Kultura sećanja
80 godina od kraja rata: bledi li sećanje?

Šta danas još možemo da naučimo iz Drugog svetskog rata i kako živa kultura sećanja može da doprinese sprečavanju novih ratova? O tome autorka Elizabet Luft razgovara sa politikologom Herfridom Minklerom.

Elizabet Luft

Gospodine Minkler, koje su najvažnije lekcije koje možemo naučiti gledajući kraj Drugog svetskog rata 1945. godine?

U pitanju je višeslojan proces učenja čije dejstvo sve više popušta. Jer 80 godina je prilično dug period, očevici više nisu sa nama ili je njihovo pamćenje oslabilo. Do dana današnjeg, najvažnija naučena lekcija je transatlantski Zapad kao geopolitička i ekonomska veličina, koju trenutno, doduše, ugrožava Donald Tramp. Naučili smo takođe da pomeranje granica vojnim intervencijama mnogo više košta nego što donosi dobrobiti.

Već su ratovi u Jugoslaviji testirali naš proces učenja, kada su neki rekli „nikad više rat“. Joška Fišer je rekao „nikad više Aušvic“ imajući u vidu Srebrenicu i druga mesta stradanja tokom rata u Bosni. Danas je situacija znatno drugačija, nedavno su citirali predsednika vlade pokrajine Baden-Virtemberg Krečmana, koji je rekao „Danas biti pacifista znači naoružati se“. Čini se, dakle, da nema istorijski stabilne naučene lekcije.

Može li se povući paralela između izazova prilikom sklapanja mira 1945. i današnjih pokušaja uspostavljanja mira u trenutnim konfliktima poput Ukrajine i Bliskog istoka?

Teško je povući paralele zato što je Nemačka od 8. maja bila „Unconditional Surrender“, dakle, bezuslovno je kapitulirala. Nemačka tada nije učestvovala u političkom razgovoru i mirovnim pregovorima pobedničkih snaga. Nadamo se da Ukrajina neće doživeti istu sudbinu, jer to bi bilo potpuno suprotno od maja 1945. godine, kao da je Hitler pobedio i prisvojio oblasti koje je okupirao Vermaht.

U tom smislu je teško uspostaviti analogiju sa krajem rata 1945. godine, ali je to mnogo lakše učiniti s predistorijom rata. Putin je u intervjuu sa novinarom televizije Fox, Takerom Karlsonom, rekao da je Drugi svetski rat mogao da bude sprečen da su Poljaci 1939. bili spremni da prepuste Nemačkoj koridor oko Gdanjska i da nisu bili toliko tvrdoglavi. To, dakle, znači da je kriva Poljska jer se nije potčinila agresoru.

Takvo stanovište zastupa i Tramp po pitanju Ukrajine: ukrajinska vlada je kriva za rat zato što nije odmah kapitulirala kada je ruska vojska umarširala. Druge paralele ne vidim. Pokušaji uspostavljanja mira u Ukrajini predstavljaju pokušaje da se mir postigne pregovorima, a takav mir Nemačka 1945. uopšte nije mogla da dobije jer nije više bila u poziciji da pregovara.

Kako se promenilo sećanje na Drugi svetski rat i na njegov kraj?

Možemo da razlikujemo najmanje tri etape tog procesa. Prva faza je ona u kojoj se – u Zapadnoj Nemačkoj, svakako – čitav taj događaj posmatrao kao poraz, dakle, fiksacija na bezuslovnu kapitulaciju. Paralelno s tim ovladalo je olakšanje, jer su prestala bombardovanja i više nije bilo straha da će narod trpeti sankcije ili čak biti obešen zbog kukavičluka usled demorališućih izjava ili odbijanja da se priključi Folksšturmu. To se promenilo 1985. izjavom Riharda fon Vajczekera, bivšeg potpukovnika Vermahta, dakle, učesnika rata, koji je 8. maj nazvao danom oslobođenja. Tu se menja ugao gledanja i sa neposrednog poraza prelazi na dvanaest godina režima i oslobođenja od tog režima, jer oni koji su i dalje cenili svoja ratna postignuća i svako veče glancali ordenje više nisu igrali nikakvu važnu ulogu.

A danas, 40 godina kasnije, suočavamo se sa situacijom u kojoj Zapad, kao najvažniju naučenu lekciju, razara Tramp. Za nas se postavlja pitanje da li nam se sprema samo rat, ili čak i autoritarizam u ruhu populizma. Može biti da za par godina ništa neće ostati od onoga što smo naučili iz Drugog svetskog rata, jer Zapad više neće postojati.

Kakvu ulogu danas igra sećanje na kraj rata 1945. godine?

Rekao bih da u Nemačkoj igra sve manju ulogu, jer neposredno sećanje na rat bledi samim tim što ga današnje generacije nisu doživele. Ipak, stalnim podsećanjem na rat podstičemo današnje generacije da postavljaju pitanja kakvu su ulogu njihove bake i deke, prabake i pradeke imale u tom ratu, jesu li bili deo režima ili su mu pružali otpor i šta danas možemo da naučimo iz njihovih postupaka.

Interesantno je da se parola „Nikad više rat“ danas između ostalog koristi da se moralno opravda po pravilu proruska i antiukrajinska pozicija. Niko se ne bavi Mihnenskim sporazumom iz 1938. kao centralnim elementom predvorja rata. U suprotnom bi se moglo reći da donekle istu funkciju ima sporazum Minsk II, koji su 2015. godine Francuska i Nemačka potpisale s Ukrajinom i Rusijom, ali se pokazao kao jednako neefikasan. To znači da se niko istinski ne bavi predistorijom rata, samim ratom i njegovim završetkom. Pre će biti da sećanje na rat služi kao žeton koji se koristi kada može da se upotrebi za potvrđivanje sopstvenih uverenja, koja se ionako ne preispituju. To ne iznenađuje, jer tako funkcioniše i individualno i kolektivno sećanje.

Kako živa kultura sećanja može da doprinese da se spreče novi ratovi i da se sačuva mir?

Ne smemo da precenimo vrednost sećanja, jer to bi značilo da Nemci na svetskoj političkoj sceni igraju relevantnu ulogu, a to nije slučaj. Razlozi za to što se razgovori u koje su uključeni Evropljani vode u Parizu ili Londonu, a ne u Berlinu, utemeljeni su i simbolične su prirode. Međutim, ima to veze i s time što se nemački političari ni ranije nisu usuđivali da po tom pitanju zauzmu jasnu i vidljivu poziciju, a to ne čine ni danas. A to zasigurno ima veze i s krivicom za nacional-socijalizam.

Aktivna kultura sećanja za pojedince može imati pedagoški, psihološki značaj, zato što će time izoštriti senzibilnost za specifičan oblik nemačke odgovornosti i potencijalno neće podleći određenim antisemitskim parolama. Kultura sećanja može, dakle, da doprinese obrazovanju i školovanju političke moći suđenja. Ipak, još važnije je da se bavimo početkom rata i onime što je dovelo do Drugog svetskog rata, jer samo tako možemo da otkrijemo kako da sprečimo buduće ratove.