Tomas Man i Franc Kafa
Neuspešna partija golfa

Tomas Man nikada nije upoznao Kafku, ali je intenzivno čitao njegova dela. Ali šta je Manu uopšte skrenulo pažnju na Kafkino stvaralaštvo, kako ga je tumačio i kakvu ulogu je u svemu tome imala jedna    neuspešna partija golfa? O tome piše poljski autor i filozof Gžegož Jankovič.

Gžegož Jankovič

Nije poznato kada je tačno Tomas Man prvi put posvetio pažnju Kafkinom stvaralaštvu. U istraživanjima se u tom kontekstu više puta pominje glumac Ludvig Hart, koji je u to vreme izazvao senzaciju svojim javnim čitanjima. I Kafka je cenio Hartove javne nastupe i posedovao je njegov izbor tekstova za književne večeri. Kafkine pripovetke Hart je prvi put javno čitao 9. marta 1921. godine, u Berlinu, u koncertnoj dvorani Majsterzal. Na kraju je u svoju antologiju uvrstio ukupno devet pripovedaka i parabola iz zbirki „Razmatranja“ (1912) i „Seoski lekar“ (1920), kao i pojedini tekstovi Tomasa Mana. Može biti da je Tomas Man zahvaljujući Hartovim književnim večerima i njegovoj antologiji prvi put došao u kontakt sa Kafkinim tekstovima.

Prema drugoj teoriji, Tomasu Manu je pažnju na Kafku skrenuo Maks Brod. On je 1921. u poznatom časopisu Di noje rundšau objavio prikaz pojedinih dela svog prijatelja. Sledeće godine, u istom časopisu se pojavio „Umetnik u gladovanju“, pa je Man mogao naići na taj tekst; ali i to je samo puko nagađanje. Koju godinu kasnije, 7. juna 1925, Brod je u listu Berliner tageblat objavio članak povodom Manovog 50. rođendana. Tu stoji da je Brodov pokojni prijatelj Kafka duboko poštovao „velikog majstora Mana“, odnosno da ga je smatrao nenadmašnim stilistom. Pored toga, Brod je napisao i da su Kafka i Man imali sličan pristup umetnosti, mada nije jasno šta je tačno time želeo da kaže. Nakon takvog jednog napisa, Man ne samo da nije mogao da ignoriše Kafkina dela, već se osećao primoranim da ispravi Brodovo tumačenje vlastitog stvaralaštva. Kasnije izjave zaista svedoče o uticaju ovih interpretacija, koje su istovremeno smatrane merodavnim i apsolutno neupitnim. Kada je početkom 1930-ih godina Brod tražio sredstva za objavljivanje Kafkinih dela, Man ga je bezrezervno podržao, a kada je redakcija časopisa Die Lebenden tražila od njega da navede nekoliko imena pisaca koji su neopravdano pali u zaborav, pomenuo je među njima i Kafku.

Golf u kupaćem kostimu

U Manovim „Dnevnicima“ Kafka se prvi put pominje 1935. godine. Beleške o njemu su kratke, ali zato doslovno pune oduševljenja. Tako, na primer, Man 4. aprila 1935. piše: „Nastavio sam da čitam Kafkin ’Preobražaj’. Mogu reći da je Kafkina književnost najgenijalnija nemačka proza decenijama unazad. Šta je još uopšte u poslednje vreme napisano na nemačkom jeziku, a da ne deluje malograđanski?“. Veoma snažna tvrdnja, bez sumnje, ali to je ujedno i sve što stoji u Manovim beleškama za taj dan. Tek 5. jula iste godine Man opisuje jedan izlet na selo: prvo je uzalud pokušao da igra golf u kupaćem kostimu, a zatim je čitao Kafkin „Zamak“.

Najobimnija izjava o praškom kolegi potiče s početka 1940-ih godina. O njoj se već dovoljno zna i više navrata je pisano o njoj, pa ću se ovde pozvati samo na najvažnije činjenice koje je Jirgen Born naveo u svom izvanrednom radu „Kafkina biblioteka“.

Manov predgovor

Maja 1940. Tomas Man je dobio pismo od svog dugogodišnjeg američkog izdavača Alfreda Knopfa. Obojica su tada već živela u SAD: Man u Prinstonu, a Knopf u Njujorku. Knopf je čvrsto odlučio da američkoj publici približi Kafkin „Zamak“. Prvo izdanje gotovo da nije privuklo pažnju i nije donelo profit. Uprkos veoma entuzijastičnim kritikama, prodalo se tek nekoliko hiljada primeraka. Opsednut uspehom, Knopf je bio uveren da je „Zamak“ izuzetno kvalitetno delo, i uz to jedan od najboljih Kafkinih tekstova. Tako je skovao plan da uz Kafkin roman objavi prateći tekst Tomasa Man, koji je u SAD već bio ne samo poznat, nego i predmet divljenja, i da na taj način privuče američku javnost. Man nije odmah pristao; ne zato što nije želeo da se vraća Kafki, već zato što je bio zauzet drugim obavezama. Potrajalo je duže od mesec dana dok nije završio predgovor.

U tom tekstu Man je sledio put koji je utabao Brod. Sve socijalne metafore tumačio je kao sekularizovane religiozne – ili teološke – pojmove, kao ispitivanje granice između imanencije i transcendencije kojim se bave protagonisti u potrazi za istinom, ali slabi i izgubljeni, unapred osuđeni na neuspeh. Pored toga, Man je istakao da ceni Kafkin etički stav kao umetnika, njegovu posvećenost i asketizam, koji dovodi u pitanje svaku aktivnost izvan književnosti. To, prema Manovom mišljenju, svedoči o određenoj nepopustljivosti kojom se mogu podičiti veliki spiritualni učitelji, oni koji u potrazi za prosvetljenjem preziru prolaznost. Iz današnje perspektive to možda zvuči pomalo uštogljeno ili naivno, naročito ako se uzme u obzir da je već Valter Benjamin ukazivao na druge aspekte kod Kafke i kritikovao Brodovo tumačenje. Benjamin je sumnjao da je Brod, premda je Kafki neosporno bio odan prijatelj i velika podrška, njegovu zaostavštinu na silu pročistio tako da je u njoj ostalo samo ono što je prijalo ukusu izveštačenih čitalaca iz redova građanske klase.

Kafka kao mađioničar

Najvažniji delovi Manovog predgovora bave se logikom sna u pripoveci. Prema njegovom mišljenju, sva Kafkina dela su replika sna i treba ih posmatrati kao reprodukciju vizija koje izazivaju komičan efekat. Ova naizgled nevina i pozitivna kritika iskrivljuje, međutim, Kafkin projekat. Na kraju krajeva, tvrdi Man, „Proces“ i „Zamak“ ostaju neobična dela i najpre će privući dobre poznavaoce neobičnosti, uprkos svom jezičkom intenzitetu koji obogaćuje nemački jezik i uzdiže ga do novih visina. Za Mana je Kafka mađioničar koji nas zabavlja iluzijama.

Teško je zamisliti pogrešnije tumačenje. Kao prvo, Kafka ne imitira san niti pokušava da sledi logiku sna. Naprotiv, on upravo na taj način opaža realnost koja ga okružuje! Njegova dela razotkrivaju da je svet san koji je prešao granice svog carstva noći i raširio se naokolo. Kafka ne briše granicu između racionalnog i iracionalnog, već se odlučuje na nešto još radikalnije: on nas uverava da ta dihotomija nije obavezujuća i da to nikada nije ni bila. Samo smo se navikli se na tu kognitivnu kategoriji i stvorili društvenu konvenciju, da bismo izašli na kraju sa strahom od nepoznatog. To, međutim, više govori o našim potrebama nego o samoj stvarnosti u kojoj živimo. Man jednostavno nije mogao da prihvati takvo saznanje – ni sa epistemološke ni sa egzistencijalne tačke gledišta. Njegova književnost bila je u službi racionalizma, a suština njegovog stila pripovedanja bilo je jednostavno i elegantno izražavanje misli.

Čovek zaluta, posrne ili padne. Ali ako ga posmatramo spolja, nema ni tračka sumnje u to šta se zapravo dešava. Kod Kafke svet nije izmakao kontroli, jer nikada nije ni bio pod kontrolom. Zaista se može dogoditi da neko jednog dana bude uhapšen bez ikakvog razloga i objašnjenja, samo zato da bi ubrzo potom čuo da to nije ništa strašno ili značajno i da slobodno može ići na posao.

Smeh kod Kafke

I Kafkin smeh ima drugačije značenje. Brod kaže da je Kafka plakao od smeha, čitajući naglas prvo poglavlje „Procesa“. Da li to znači da je priča o Jozefu K. zabavna i da je ne treba shvatiti ozbiljno? Naprotiv! Kafkin smeh pokušava da prikrije egzistencijalnu upitanost pred onim što se racionalno ne može neutralizovati. Njegovi tekstovi nipošto nisu hermetične sentencije nedokučivog značenja. Njihovo značenje je očigledno, da očiglednije ne može biti, i ništa nije skriveno od čitaoca. Baš nasuprot, ti tekstovi pokušavaju da skinu maske, da razotkriju, rasvetle, demonstriraju, pa čak i da manifestuju nešto. Problem je u tome što je lice stvarnosti koje Kafka razotkriva teško podneti. Teško je prihvatiti da svet zaista tako izgleda, da tako funkcioniše, da se razvija u tom ritmu i da se u njemu dešava toliko toga nepojmljivog. Reakcija na Kafkino oslobađanje sputanih sila u nama samima može biti bilo šta: plač, smeh, užas… ali sigurno ne mir, onakav kakav je Tomas Man zahtevao u životu i umetnosti. Zato je njegov odnos prema Kafki pozitivan, ali ne i bezuslovno afirmativan.


Posvećeno Adamu Zagaševskom