Povodom 100. rođendana
Aktuelnost Ingeborg Bahman
Šta ostaje od autorke koja je stalno samu sebe predstavljala u novim ulogama? Povodom 100. rođendana Ingeborg Bahman, njeno delo nas vraća na velika pitanja slobode, ljubavi i identiteta – i iznova ih postavlja.
Helmut Betiger
Ingeborg Bahman je još za života bila mit. Nakon njene prerane smrti 1973. godine, Hajnrih Bel je izjavio da se „iza ikonizacije žive osobe može kriti postepeno ubijanje“. A dodao je i pitanje koje sažima probleme u ophođenju prema ovoj autorki do danas: „Nije li Ingeborg Bahman bila zarobljena u slici koju su drugi imali o njoj i koju su drugi od nje načinili?“
Od samog početka je ova pesnikinja bila podložna svim mogućim projekcijama. U javnost je dospela 1953. godine, sa 26 godina, kada je dobila nagradu Grupe 47 za egzistencijalno duboke pesme koje se bave ljubavlju, čežnjom i gubitkom. Naredne godine joj je naslovnica nedeljnika Špigel dodatno učvrstila reputaciju poetske dive koja je uvek delovala zagonetno i nedokučivo. Njene zbirke pesama Die gestundete Zeit (Odgođeno vreme/Produženo vreme) iz 1953. i Anrufung des Großen Bären (Prizivanje Velikog Medveda) iz 1956. godine nesporno pripadaju književnom kanonu 20. veka. Prikazuju veoma samouveren ženski glas koji se na sebi svojstven način kreće između tradicije i moderne i čija težnja ka slobodi nailazi na tesna društvena ograničenja. Osvešćivanje toga, stavljanje dela u istorijski kontekst, trenutno je najveći izazov kada se bavimo njenim radom.
Ingeborg Bahman 1962. godine | © Public Domain/izvor: Wikimedia Commons
Neki novinari je u međuvremenu vide kao labilnu ženu zavisnu od narkotika, i to ne samo zbog emotivnih veza s muškarcima koje su se često menjale. Čini se da ova autorka daje savršenu pozadinu za širok spektar naizmeničnih diskursa i teorija. Izgleda da se draž u biografskim spekulacijama krije u tome što se naposletku ipak malo toga zna, pa ipak postoje tragovi za brojna tumačenja. Ingeborg Bahman je i dalje kontroverzna. Utoliko više nam je neophodno da proučavanju njenog života i dela pristupimo što objektivnije i istorijski precizno.
Iz njenih ranih godina sačuvani su dnevnici iz vremena tik pre i tik nakon kraja rata 1945. godine. U njima se naročito izdvaja jedan pasus.
Iako su njene komšije u Klagenfurtu već stradale u bombardovanju, ova osamnaestogodišnjakinja više nije bežala u bunker jer joj je tamo bilo neizdrživo zbog ustajalog vazduha i „tupe, neme gomile“. Umesto toga, u vrt je iznela fotelju i tu kao opčinjena čitala knjige klasičnih i modernih autora: „Čvrsto sam odlučila da nastavim da čitam kad dođu bombe.“
Parola „Da budem slobodna“
Od samog početka, književnost je za nju predstavljala egzistencijalni kontrapunkt. Vizija pijanog pesnika bila je najneposredniji izraz njenih želja: „U pijanstvu mogu jedino neumerena biti / i piti i uzimati i trajati.“ Parola Ingeborg Bahman odmah nakon kraja rata glasila je „Da budem slobodna“: tim rečima je okrenula leđa Džeku Hamešu, britanskom okupacionom oficiru koji se zaljubio u nju. To ju je očigledno razlikovalo od mladih žena poput nje. Kad je jedna njena prijateljica htela da se uda za okupacionog vojnika, Bahman je napisala: „Naravno da želim da odem, ali da bih mogla da studiram, a uopšte neću da se udajem, pa ni za Engleza, zbog nekoliko konzervi i svilenih čarapa.“Međutim, ženu koja živi samostalno četrdesetih i pedesetih godina društvo uopšte nije predvidelo. Ingeborg Bahman je iznova nailazila na tu protivrečnost, što njenom delu daje specifičnu dozu treperavosti. Zapanjujuće veliki broj njenih tekstova istražuje različite slike o sebi. Igrala se još od malih nogu, poigravala se iskustvima iz svoje biografije, a kasnije i očekivanjima javnosti, kao dete je najviše želela da postane „klovn“ i volela da se fotografiše prerušena u klovna. Sama se igrala pojedinostima svog života i iznova ih sastavljala.
Simptomatičnim se čini pismo koje je Hajnrih Bel napisao Ingeborg Bahman 1954. godine nakon zasedanja Grupe 47 u Kapo Čirčeu. Molio ju je da joj pošalje onu pesmu „o onoj“, kako se sećao, „nevernoj ljubavnici“, koju je tamo čitao i koja ga je očigledno dirnula. Mislio je na pesmu „Nebelland“ („Zemlja magle“), koja se završava stihovima: „Neverna je moja draga, / znam, ponekada odlebdi / na visokim potpeticama do grada, / u barovima slamkama / ljubi čaše duboko u usta, / i naviru joj reči za sve. / Ali ja taj jezik ipak ne razumem.“ (Prevod: Nikolina Zobenica. U: Izabrane pesme. Beograd: Kontrast izdavaštvo, 2021).
Primetno je da je Bahman često pisala iz muške perspektive. U jednom pismu koje je napisala roditeljima oktobra 1959. godine kaže da se po pitanju „posla“ više ubraja „u muškarce“. Činilo joj se da joj nije na raspolaganju bio autonomni ženski jezik. Pa ipak, rano je naučila da menja maske i uloge i tako je pokušavala da definiše sopstvenu poziciju. Tako u pesmi „Zemlja magle“ kroz pogled muškarca opisuje sasvim naročit pojavni oblik žene. Na taj način evocira fantazije koje se vezuju uz nju kao nezavisnu osobu ženskog pola i izazivaju odbrambeni stav.
Problem opisivanja sebe kao žene
Ingeborg Bahman je bila slavna u javnosti, ali nije znala kako da izađe na kraj s tim. Vodila je život emancipovane žene, ne znajući za taj naziv i nemajući konkretnu predstavu o tome. Pišući često o protagonistima koji su muškarci, izbegavala je problem da opiše sebe. Nedovršena pripovetka „Portrait von Anna Maria“ („Portret Ana-Marije“) iz pedesetih godina deluje zato kao neobičan eksperiment, jer tu se direktno bavi tim izazovom. Prilično neupadljiva naratorka suočava se sa slikarkom Ana-Marijom. Ovoj umetnici već na početku pripisuju razne atribute: njen prijatelj je ljubomoran na seoskog zubara s kojim je u vezi, prethodne godine je bio ribar – pa ipak je ne pušta jer je „jaka ličnost“.Ovde se Bahman poigrava samoprocenom i procenama koje drugi imaju o njoj, koje su se odavno osamostalile. Piše da ta Ana-Marija deluje poprilično neženstveno, ali da je zbog naročite harizme koju ima očigledno navikla da bude poželjna kao žena: „Njen uticaj na muškarce bio je veoma jak, nesporan i zapanjujuć.“ Nasuprot tome je ono što naratorka saznaje u vagon-restoranu jednog voza od nekog „gospodina“ koji takođe poznaje Ana-Mariju. On odbacuje sve kritike na račun slikarke rečima: „Ali za nju ne postoji ništa drugo osim njene umetnosti!“
Ingeborg Bahman ovde još jednom otkriva sliku koja postoji o njoj – kao da hoće da razjasni sebi koje su čvrste konture zapravo tu. Seoske afere Ana-Marije podsećaju na brojne glasine koje su kolale o Bahman. Veze s različitim muškarcima već tada su bile neodvojiv deo slike o ovoj autorki. Nameće se poređenje: neverovatno je da su afere starog Gotfrida Bena iz istog tog vremena izgleda samo poboljšale njegov ugled u očima novih generacija – kakav vragolan, taj sladostrasni cinik! –, dok se u slučaju Ingeborg Bahman postfeministički samopouzdano pod time asocira samouništenje. Ova autorka, pritom, u svojim tekstovima sve vreme tematizuje uništenje putem društvenih mehanizama. Bahman traga za estetskim odgovorima na problematiku u koju je dospela. Njeni glavni književni tekstovi – obe zbirke pesama, pripovetke i prozni ciklus Vrste smrti – iznova se suočavaju s istom eksperimentalnom postavkom: oscilacijom između čežnje za povezivanjem i volje „da budem slobodna“.
Bezuslovna ljubav kao centralni motiv
Veoma su upečatljive aporije koje odjekuju izuzetno uspešnom radio-dramom Der gute Gott von Manhattan (Dobri Bog s Menhetna) iz 1958. godine. U to vreme je ova vrsta teksta imala ogroman doseg, a ujedno i forma u koju je Bahman mogla da utka svoja interesovanja za medije i muziku, između ostalih u saradnji sa Hansom Vernerom Henceom. U ovom delu autorka radikalno dešifruje motiv bezuslovne ljubavi – ljubavi koja je prisilno prožeta nemogućnošću da se stvarno proživi. Verovatno je da je Bahman time reagovala na svoju vezu sa Paulom Celanom. Ovaj istočno-jevrejski pesnik koji je pisao na nemačkom jeziku i koji se nakon Drugog svetskog rata prvo nastanio u Beču kao „displaced person“ („raseljeno lice“), zacelo je za Ingeborg Bahman bio ljubav njenog života. Pripovetka Drei Wege zum See (Tri puta do jezera), poslednji tekst koji je napisala i u kom Celanov lik igra glavnu ulogu, još jednom promišlja ovaj motiv. Ljubav prema Celanu definisalo je to što su oboje potekli iz književnosti, baš kao što je Celan jednom formulisao u jednoj ljubavnoj pesmi koju je napisao za Bahman: „Prognani i Izgubljeni / bili su kod kuće.“ U stvarnosti, u svakodnevici nije bilo moguće proživeti tu ljubav prema Celanu, to se do detalja može ispratiti u njihovoj prepisci.Odlučujuća cezura u biografiji Ingeborg Bahman odigrala se 1962. godine. Maks Friš je poslednji muškarac s kojim je Bahman pokušala da živi, on je bio otelovljenje nečega poput očajničke nade u vezu s intelektualcem i umetnikom koji se mogao smatrati pragmatičnim, stabilnim i praktičnim. Međutim, upravo to se ispostavilo kao problematično. Raskid s Frišom kod Bahman je uzrokovao veliku životnu krizu u kojoj su usledile brojne operacije i psihijatrijski tretmani.
Nakon toga je Bahman počela da radi na velikom projektu koji je još u početku nazvala Vrste smrti. Razvijala je mrežu likova i motiva, prepunu aluzija, koju je izražavala u najrazličitijim jezičkim oblicima: u promenama perspektive, u neprimetnom prelazu između prvog i trećeg lica, u prebacivanju s jednog na drugi istorijski period. Nakon dugih pokušaja, iz toga je u poslednjoj fazi rada proizašao roman Malina. U fragmentarnom obliku, iako s dugim, hermetičnim proznim odlomcima, ostavila je za sobom započete romane Das Buch Franza (Knjiga o Franci) i Das Buch Goldmann (Knjiga o Fani Goldman). U njima piše o bolesti, o društvenom uslovljavanju i zločinima, o tome kako se razvijao fašizam.
Konstrukcija romana Malina nastala je iz estetskog postupka kondenzacije koji pokušava da zamrlja sve autobiografske tragove. Naročito su upečatljive stravične vizije u poglavlju Der dritte Mann (Treći čovek), u kom lik „oca“ simbolički objedinjuje sve društvene mehanizme ugnjetavanja. Rana spekulativna čitanja dovela su do sledeće teze: autorku je otac seksualno zlostavljao u detinjstvu. Taj zaključak se ne može izvesti ni iz čega osim iz dotičnog poglavlja romana Malina, ali je izgleda zbog svoje plakativne logičnosti i određenih doslednosti u vezama koje je Bahman imala s muškarcima do dan-danas toliko sugestivan da se lako prelazi preko nedostatka dokaza. U međuvremenu su objavljeni zapisi snova Ingeborg Bahman, nastali sredinom šezdesetih godina u okviru psihoterapijskih sesija, a iz tih zapisa se jasno vidi da je lik oca u romanu Malina napisan prema Maksu Frišu.
Život na ivici noža
Kao što je to slučaj sa svim tekstovima koji se prema književnosti odnose kao prema umetničkoj formi, sadržaj romana Malina ne odražava ni blizu sve ono što se u njemu događa. U središtu romana je ženski lik koji pripoveda iz prvog lica, očigledno pesnikinja. Ona je u ljubavnoj vezi s Ivanom koji živi tri ulaza dalje, ali tu je još jedan muškarac s kojim živi na neki haotičan način. Ime mu je Malina, a u ovom kompleksnom tekstu njegov lik je mutan, on je muški deo naratorke koji joj je neophodan da preživi, da piše i misli, i koji odvaja od sebe – što je, dakle, nastavak motiva karakterističnog za njena dela. Na kraju u zajedničkom stanu preostaje jedino Malina. Ženski lik nestaje u magičnoj sceni u procepu koji se otvori u zidu. Suočena s dominantnim muškim principom, naratorka ne može da preživi i na kraju romana ostavlja objašnjenje: „Bilo je to ubistvo.“Roman Malina se, kao u spirali koja se sve više sužava, vrti oko pitanja bi se naratorki uopšte mogao dati glas. Detaljno se ispituju sve tehnike dominacije čija je naratorka žrtva – moć ekonomije, politike, religije, medija i muškarca. Međutim, Ingeborg Bahman traga za rešenjem kako da intelektualnu naratorku ne prikaže kao žrtvu, dok istovremeno ispituje osnovne aporije stvaralačke egzistencije. Za estetiku romana Malina od centralne je važnosti to što autorka dodaje muzički lajtmotiv. Na različitim mestima citira se Pjero Mesečar Arnolda Šenberga, ne samo tekstualno, već i notama, a struktura romana se u fascinantnoj meri poklapa s ovom melodramom. Muzička struktura romana s odgovarajućim kodovima na kraju suprotstavlja se konstatovanju „ubistva“.
Svakako najsaosećajniji tekst koji je Ingeborg Bahman napisala kao estetsku ispovest govori o operskoj divi Mariji Kalas. Taj tekst može da se čita i kao potajna vizija same sebe. Piše kako je Marija Kalas „živela na ivici noža“, da je bila „poslednja bajka“, „poslednja stvarnost“. Ovaj fragment, pronađen u zaostavštini Ingeborg Bahman, završava se rečima: „Kalas – da, kad je živela, kad će umreti? – velika je, čovek je, ne poznaje svet mediokriteta i perfekcije.“ Za Bahman je ovo bezvremeno. Ona život i umetnost shvata kao ples na ivici noža – i tako u suštini izražava sve što se može reći o njenom raznovrsnom delu. Istorijska i estetska dimenzija književnosti Ingeborg Bahman sposobna je da produbi savremene rodne debate do neslućenih razmera.