekao istu sliku. Ponovo je taj doktor Jovanović iz Brajtona operisao, ponovo ga je uveravao da treba da otvori most na Ibru, ponovo je sledeće noći sanjao...

Sada je stajao na srpskoj strani i sekao vrpcu, ali sa kim: sa nekim albanskim političarem lično. Nije bilo kontrolnog punkta, nije bilo granice, nije bilo Koštunice, samo jedan albanski političar koga nije poznavao. Most se zacelo otvarao za normalni protok ljudi i doktor Ivanović ponovo se trgao. Sada je bio okupan od znoja, ali nije on bio jedini koji se znojio.

I studentski lider ili pravo govoreći „studentski lider“ Rahman Beriša na južnoj strani Kosovske Mitrovice nemirno je spavao tih noći. Bio je on jedan od onih koji su 1999. bili lokalni lideri UČK. Oobećavao je te 1999. godine: „proteste“, „marševe“ i „oslobođenje severne strane Mitrovice za sedam do deset dana“. A onda je vreme počelo ludački da juri kroz klepsidru i prošle su godine. Spletke su ga gurnule ustranu i on je ostao samo komandant mosta sa južne strane. Smenjivao se na straži i čak pomalo naučio francuski jezik uz francuske vojnike KFOR-a, kada ga je jedne kišne noći na stražarskom mestu posetio nepoznati mladić. Lik tog momka – bled, sa gustim crnim obrvama i nemirnim očima – izašao je iz najdubljeg Rahmanovog sećanja, pa nije čudno što se komandant mosta zaustavio kao da ga je neka hladna ruka uhvatila za gušu.

– Sadik – promucao je – bio sam siguran da su te ubili srpski skotovi, još onda... još tamo.

– Rahmane, druže, i jesu me ubili, zamkom za vrat kao nekog vepra. Nisu mi dali ni da se okrenem da im vidim lica. Ali, meni je sad čudnovato dobro. Došao sam da vidim kako je tebi loše. Stojiš tu i čuvaš. Šta čuvaš, jadni moj Rahmane? Most, od koga? Pusti te ljude da idu, da trguju, da se druže. Neće vas pokvariti Srbi, niti vi njih.

– To da mi ne spominješ, druže. Ako si zbog toga ustao iz mrtvih, promašio si stranu. Pređi na drugu stranu i bolje kazni svoje ubice, nego što meni smetaš.

– Ali vidi kako ti se hladna kiša sliva niz kabanicu. Hladno ti je. Čizme su ti pune vode, Rahmane. Idi kući. Tebi se spava. Umoran si...

I Rahman je otišao. Napustio je stražarsko mesto, prvi put za deset godina koliko je stražario – i usnio. Na južnoj strani, činilo mu se, stoji sa Miloradom Ivanovićem, ali nema nijednog stvarnog Albanca oko njega. Tu je samo neki debeli albanski socijalistički rukovodilac sa teget odelom na pruge i crvenim karanfilom u reveru. Debeli političar tapše i bodri ih prostačkim pokretima kao da je na utakmici. Srbin Ivanović drži makaze i kao da mu preti, daje i njemu jedne. Osvrće se Rahman. Misli da će ga skinuti njegov snajper pre nego što preseče traku i otvori most, a onda je ipak preseca i vrisne.

U krevetu je sam, ali to je tek početak. Snu sa severne strane Kosovske Mitrovice odgovarao je san sa južne. U ponedeljak to je bilo groblje, u utorak presecanje trake na mostu na Ibru, u sredu su obojica sedeli zajedno u nekom kafiću i smejali se istim šalama, u četvrtak je sve bilo još gore, ali ipak bolje nego u petak; san od petka je, pak, bio ugodniji nego san od subote; onaj od subote nikako se ne bi mogao nazvati noćnom morom, prema onome što su dva sanjača sanjala u nedelju...

U nedelju uveče, kada se đavo već spremao za povratak u mračne dubine Zemlje, dva nevoljnika muvala su se oko mosta, ne znajući šta će tamo i šta bi da urade. Gledao ih je đavo još neko vreme i u istom trenutku, kao da odvrće skalu mnogih radio-aparata pustio sve glasove odjednom. Neko je telefonirao poverljivom linijom iz Banja Luke u Beograd; jedan kurir išao je da prenese ličnu poruku od nekoga nekom; sekretari kabineta radili su do kasno u noć; novinari su špekulisali; mladi predstavnici za štampu mnogih ministarstava spremali su lažna saopštenja; ona dvojica u Kosovskoj Mitrovici ipak su vrebala priliku da podignu rampe sa obe strane mosta na Ibru; a ptice su letele na zapad ne predskazujući ništa dobro.

Crveno nebo bilo je poslednji znak koji je inspektor Voland video na Zemlji. Setio se: trebalo je da ode i u Beograd i tamo pojede dupli čizburger u beogradskom Mekdonaldsu na Terazijama praveći se da je srednjoškolac koji je preko terazijskog brega upravo pobegao sa časa iz obližnje Filološke gimnazije. I tamo je imao još klijenata među savetnicima predsednika kojima je mogao podmetne razne „uznemirujuće valjane ideje“, ali ovo je bilo dosta. Fuga idearum koju je osluškivao još neko vreme bilo je poslednje što je čuo na balkanskoj zemlji.

A onda je prosto propao u zemlju. Kao da odlazi na počinak u svoju mračnu vrtaču, uzdahnuo je i nije mu bilo žao što će uskoro disati samo otrovna isparenja. Mir se – kao da je neka bela sveta krava – više nije mogao pomeriti. Sada se na prostorima nekadašnje krvave Jugoslavije više nije igrala tragedija, nego komedija. Kroz smeh, ipak, zna da sklizne i pokoja suza, a Volandu ni to nije bilo malo. Kvariti bar malo ono što ide na dobro, katkad je slađe, nego sunovraćivati ono što je bilo sklono padu.

Sada se i sam osećao pomalo umran. Poslaće on svoje mračne vojvode Valefora, Larejiea, Moraksa Rajama, Vlama, Furaksa i Murmura da zagnoje rane koje je on otvorio. Narodi Balkana još su za mir bili čvrsto opredeljeni samo spolja, te su još mogli da se kvare i pokvare. Ako ne zlim predlozima, a ono, kao sada – dobrim. Da li su Balkanci mogli odbiti đavolove predloge? Sasvim sigurno. Imali su mogućnost razbora, ali su, kako biva s ljudima, uvek nekako radili suprotno. Kad ih je nagovarao na zlodela, prihvatali su; sad kad ih je nagovarao na valjane stvari, odbijali su.

– Ljudi su obične mušice – bilo je poslednje što je inspektor Voland rekao ljudskim ustima koja je samom sebi napravio. Dok je propadao kroz slojeve ilovače, gline i kraj starih truskih grobova ipak se uplašio da bi ljudi mogli da se dosete i mnogo se više oslone na svoju mogućnost pravog izbora.

 

Aleksandar Gatalica © Aleksandar Gatalica
Aleksandar Gatalica iz Srbije
Aleksandar Gatalica, rođ. 1964. u Beogradu / Srbija, živi u Beogradu; studirao Opštu književnost i teoriju književnosti na Univerzitetu u Beogradu; prevodilac sa starogrčkog, muzički kritičar dnevnog lista „Novosti“ (do 2008), urednik književnog podlistka „BLIC knjiga“ dnevnih novina „Blic“; pisac; do sada je objavio devet knjiga proze, aktuelno Nevidljivi, roman (Beograd 2008); Vek, kratke priče, (Beograd 1999); Linije života, roman (Beograd 1993); njegov proza je prevedena na deset evropskih jezika; Gatalica je 1993. za roman Linije života dobio nagrade „Miloš Crnjanski“ i „Giorgio la Pira“, a za Vek (kratke priče, 1999) dobio je nagradu „Ivo Andrić“; njegov poslednji roman Nevidljivi ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2008. godine; član predsedništva Srpskog PEN centra; zamenik predsednika Evropskog pokreta u Srbiji.

 

Eine Übersetzung von Gudrun Krivokapić
Gudrun Krivokapić, rođ. 1941. u Getingenu/Nemačka; studirala istoriju i anglistiku u Getingenu i Minhenu; preseljenje u Beograd; promena studijskog smera; diplomirala germanistiku; prevodilac i spiker na Radio Beogradu – program za inostranstvo; lektor za nemački jezik Katedri za germanistiku Univerziteta u Beogradu; bavila se pismenim i simultanim prevođenjem (srpski/nemački). Direktorka Biblioteke Goethe-Instituta u Beogradu do 2006; živi u Beogradu i Getingenu.