Nemoguća veza
Hana Arent i Martin Hajdeger

Da li je moguće ostati veran čoveku koji se stavio na raspolaganje nacionalsocijalizmu? Hana Arent je to učinila i time napisala tiho poglavlje nemačke posleratne istorije. Veza kao misaono i moralno iskušenje.

Bertold Franke

Niko nije znao za njih, ni prevarena supruga, ni najbliži prijatelji mlade studentkinje iz Kenigsberga, niti bilo ko drugi. Osamnaestogodišnja Hana Arent i tridesetpetogodišnji profesor filozofije Martin Hajdeger morali su da ulože mnogo truda da bi u univerzitetskom gradiću, u kome je sve bilo kao na dlanu, skrivali svoju erotsku tajnu, kada su između 1924. i 1926. bili u strasnoj vezi. Brižljivo dogovarani signali - u sobi gori ili ne gori sijalica - tajna pisma i poruke, susreti u konspirativnim uslovima na različitim mestima: niko nikada nije otkrio njihovo značenje. Srećom, jer bi u protivnom zaista izbio ogroman skandal. Ali je skandal bio utoliko veći kada se sve saznalo mnogo kasnije, a njih dvoje već odavno više nisu bili među živima: slavni filozof i nacionalsocijalistički rektor univerziteta i poznata jevrejska politička teoretičarka bili su, još pre početka njihovih svetskih karijera (njegova nakon 1927. a njena nakon 1957), ljubavni par.

Traganje za radikalnim mišljenjem u burnim vremenima

Počnimo od početka. Mlada Hana Arent je nakon pažljivog vaganja izabrala Marburg kao mesto u kome želi da studira. U ovom gradiću, koji je tih godina još uvek izgledao kao u 19. veku, kada je nemački „duh“ doživljavao svoj procvat u univerzitetskim centrima u provinciji kao što su Getingen, Jena ili Tibingen, navodno je predavao mladi profesor koji je u insajderskim krugovima bio na glasu kao remetilac i obnovitelj filozofije. „Tu jedva da je postojalo nešto više od imena, ali je to ime obišlo čitavu Nemačku poput glasine o tajnom kralju“, napisala je Hana Arent sećajući se mladog Martina Hajdegera o kome se pričalo da je posve izuzetan: „Postoji učitelj; možda je moguće naučiti kako se misli.“ To je bilo sasvim po ukusu mlade akademske generacije koja je nakon potresa Prvog svetskog rada i narednih godina tragala za radikalnim alternativama. Arent i njen krug prijatelja su pripadali grupi mladih filozofskih talenata koji su uz pomoć mladog marburškog predavača, koji je izazivao ogromnu pažnju“, doživeli svoje intelektualno krštenje. Mnogi od njih će u narednoj generaciji bitno obeležiti filozofiju u Nemačkoj.

Očigledno se sve dogodilo veoma brzo: Na Hajdegerovom predavanju u oktobru 1924, sreli su se pogledi profesora i studentkinje (to je trenutak koji Hajdeger ponovo oživljava 25 godina kasnije, u jednom pismu), a ubrzo potom ona dolazi kod njega na konsultacije, nakon čega on počinje potpuno otvoreno da joj se udvara. Hajdegerova opčinjenost ovom studentkinjom upadljive lepote i snažne privlačnosti verovatno je daleko razumljivija u odnosu na njenu bezuslovnu predanost ovom starijem oženjenom muškarcu i ocu dvoje dece. Objašnjenje pružaju sećanja drugih studenata o nesporno snažnoj harizmi mladog Hajdegera. Odmah je pada u oči njegova neobična pojava: izrazito nizak muškarac atletske, žilave građe koji se, povrh toga, pojavljivao u odeći skrojenoj baš za njega, u nekoj vrsti odela s elementima narodne nošnje, sa predugačkim sakoom, čime je svesno demonstrirao svoj status autsajdera. To je potvrđivao i njegov nastup na predavanjima: tihim glasom, s pogledom koji je više bio uperen kroz prozor nego ka slušaocima, obznanjivao je ništa manje nego fundamentalnu kritiku postojeće akademske filozofije koja je u Marburgu, kao i u celoj Nemačkoj, u to vreme bila pod dominantnim uticajem neokantijanske škole. Bio je izuzetno ozbiljan i odlučan, nastupajući kao usamljeni borac koji se hvata u koštac sa čitavom stručnom i naučnom javnošću. Kroz neposredan dijalog sa antičkim izvorima (kategorički je odbacivao uspostavljanje veza sa savremenom evropskom filozofijom) najavljivao mogućnost potpuno novog načina razmišljanja koje bi trebalo da se bavi osnovnim pitanjima ljudskog postojanja.

Danas teško možemo da zamislimo ogromnu privlačnost Hajdgerove pojave i jezika. Njegov učenik Hans-Georg Gadamer za njega kaže da je bio „elementarni događaj, ne samo za mene, već i za Marburg tog vremena“, a za mnoge studente „opojno sredstvo“. Filozof Hans Jonas se priseća tajne njegovog uticaja: „Opčinio nas je još pre nego što bismo ga razumeli“, i dalje: „Bio je čovek koji je mislio pred studentima, koji nije iznosio ništa što je bilo do kraja promišljeno, već je on sâm izvodio čin mišljenja u prisustvu svojih učenika. I to je bilo uznemirujuće.“ Njegov učenik Karl Levit ga opisuje kao „samo dopola čoveka nauke, dok je njegova druga, možda čak i veća polovina bila ličnost koja oponira i propoveda“. Čini se da je izvor posebne fascinacije bio Hajdegerov postupak kojim je spajao oneobičavanje, obećanje radikalne jednostavnosti i maglovitost svojih puteva mišljenja, što je uz manje analitičnosti i više alpinizma vodilo u sve više sfere, pri čemu bi neretko izmicao pogledu svojih učenika dok su pratili svog majstora što ispred njih stremi ka vrhu.

Od intelektualnog buđenja do političkih lutanja

Hana Arent, koja se kao i njene koleginice i kolege strasno predaje ovoj nesporno zavodljivoj intelektualnoj ponudi, postaje ljubavnica mladog proroka i bespogovorno sledi njegov zahtev za strogom tajnošću. Međutim, ubrzo joj postaje jasno da na duži rok neće moći da izdrži ovu emocionalnu i duhovnu avanturu, te u proleće 1926. prekida ovaj odnos, uprkos tome što i dalje oseća snažnu emotivnu povezanost. Odlazi u Hajdelberg kod Hajdegerovog bliskog prijatelja, filozofa Karla Jaspera, kod koga počinje da piše disertaciju o temi Pojam ljubavi kod svetog Avgustina. Ovaj par nastavlja sa intenzivnom i intimnom prepiskom, dolazi i do sporadičnih susreta, ali afera nikada više nije oživela.

Godine 1927. je Hajdegerovo glavno delo Bitak i vreme, koje je, kako joj je priznao u jednom pismu, nastalo pod znatnim uticajem susreta sa Hanom Arent, izazvalo tektonski poremećaj na filozofskoj sceni. Magdeburški predavač, do tada poznat samo nekolicini upućenih, postaje svetska zvezda. Umesto da se odazove pozivu da predaje u Berlinu, odlučio je da se vrati na svoj matični univerzitet u Frajburgu, kako bi projekat razaranja Vajmarske republike, koji su sprovodile konzervativni elitni krugovi i nacisti, mogao da posmatra iz provincije. Hitlerovim dolaskom na vlast naglo napušta tu ulogu i već u aprilu 1933. godine biva izabran za rektora univerziteta. U maju postaje član NSDAP-a, što je propraćeno i u javnosti, da bi se u kontroverzom „rektorskom govoru“ od 27.5.1933. prezentovao kao ubeđeni pristalica „firera“ i izvršilac populistički-nacionalnog glajhšaltovanja univerziteta u Frajburgu. Istorijat Hajdegerovog kratkotrajnog rektorskog mandata (do aprila 1934) i njegov entuzijazam za nadolazeći nacionalsocijalizam predstavljaju zasebno poglavlje. Čak i kada bismo prihvatili njegova naknadna objašnjenja, u mnogim detaljima ne baš verodostojna, kako je nakon svega nekoliko meseci iluzije da će lično moći da utiče na duhovno vođstvo nove Nemačke spoznao pravi karakter novog režima i potom se povukao u rezignaciju i unutrašnju opoziciju, ipak ostaje slika karakterne slabosti i povodljivosti koja mnogo toga govori ne samo o tom čoveku, nego i o njegovoj filozofiji. Hajdeger, radikalni inovator mišljenja, postao je fundamentalni ontolog nacističkog dolaska na vlast.

U samrtnom času Vajmarske republike Hana Arent se priključila cionističkom pokretu, najpre dok je još bila u Nemačkoj, a potom u pariskom egzilu odakle je nakon rastanka od svog prvog supruga Gintera Šterna (koji je po završetku rata pod imenom Ginter Anders postao poznat filozofski autor), zajedno sa svojim novim partnerom Hajnrihom Bliherom uspela da emigrira u Njujork, gde je izgradila novu egzistenciju kao politička publicistkinja i autorka eseja. Tek nakon 17 godina je na jednom proputovanju kroz Evropu 1949. godine prvi put ponovo kročila na nemačko tlo. Tokom tog perioda, naravno, nije imala nikakav kontakt sa Hajdegerom. Međutim, bila je upoznata sa njegovim nacističkim aktivnostima, pored ostalog je i njen mentor Jaspers kao suprug Jevrejke bio suspendovan sa mesta profesora univerziteta. Imao je sreće da je preživeo Treći rajh i odmah po završetku rata nastavio je intenzivnu prepisku sa Hanom Arent. Tako je u jednom pismu iz 1946. snažno iskazala bes prema svom bivšem ljubavniku: Napisala je da ne može drugačije nego da „Hajdegera smatra potencijalnim ubicom.“

Krivica i lojalnost

Potom se pak dogodilo nešto neverovatno: Hana Arent je doputovala u Frajburg, 7. februara 1950. uveče se srela sa Hajdegerom i po prvi put dugo su razgovarali. Nastavak je usledio narednog dana u prisustvu Hajdegerove supruge koja je iz ubeđenja podržavala nacizam i u međuvremenu naučila da toleriše erotske avanture svog supruga, te je bila upoznata s nekadašnjom aferom. Kako je to bilo moguće? Kako je Hana Arent, koja je u svojoj analizi događaja u Nemačkoj bila bezmalo vidovita, nakon zapravo nepopravljivog prekida mogla, takoreći spontano, da stavi jedan lični odnos i njegovo ozdravljenje iznad svih racionalnih uvida (njih dvoje su potom nastavili svoju prepisku, uveravajući jedno drugog da velika osećanja nisu nestala, a narednih godina došlo je do novih susreta).

Objašnjenje daje ona sâma, u pismu koje je neposredno posle ponovnog susreta napisala Hajdegeru. Konstatuje da ju je „poriv milosti“ poštedeo toga da „počini jedinu istinsku izdaju“ i time sebi „uništi život“. Njen motiv bila je naprosto lojalnost - lojalnost prema jednoj osobi, unutrašnji poriv kome nije mogla da se otrgne, iako je bila veoma dobro znala kome je lojalna. Verovatno je i sama bila itekako svesna koliko je sve ovo skandalozno, jer nije gajila ni trunke iluzije ni o Hajdegeru, niti o stanju u kome se nalazila Nemačka. U putopisu Poseta Nemačkoj nastalom nakon povratka iz SAD, nemilosrdno i hirurški precizno opisuje ljude u razorenoj zemlji, prikazujući zajednicu koja ne uviđa svoje postupke, sažaljeva sebe i poriče bilo kakvu odgovornost. Krivicu za sve nedaće, koje su je nezasluženo snašle, agresivno svaljuje na više sile, umesto da uzrok za nemačku bedu pripiše vlastitim, nemačkim prilikama. Ova postavka snažnog negiranja krivice uz istovremeno samosažaljivo kalkulisanje vlastitih gubitaka u potpunosti odgovara Hajdegerovoj poziciji, zaključak koji svakako nije promakao Hani Arent. Hajdeger je posle rata u potpunosti odbijao da sagleda situaciju poražene nacije, povukavši se u uzvišene sfere klasične poezije Fridriha Helderlina da bi iz te perspektive, uz pomoć fundamentalne ontologije, mogao da konfabulira o nemačkoj katastrofi kao o egzistencijalnom usudu. I neće odstupati od toga, ni tokom zabrane držanja nastave koju su mu izrekle francuske okupacione vlasti, kada je providnim pravdanjem i malim lažima umanjivao svoj nacistički angažman i čak pokušao da se opere predstavljajući sebe „zapravo“ kao opozicionara. Isto tako, do kraja života s njegove strane nije bilo ni priznanja krivice, nijedne reči žaljenja ili kajanja. S jedne strane, posrnuli vrhunski mislilac čiji providni izgovori čine njegov „pad“ utoliko neprijatnijim, jer otkrivaju duboko usađenu slabost karaktera, s druge strane posetiteljka koja kristalno jasno analizira, ali je tom čoveku lojalna što pokazuje činom najjednostavnije i najdublje humanosti - u toj slici se stapa zapravo nemoguća veza između Hane Arent i Martina Hajdegera.

Radikalnost i žargon - slučaj Hajdeger

Debata o „slučaju Hajdeger“ zaokupljala je javnost još dugo nakon njegove smrti 1976. godine. Pri tome su najpre preovladavali stavovi sličnih Gadamerovim, koji je zajedno sa čitavom generacijom Hajdegerovih učenika stoički uzimao u zaštitu njegove „istinske“ ideje koje su navodno ostale netaknute nacističkim zloduhom, izuzimajući ih iz kratkotrajne političke zabludelosti. Kritički stavovi, poput onih njegovog učenika Levita, koji je zbog jevrejskog porekla bio primoran da emigrira i stoga bio posebno senzibilisan, te je veoma rano razotkrio strukturne paralele između nacističke ideologije i Hajdegerovih stavova. Međutim, oni su dobili bitnu dopunu u vidu produktivnih analiza Hajdegerovog jezika, koji je Teodor V. Adorno 1964. godine dekonstruisao kao „žargon autentičnosti“ i prilog nemačkoj ideologiji. Da li je moguće da ogroman uticaj „majstora iz Nemačke“ (Ridiger Zafranski), koji traje već nekoliko generacija prijemčivih sledbenika, počiva prevashodno na njegovom ćudljivom i (u zavisnosti od ugla posmatranja) konfuznom jeziku i stilu kojima se dubina i radikalnost više prizivaju nego što se potvrđuju racionalnom argumentacijom.

U poređenju sa proživljenom radikalnošću (u smislu energije koja prodire do srži), kakva se pojavljuje u ličnoj i intelektualnoj biografiji Hane Arent, njegov uticaj se može okarakterisati kao puka pretencioznost. Nakon svih borbi u privatnom i javnom životu, nakon žestokih osporavanja sa kojima se uvek iznova suočavala, kao što je bila reakcija na kritičke analize iz pozicije autsajdera o cionizmu ili na knjigu o nacističkom masovnom ubici Ajhmanu i njegovoj ličnoj „banalnosti“ (što su njeni kritičari pogrešno predstavljali kao bagatelisanje umesto da u tome zapravo prepoznaju svu monstruoznost njegovih postupaka), ona tom starcu iz Frajburga, koji joj je nekada bio ljubavnik, poklanja svoje prijateljstvo.

Mnogi su na to odmahivali glavom, ali je niko nije primorao da to učini osim vlastite lojalnosti koju je osetila negde u dubini duše. Moglo bi se postaviti pitanje da li je pri tome bila lojalna njemu ili sebi, u smislu lojalnosti odrasle žene u odnosu na nju sâmu, mladu devojku pre mnogo godina. Skandal iz ove priče nije bio u tome što ga u univerzitetskom gradiću nije ni bilo, niti u zapravo nemogućem ponovnom susretu posle rata. Skandalozni su kukavičluk i nelojalnost jednog karijeriste koga je moć učinila korumpiranim, a pred čijim se greškama utoliko više ističu radikalna odvažnost i ljudska veličina Hane Arent.