Intervju s Inzom Vilke povodom jubileja Nagrade „Ingeborg Bahman“
„Igra s tračkom ozbiljnosti“

Dana 25. juna 2026. godine biće tačno 100 godina od rođenja Ingeborg Bahman, autorke i pesnikinje iz Klagenfurta. A 28. juna 2026. Nagrada „Ingeborg Bahman“ biće dodeljena 50. put. Kako Inza Vilke, nekadašnja predsednica žirijja ove nagrade gleda na ovo takmičenje i kakav značaj po njenom mišljenju Ingeborg Bahman ima za književnost danas?

Inza Vilke

Godine 1976, tri godine nakon smrti Ingeborg Bahman, grad Klagenfurt je u njenu čast osnovao nagradu koja nosi njeno ime. Nagrada se dodeljuje jednom godišnje od 1977. godine u okviru višednevne manifestacije Dani književnosti na nemačkom jeziku, a spada u neke od najvažnijih književnih odlikovanja na nemačkom govornom području. Tokom ovog trodnevnog događaja, autorke i autori koje je prethodno odabrao sedmočlani žiri u otprilike polučasovnim nastupima čitaju prozne tekstove ili odlomke iz obimnijih dela koja dosad nisu objavljena. O ovoj nagradi koja se dodeljuje svakog juna, kao i o nasleđu Ingeborg Bahman, s književnom kritičarkom Inzom Vilke razgovarala je Marit Borherding.

Godine 2018. postali ste članica žirija u okviru Dana književnosti na nemačkom jeziku u Klagenfurtu, a od 2021. do 2023. godine bili ste predsednica žirija. Nakon šest uzastopnih godina koje ste u rano leto provodili u Klagenfurtu, zanima me kakav značaj danas ima grad Klagenfurt kao mesto na kome se održava književno takmičenje u kontekstu života i dela Ingeborg Bahman?
Pravo je malo čudo što ovaj grad već pola veka uspeva da ugosti to „nadmetanje“, kako ga tamo zovu. Iako je nakon pandemije i lokdauna došlo do primetnog pada jer je manji broj koleginica i kolega mogao da putuje, a ekonomske okolnosti su se svima iskomplikovale, sigurna sam da će se kontinuitet isplatiti.

Potrebna su nam mesta kao što je ovo, potrebna su nam ritualizovana ponavljanja na koja možemo da se oslonimo. Potreban nam je i susret s publikom u Klagenfurtu i s onima koji su doputovali tu, u tome je šarm čitavog ovog događaja. Promene su, paradoksalno, samo na taj način ostvarive. U Klagenfurtu su se uvek vrlo rano prepoznavale naznake nečega što će se tek kasnije zaista primetiti. Primera radi, Tomer Gardi je tamo čitao. Njegov estetski program tada nije bio shvaćen, ali je bio viđen i to je ono što je napravilo razliku.

Ali Vaše pitanje se više odnosilo na vezu s Ingeborg Bahman, zar ne? Možda je neka vrsta skrivene agende koju ovaj događaj ima u tome što nastoji da postupa drugačije od književne scene u koju je Ingeborg Bahman dospela kao mlada žena u Beču. Ta scena joj je, istina, pomogla da postane vidljiva, ali je od nje zauzvrat zahtevala da joj se potčini.

Možemo situaciju da posmatramo i obrnuto: Klagenfurt se kiti perjem svoje autorke koja je kasnije postala poznata i zauzvrat se trudi da se današnje autorke i autori i njihovo delo tretiraju s poštovanjem. To bi bila vizija. Poštovanje pritom ne znači da nema mesta kritici. Ali mora biti jasno ko je glavni, a to su oni koji proizvode središte oko kog se okupljaju „Dani književnosti na nemačkom jeziku“, a to središte je tekst. I njegova publika, čitateljke i čitaoci.

Iz aure ovog mesta proizilazi paradoks: plavo jezero i smeđa prošlost, entuzijastična publika i politička sadašnjost, tradicija i pokušaj da se s njom raskrsti.

Od aure mesta do energije kojom zrači Ingeborg Bahman. Još kada joj je bilo tek tridesetak godina, smatrali su je „vodećim poetskim glasom svoje generacije“. Ogleda li se njeno književno delovanje i njeno stvaralaštvo danas u tom takmičenju na kom se mahom mlađe autorke i autori takmiče jedni protiv drugih?
Retko. Helga Šubert je bila jedna od retkih koja je eksplicitno aludirala na Ingeborg Bahman. A ona je tad već imala 80 godina. Bilo bi i čudno kada bi nadmetanje bilo toliko istoricistički ustrojeno. To, srećom, nije slučaj. Književnost je živa stvar i mora da postavlja sopstvena pitanja, da pronalazi sopstvene forme, ako joj se pristupa ozbiljno. Pa ipak, naziv je važan, ako ni zbog čeg drugog, makar zbog toga što izaziva to ambivalentno osećanje koje se odražava kroz nadmetanje i njegove uslove: nije stvar samo u estetici, stvar je u takmičenju, u javnosti, u politici. To je važno kad analiziramo život i delo Ingeborg Bahman, ali i kad govorimo o takmičenju u Klagenfurtu.

Kao organizatorka književnih događaja i književna kritičarka poznajete brojne mlade autorke i autore. Bave li se oni i danas delom Ingeborg Bahman? Predstavlja li Bahman neku vrstu fiksne tačke za savremenu književnost?
Nedavno sam u Berlinu, u Kući poezije, moderirala književno veče posvećeno Ingeborg Bahman kao pesnikinji. Bilo je prepuno, a u publici je bilo veoma mnogo mladih. U tom smislu mi se čini da su lik i delo Ingeborg Bahman u izvesnoj meri važni mlađoj generaciji. U književnosti to ne primećujem.

To se može videti po citatima koji se nalaze na početku knjiga. Retko kad se tu nađe citat Ingeborg Bahman. A naročito se iz njenih govora može izvući dobrih citata. Njena poetika je u velikoj meri ukorenjena u posleratnom dobu, a tu je i ta ambivalencija koja je čini zanimljivom, to možda ne uvek sasvim svesno suočavanje s krivicom. Rekla bih da upravo stupamo u doba u kom će njeni tekstovi u tom smislu moći da se čitaju na nov način. I danas se nešto od nas može videti u njima, kao u ogledalu. I nije baš prijatno kad to prepoznamo.

Pošto ste nekoliko godina aktivno učestvovali u „Danima književnosti na nemačkom jeziku“, a danas taj događaj posmatrate spolja, da li biste mogli da potvrdite da su ovo takmičenje i njegove nagrade po značaju u samom vrhu književnosti na nemačkom govornom području i da su uvek predstavljale ključnu platformu za nove i mlade književne glasove?
Da, svakako. Ali problem ekonomije pažnje pogađa i ovo takmičenje. Interno je važno, a takođe je interakcija različitih instanci u vezi sa „ispravnim“ tumačenjem demokratska praksa. Ali ovaj događaj nije više jedan od glavnih rituala koji se smatram obaveznim. Javnost se fragmentisala, više je mesta, formi, mogućnosti. To svima otežava da pronađu zajedničkog imenioca percepcije.

Godine 1952. Ingeborg Bahman je nastupila na sastanku Grupe 47, koja joj je 1953. uručila nagradu. Nakon toga je usledio njen proboj na književnu scenu. Postoje li u tom smislu paralele između Grupe 47 i takmičenja za Nagradu „Ingeborg Bahman“? I tamo su, baš kao i ovde, autorke i autori sami čitali neobjavljene tekstove, na oba događaja se nakon javnog čitanja održava ponekad surova i oštra diskusija žirija. Autorkama i autorima nije (bilo) dozvoljeno da se umešaju u tu diskusiju. Sve u svemu, takvu proceduru neki učesnici nisu lako mogli da podnesu, niti to mogu danas. Šta danas govori u prilog ovom otvorenom i javnom diskursu, koji je danas i medijski propraćen?
Važna razlika u odnosu na Grupu 47 bila je u tome što su o pročitanim delima diskutovale koleginice i kolege koje i same pišu. Ovde članovi žirija većinom dolaze iz oblasti književne kritike ili teorije. Ja to vidim kao dobru stvar. Ali sasvim je druga tema pitanje jesu li autori bolji čitaoci.

Kritikovanje pravila igre deo je takmičenja baš kao što je to i plavo jezero. Onaj ko dođe zna kakva su pravila. A većina njih može da se nosi s time. Iskustvo mi ipak govori da su članovi žirija oni koji sede u vrućoj stolici, jer tu je i publika i javnost, svi mogu da poslušaju tekst i izgrade sopstveni stav o njemu. S druge strane, žiri sam sebe satera u ćošak – a svi to gledaju. U pitanju je igra u kojoj, kao i u svakoj igri, ima tračak ozbiljnosti. Za učešće na takmičenju autorke i autori ne mogu sami da se prijave, već ih predlažu pojedinačni članovi žirija. Po pravilu, svaki član nominuje dvoje kandidata, tako da se na kraju takmiči četrnaestoro autorki i autora. Približite nam kako izgleda potraga za kandidatima – kako ste Vi postupali, kojim kriterijumima ste se vodili?
Pogledam pristigle prijave, a paralelno potražim zanimljive glasove koje onda zamolim da se prijave. Kriterijum zavisi od konteksta takmičenja: koje teme su u vazduhu, koje perspektive želim da istaknem, kakve načine pisanja. Na kraju je bitno da li me tekst jezički privuče. Nikad ne odluči tema, uvek je to jezička forma. I da li se tekst uklapa u situaciju u Klagenfurtu, jer odlomak iz romana po pravilu ne funkcioniše dobro u tako kratkom formatu.

Kada se osvrnete na takmičenja u kojima ste učestvovali kao članica i predsednica žirija, imate li neki omiljeni književni trenutak, možda čak i nešto što ste tek kasnije spoznali?
To su uvek trenuci u kojima sam otkrila tekstove koje sam poželela da predstavim tamo. A srećni trenuci su oni u kojima se moj utisak poklopi s utiskom nekog drugog člana žirija, trenuci u kojima nisam više sama sa svojim knjigama.

Za kraj ću vas zamoliti da pogledate u kristalnu kuglu. Pretpostavimo da je finansiranje ovog događaja osigurano: Hoće li „nadmetanja“ u Klagenfurtu biti i kad se bude obeležavao 110. rođendan Ingeborg Bahman i, ako hoće, zašto?
Nadam se. Jer, kao što sam već rekla, potrebna su nam takva mesta i takve tradicije da bismo bili u stanju da se menjamo. I potrebna su nam takva mesta kolektivnog suočavanja koje se odnosi na jednu zajedničku temu.