Chen Wei
Kako usamljenost pogoduje totalitarnim sistemima

Kako usamljenost utiče na savremenog čoveka - i zbog čega je plodno tlo za totalitarnu vlast? Kineski filozof Čen Vej analizira ideje Hane Arent i pokazuje na koji način je učešćem u politici moguće suzbiti povlačenje u sferu privatnog.

Činjenica pred kojom čovek rado zatvara oči: 20. vek je bio vek totalitarizma - što podjednako važi i za 21. vek. Kraj Hladnog rata početkom devedesetih godina 20. veka nije sahranio totalitarizam. To nipošto nije bio kraj istorije, uprkos predviđanjima Frensisa Fukujame. Njen se točak i dalje okretao, ali unazad, sve do verskih ratova, kao što se pribojavao Mark Lila, pa još dalje do vizije Semjuela Hantingtona o sukobu civilizacija ili u pravcu savremene zapadne identitetske politike. Štaviše, istorija ponovo oživljava klasični sukob između liberalne demokratije i totalitarne diktature. Nevidljiva gvozdena zavesa se spušta sa neba, iznova ga deleći na Istok i Zapad. Razvoj nauke i tehnike dodatno je zaoštrio taj sukob, umesto da ljudima donese, kako se nadao Frensis Bejkon, slobodu i oslobođenje.

Nameće se pitanje: zašto bolne lekcije iz tri velika rata u prošlom veku (među njima su i dva „vruća“ i jedan „hladni“) nisu dovele do moralnog napretka čovečanstva? Zašto totalitarizam podseća na stonogu za koju se verovalo da je mrtva, a ona ipak nastavlja da mili. Da bismo ovo razumeli, možemo da pokušamo da pronađemo odgovor uz pomoć antitotalitarne teoretičarke Hane Arent.

Idejno polazište Hane Arent

Hana Arent (1906-1975) odrasla je u porodici asimilovanih nemačkih Jevreja. Da bi izbegla nacistički progon, emigrirala je u SAD gde je posle rata postala jedna od najistaknutijih predstavnica intelektualne elite. U njena najvažnija dela spadaju knjige Izvori totalitarizma, Vita activa ili o delatnom životu, O revoluciji i O životu duha. Totalitarizam ili revolucija su putem tekstova Hane Arent postali pojmovi samostalnog značenja i afirmisana teorijska oruđa naučnih istraživanja. U istoriji političke misli i unutar političkih strujanja savremenog Zapada Arendt zauzima jedinstveno mesto.

Prema Hani Arent, svaki politički poredak ima vlastita načela koja se temelje na egzistencijalnim ljudskim iskustvima ili predstavljaju njihov odraz. Sledstveno tome, ni institucionalno ni delatno orijentisano poimanje politike ne može da dosegne bit bilo kog oblika državne vlasti. Što se tiče novog oblika državne vlasti u 20. veku, totalitarizma, moramo da spoznamo da na poseban način odgovara specifičnim egzistencijalnim uslovima savremenog čoveka: usamljenost i suvišnost, otuđenje od zajedničkog sveta i rastakanje tradicionalnih veza. Arent smatra da usamljenost pre svega predstavlja fundamentalno egzistencijalno iskustvo savremenog čoveka. U antičkom društvu, ona je pak još uvek bila marginalni fenomen, kako je to uzgred napomenuo Ciceron u eseju Kako ostariti: drevna mudrost za drugu polovinu života. Apsolutna usamljenosti i očajanje katkad mogu da budu razornije od smrti. Vidimo ga pred sobom, tog izgubljenog čoveka iz mase, koji beži u zagrljaj totalitarizma poput nekog ko svoju neutaživu žeđ gasi otrovnim napitkom. Međutim, etabliranost totalitarne vlasti neće ublažiti tu usamljenost, već će je hraniti i jačati, ne bi li se, naposletku, ostvarilo totalno ovladavanje pojedincem i radikalno negiranje ljudskosti.

Usamljenost i moderna

Polazeći od političkih ideja Hane Arent, usamljenost modernog čoveka može da se razume najmanje iz dve perspektive:

Prvo, ona je posledica sekularne epohe. Usamljenost se najpre manifestuje kao unutrašnja praznina i nedostatak uporišta. Bez transparentnosti, čovek je naprosto bačen u svet. Maks Veber piše o kalvinistima, usamljenim asketama koji se podvrgavanju preispitivanju sebe samih, kao i o tome kako je učenje o predestinaciji pojačalo nesigurnost u pogledu ovozemaljske sudbine i onostranog spasenja. U epohi u kojoj je Niče proklamovao smrt boga, čovek se smatrao materijalističkim atomom lišenim duše, deformišući se u telo sa energijom, ali bez duhovnog života. Koreni njegove usamljenosti se nalaze u toj unutrašnjoj hermetičnosti i slomu, pa čak i nestanku njegovog duhovnog sveta. Ni bog, ni svetlost razuma više ne mogu da osvetle njegov svet. Logična posledica toga je natčovek, onako kako ga je opisao Niče, vođen isključivo voljom za moći. U takvom svetu važi još samo zakon privlačenja i odbijanja među atomima. U sferi filozofije, to se reflektovalo u pojavi egzistencijalizma u 20. veku. Hana Arent, koja je bila student egzistencijalističkih filozofa i profesora univerziteta Karla Jaspersa i Martina Hajdegera, spoznala je usamljeno postojanje savremenog čoveka. Uz pomoć egzistencijalizma, promišljala je totalitarnu vladavinu na jednom dubljem nivou nego što je to bilo iskustvo usamljenosti u modernom dobu, ujedno ga kritikujući.

Drugo, usamljenost savremenog čoveka je društvena posledica industrijalizacije i modernizacije. Za Hanu Arent, ona je predstavljala hroničnu bolest našeg doba. Modernizacija nije data ljudima na dar; jedna od cena koja se morala platiti bila je destrukcija javnih veza. U sklopu sekularizacije, crkva se najvećim delom povukla iz ljudske svakodnevnice. Oslobađanje od feudalnog kmetstva u srednjem veku i propast sitnoposedničkih ekonomija Istoka dovelo je i do raspada tradicionalnih seoskih zajednica.

Premda je iz gradova potekla industrijska civilizacija, ipak nije došlo do uspostavljanja novih veza zasnovanih na solidarnosti. U odnosu prema radu, usmerenom ka ekonomskoj racionalnosti, nedostajalo je ljudske topline. Na mesto klasičnog građanina (citoyen) stupio je pripadnik buržoazije (bourgeois); nestali su građansko zajedništvo i individualni osećaj odgovornosti u odnosu na javnu sferu. Moderni čovek, malograđanin, bio je u stanju da se u krvavoj oluji ratnih događaja, kao i inače, poslepodne zagreje šoljom čaja, dok se pored njega gomilaju leševi.

Takvi izgubljeni i nemoćni pojedinci, koji su izgubili svaki osećaj građanskog zajedništva, predstavljaju najplodnije tlo za totalitarizam: moderna masa. Ma kolika bila brojnost čoveka mase, jednako je duboka i njegova unutrašnja usamljenost. On nastoji da ublaži svoju patnju masovnim okupljanjima i fanatičnim povicima, te da vlastitom životu prida nekakav smisao. Usamljenost pri tome dodatno potpiruje poriv pojedinca za svađom; razni vidovi agresije i destruktivne sile, ukoliko se u masi pojave u potenciranoj formi, postaju inherentne većini, a samim tim i „opravdane“.

Već je Aristotel upozoravao da čovek lišen zajednice prestaje da bude čovečan u pravom smislu. Shodno tome je i Hana Arent podsetila, polazeći od Luterovog komentara biblijskog citata „nije dobro da je čovek sam“, da u usamljenosti nije moguć normalan ljudski život.

Duhom protiv terora

Ideologija borbe je postala omiljena filozofija modernih masa. Totalitarizam je organizovani kolektivni kriminal; njegova suština je totalni teror. Usamljenom pojedincu se nudi prilika da „ostvaruje velika dela“ i da „piše istoriju“ - stavlja mu se u izgled čak i raj na zemlji. Međutim, iza njegovog pobedničkog pohoda ostaje „usamljena pustoš bez suseda“: totalna dominacija i uništavanje javnog i privatnog života.

Kasnija razmatranja Hane Arent u knjizi Život duha na određen način takođe predstavljaju kritiku iskustva usamljenosti pojedinca. Život duha je izraz političke dimenzije unutrašnjeg sveta pojedinca. Arent pravi distinkciju između tri osnovne aktivnosti u okviru duhovnog života: mišljenje, prosuđivanje i htenje.

Iako razvoj duhovnog života pretpostavlja povlačenje iz sveta, čovek pri tome niti gubi svoju vezu sa svetom niti svoju dimenziju javnog. Kada se udvostručuje Ja i susreće se sa „sopstvom“, pojedinac prestaje da bude zatvoren u sebi. Mišljenje otvara prostor za refleksiju i provocira pitanje o smislu života. To „sopstvo“ je uvek ono sopstvo koje učestvuje u promišljanju javnosti, te nas u tom smislu opominje i upozorava.

S druge strane, kada prosuđuje, pojedinac u svojoj predstavi, zajedno sa mnoštvom drugih, stupa u imaginarni, preispitujući dijalog o zajedničkom predmetu. Rezultat toga je sud, koji iako nije univerzalan, i dalje je javno delotvoran. Ta individualna sposobnost prosuđivanja usko je povezana s onim što Arent naziva „osećajem za zajednicu“, neka vrsta sedmog čula koje nadilazi ono što vidimo i čujemo.

Kod htenja, pojedinac mora da ima u vidu i budućnost: on mora da odluči o tome da li je delanje nužno ili nije. Pri tome mora da razmotri posledice koje za njega proizilaze delanjem u odnosu na zajednicu. Nasuprot tome, usamljeni pojedinac nema nikakav duhovni život.

Zapadna autorefleksija

Prethodno naznačena promišljanja Hane Arent imaju snažno uporište u evropskom kontekstu. Usamljena egzistencija pojedinca čija je isprepletanost sa modernom državom i iskustvima totalitarnih režima 20. veka karakteristična za evropski kontinent. Za razliku od toga, anglosaksonski svet je dugo odolevao da ne upadne u ovu zamku.

Dok su u društvima istočne hemisfere, koja su se kasnije modernizovala, preuzeti elementi evropskog nacionalizma 19. veka i instrumentalizovani u vidu preterano samouverenog „antizapadnog stanovišta“ zarad očuvanja nacionalnog prestiža kao i da bi se opravdali autoritarizam i moderne diktature, u zapadnoj civilizaciji je odavno otpočela temeljna autorefleksija.

Hana Arent se smatra istaknutom predstavnicom ovakvog istorijskog preispitivanja. Njena razmatranja su pritom usko povezana sa njenim ličnim iskustvima Jevrejke i izbeglice. Nakon što je godinama bila „apatrid“, u SAD je pronašla novo životno okruženje koje joj je omogućilo aktivan život unutar drugačije tradicije. Konkretno iskustvo političke participacije i razni pokreti za građanska prava u Novom svetu za Hanu Arent značili pronalaženje načina suočavanja sa usamljenošću savremenog čoveka i odolevanja iskušenju totalitarizma.

Nema slobode bez civilnog društva

U teorijskom smislu se ova filozofkinja nadovezala na klasičnu republikansku tradiciju kako bi prevazišla nedostatke liberalizma: njegovo zanemarivanje političkog, izostanak suodgovornosti kao i tendenciju povlačenja u privatno. Arent nudi teorijski instrument kojim se poziva na borbu protiv totalitarnih pokreta sa levog i desnog spektra, a pruža i duhovne resurse da bi se ponovo izgradio zajednički svet i otvorio pogled u budućnost.

Kod Hane Arent, građansko delanje ima fundamentalan smisao; ono nije moguće bez javnog, političkog života. Priznanje pluraliteta ukazuje na nemogućnost bilo kakvog redukcionističkog pogleda na čoveka. Posmatranje čoveka kao čoveka uvek znači sagledavanje pojedinca kao takvog. Taj pojedinac nije nikakvo atomizovano biće otrgnuto od sveta, on je prijemčiv i živi kao „individua“ usred ravnopravnih ljudi kojima je okružen, sa svim njihovim željama i nadanjima. Tek svest o tome da izolacija savremenog čoveka mora da se prevaziđe omogućuje pronalaženje načina suzbijanja totalitarne vlasti.

Politička misao Hane Arent jasno pokazuje kako liberalizam u borbi protiv totalitarizma neretko reaguje neodlučno, pragmatično i oportunistički. Istorija je mnogo puta pokazala da pomirljivi stavovi liberalnih demokratija samo doprinose daljem napredovanju totalitarizma. Engleska i SAD su uglavnom ostale imune na „virus“ totalitarizma zato što, mimo liberalizma, nikada nisu izgubile iz vida svoje republikanske političke korene i tradicije, što je povezano i sa uvažavanjem i nastavljanjem političke baštine antičke Grčke (polis) i Rima (res publica). Iznova razmatrajući politički razvoj antičke Grčke i Rima, Arent ukazuje na nužnost i hitnost ponovnog oživljavanja političke dimenzije ljudskog bitisanja. Za to je potrebna delotvorna interakcija između pojedinca i zajedničkog sveta čime se otvara mogućnost da se i bez pozivanja na boga teži slobodi, moralu i pravdi. Proračunati oportunizam ili ogoljena sila očigledno nisu u stanju da ispune tu misiju.