Stopedesetogodišnjica rođenja Tomasa Mana
Thomas Mann Revisited

Zašto Tomasa Mana i danas smatramo jednim od najvažnijih nemačkih pripovedača 20. veka? Zašto se njegovi romani i novele još uvek čitaju, zašto se prevode širom sveta, insceniraju i filmuju, zašto služe kao inspiracija za književna dela savremenih pisaca? Šta ga to čini relevantnim u savremenom trenutku? Fridhelm Marks, istoričar književnosti i ekspert za književno stvaralaštvo Tomasa Mana, nudi nam zanimljiv uvid u život i delo velikog pisca.

Fridhelm Marks

U svom romanu prvencu „Budenbrokovi. Propast jedne porodice“ iz 1901. godine, Tomas Man je ispričao burnu istoriju jedne porodice, i to njene četiri generacije. Za to je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu, a roman i danas služi kao blueprint za savremene porodične romane.

Porodične priče

Manov roman govori o usponu i padu jedne severnonemačke trgovačke porodice iz 19. veka, o sve surovijem i riskantnijem poslovanju, o brakovima iz računa, o stegama etikecije visokog građanstva i o tome kako najmlađi izdanak te porodice školsku svakodnevicu doživljava kao pravo mučenje. Reakcije na to su bekstvo, eskapade i simptomi dekadencije: opijanje filozofskom literaturom i muzikom, ekscentrične ljubavne avanture, sve izraženiji stomačni problemi i bolest.

Četiri generacije Budenbrokovih ogledalo su društvenih, kulturnih i ekonomskih promena onog vremena. Kao malo koji drugi roman, „Budenbrokovi“ povezuju realističku narativnu praksu društvenih romana 19. veka sa psihološkim analizama i uvidima moderne. Rigidna isprepletanost poslovnih i porodičnih interesa, iz koje proističe sukob građanskog shvatanja reda i poretka sa umetničkim, anarhističkim senzibilitetom, nesklonim prihvatanju diktata tržišne logike, i danas je podjednako aktuelna, a i književno inspirativna.

Tomasu Manu porodica nije samo u „Budenbrokovima“ poslužila kao pripovedački univerzum, kao osnova za prikaz erozije građanskog života ili porodičnih konflikata prema mitskom obrascu. Isti princip pisac je primenio i u noveli „Nered i rani bol“ iz 1925, čija se radnja odvija tokom godina nekontrolisane inflacije u Vajmarskoj republici, ili u obimnoj tetralogiji „Josif i njegova braća“ (1933-1943).

Opijenost, žudnja, gender trouble

Unutrašnja dinamika mnogih Manovih priča i romana počiva na motivu katastrofe, na „prodoru razornih sila, koje kao u uništiteljskom transu napadaju uređeni život, do tada potpuno posvećen nadi u  ograničenu sreću koju pruža samokontrola“, kako je to veliki pripovedač sam opisao 1940. godine. Razorne sile u uništiteljskom transu mogu tako brzo da zbrišu uređeni život samo onda kada nalaze saveznike u unutrašnjim sklonostima svojih žrtava, koje progoni nesvesna čežnja da uteknu svom bezbojnom životu, po pravilu potpuno saobraženom građanskim normama.

Mnogi od Manovih likova čuvaju istu onu javnu tajnu koja je obeležila i čitav život njihovog tvorca: unutrašnji sukob između homoseksualnih žudnji i uzorne građanske egzistencije muža i oca šestoro dece, koju je sam odabrao. Njegov pripovedački opus prikazuje višestruko neuspešne koncepte muškosti, ali i androgene, biseksualne i rodno fleksibilne identitetske konstrukcije, kakve primera radi otelotvorava hohštapler Feliks Krul. Germanista i jedan od urednika Velikog komentarisanog izdanja Manovih dela Hans Rudolf Faget smatra da je, zahvaljujući širini spektra književnih prikaza opijenosti, žudnje i rodnih problema koje nudi u svom delu, Tomas Man najveći psiholog seksualnosti u nemačkoj književnosti.

Refleksije o umetnicima i o umetnosti

Malo je predstavnika književne moderne koji su tako neumorno tematizovali život i držanje umetnikâ. Čak i u ranim pripovetkama, pisac se interesuje za to kako svet vide stigmatizovani autsajderi, oni koji osećaju da nisu u skladu sa očekivanim, uobičajenim i propisanim.

U njih se ubrajaju pisci, muzičari, likovani umetnici, ali i dekadenti i diletanti bez istinskog oslonca u stvarnom svetu, nekontrolisani propovednici nasilja („Kod proroka“), ali i građani na stranputici, poput Tonija Kregera, ili ugledni pisci udžbenika poput Gustava fon Ašenbaha („Smrt u Veneciji“), kao i prevaranti („Ispovesti hohštaplera Feliksa Krula“) i hipnotizeri („Mario i mađioničar“).

Svima su njima zajedničke izrazita osetljivost i razdražljivost, koje ih čine sklonim oštrim, surovo iskrenim zapažanjima. A ona služe kako samorefleksiji vlastite umetničke egzistenicje, tako i stvaralačkom preispitivanju laboratorije književne moderne, koja medijum umetnosti koristi i za to da prikaže bolesne halucinacije, zavođenje i demagogiju.

Moderno pripovedanje

Od samog početka, književnom stvaralaštvu Tomasa Mana kao orijentir su služili evropska proza moderne i kompozicije Riharda Vagnera. O tome svedoče signifikantni lajtmotivi kojima je protkana već njegova rana pripovetka „Mali gospodin Frideman“ (1897).

Pored toga, magičnu mrežu koju tkaju njegova dela ispredaju i specifično montirani citati. Prvi, veoma poznati primer toga je i gotovo doslovno preuzimanje teksta o tifusu iz enciklopedije „Majers konverzacionsleksikon“ u opisu smrtonosne bolesti mladog Hana Budenbroka. Ti i drugi kamenčići u citatnom mozaiku, preuzeti iz veoma heterogenih izvora, tako su usko povezani sa ispripovedanim kontekstom, da se na prelazima između njih gotovo i ne prepoznaju nikakve neravnine. Takav postupak, koji je Tomas Man retrospektivno nazvao „prepisivanjem na visokom nivou“, doživeće novu popularnost u postmoderni. Na uzdrmanost svega što se tradicionalno smatralo neupitnim, Tomas Man reaguje pripovedačkom ironijom. To mu omogućava da balansira međusobno protivurečnim stavovima, a da istovremeno s lakoćom razotkriva jednostrana i proizvoljna stanovišta.

Sveopštem ubrzanju, koje se oseća i dan-danas, Man je u „Čarobnom bregu“ (1924) suprotstavio radikalno pripovedačko usporavanje osećaja za vreme. To usporavanje je apsorbovalo Hansa Kastropa, iscrpljenog studijama, kome je sedam godina u sanatorijumu Berghof u Davosu proletelo gotovo kao jedan jedini dan. Istovremeno, ono se odražava i na čitaoce romana. Eliminacijom radnje, kao i usporavanjem i enciklopedizacijom pripovedanja, „Čarobni breg“ raspršava ideju radnje i akcije. To je Manov inovativan, ali i riskantan, odgovor na virulentnu krizu pripovedanja u trećoj deceniji 20. veka.

Književnost i politika

„Da demokratija danas nije potpuno zaštićena i bezbedna, da je napadaju i spolja i iznutra, da je iznova postala problem, to oseća i Amerika. Oseća da je došlo vreme za samorefleksiju demokratije, za to da se regeneriše svest o njenoj suštini, da se iznova objasni i da se osnaži svest o njoj  – jednom rečju, došlo je vreme za obnovu demokratije u našim mislim i u našim osećanjima“, rekao je Tomas Man 1938. tokom turneje po SAD-u, a ta njegova zapažanja danas deluju potresno aktuelno.

U to vreme, pisac je već prevazišao (veoma reakcionarne) stavove koje je kod njega podstaklo izbijanje Prvog svetskog rata i koje je izneo u „Refleksijama nepolitičnog čoveka“ (1918). Od 1922. Man je otvoreno podržavao Vajmarsku republiku, upozoravao je na opasnosti koje proističu iz uspona nacionalsocijalizma, a 1933. on i njegova porodica odmah su se opredelili za emigraciju. U to vreme, u njegovim delima javlja se i politički podtekst.

Pod uticajem Velikog rata, revolucionarnog talasa iz 1918, pokušaja da se u Bavarskoj uspostavi republika po sovjetskom modelu i kriznih godina po osnivanju Vajmarske republike, već u „Čarobnom bregu“ debate počinju da se kreću oko tema kao što su teror, revolucija, državni poredak ili anarhija, vrednost rada i problem napretka, dakle oko trajno aktuelnih političkih pitanja. „Tomas Man ne živi, kao što neki veruju, u osami ’Čarobnog brega’ iz svojih snova. Naprotiv, on ovde pokazuje intenzivnu, ali ne i napadnu zaokupljenost neposrednom sudbinom čovečanstva“, zapazio septembra 1932. je American Hebrew and Jewish Tribunge.

To potvrđuju i novele „Mario i mađioničar“ (1930) i „Zakon“ (1943), tetralogija „Josif i njegova braća“ (1933-1943) i roman „Lota u Vajmaru“ (1939), koji izuzetno jasno aludiraju na političke opasnosti koje donosi fašizam. Manova književna konfrontacija sa nacionalsocijalizmom dostiže vrhunac u romanu „Doktor Faustus“ iz 1947. Ovo delo bilo je jedinstvena pojava u književnosti prvih posleratnih godina i višestruko je prevazilazilo kapacitete tadašnje nemačke čitalačke publike.

Thomas Mann Daily

Najkasnije dvadesetih godina 20. veka etablirala se slika o velikom piscu Tomasu Manu, pripadniku najviših slojeva građanke klase, distanciranom u ophođenju. Formiranje takve slike podsticali su i njegovi književni rivali. Primera radi, Bertolt Breht ga je nazivao uštogljenim, dok je Alfred Deblin poredio njegovu književnost sa pantalonama sa brižljivo upeglanom ivicom. Objavljivanje sačuvanih dnevnika, koje je počelo 1975. godine, otkrilo je sasvim druge strane Tomas Mana: njegove potpuno otvorene refleksije o vlastitoj homoseksualnoj i o vlastitoj telesnosti, o konzumiranju lekova, bezvoljnosti i nesigurnosti, o razdražljivosi prema članovima porodice, prijateljima i nepoznatima, o ispadima porodične pudlice – i sve to neraskidivo povezano sa zapažanjima o aktuelnim zbivanjima u svetskoj politici i o duševnoj teskobi koju donosi život u emigraciji.

Način na koji javnost vidi Tomasa Mana u međuvremenu se primetno promenio, o čemu svedoče i reakcije na nalog @DailyMann na Tviteru. Od aprila 2022. Feliks Lindner je punih 12 meseci, iz dana u dan, objavljivao po jedan kratak citat iz Manovih dnevnika. Zabeleške poput one od 20. 7. 1934. („Ponovo sam ujutru počeo malo da vežbam nag.“) ili od 10. 8. 1948. („Osećam veliku odbojnost prema tome da popodne nastavim s poslom.“) doprinele su eroziji imidža nedodirljivog pisca. Ove objave imale su preko 30.000 pratilaca.

Poslednjih godina istraživanja su se usmerila na javnu egzistenciju Tomasa Mana, kao   i na tragove kolektivnog (ili konkurentskog) autorstva u porodici Man. Prva važna referentna tačka za Tomasa Mana bio je njegov kompleksni odnos sa starijim bratom Hajnrihom. Dvadesetih godina 20. veka Klaus i Erika Man su sa velikim praskom ušli u književne krugove, dok se u emigraciji cela porodica pretvorila u neku vrstu think-tanka za politička pitanja. Već 1936. Klaus Man je u dnevnik zapisao: „Kakva smo mi čudna porodica! Kasnije će se pisati knjige o nama – ne samo o pojedincima, već o svima nama“. Do toga je verovatno došlo i zato što su Manovi kao public intellectuals pratili politički izuzetno burnu epohu – od Nemačkog carstva, preko Vajmarske republike, emigracije iz Trećeg rajha, pa sve do perioda nakon Drugog svetskog rata.

Priča o medijima, priče za medije

Kao malo koji drugi pisac svoje generacije, Tomas Man je isprobavao, koristio i reflektovao nove medije koji su se pojavili tek u periodu moderne. Početkom dvadesetih godina 20. veka snimljena je prva ekranizacija romana „Budenbrokovi“, da bi ubrzo potom nastali i prvi zvučni zapisi Manovih tekstova. Januara 1929. postao je prvi nemački pisac snimljen na tonskom filmu, a decembra iste godine emitovana je legendarna reportaža uživo sa dodele Nobelove nagrade.

Prisustvo Tomasa Mana u javnosti svedoči o turbulentnoj medijskoj istoriji Vajmarske republike, a ta se tendencija nastavila i kasnije. Kao emigrant u SAD, Tomas Man je važio za Hitlerovog najvećeg ličnog neprijatelja - Hitler’s Most Intimate Enemy. Između 1940. i 1945. godine u Njujorku i Los Anđelesu snimio je 55 govora za radio,koje je potom emitovao BBC, a sa ciljem da podstakne nemačke slušaoce i slušateljke na otpor nacističkom režimu.

Pored izdanja kuće S. Fišer, za koju je objavljivao praktično čitav život, i uz bezbrojne prevode, književno delo Tomasa Mana dostupno je i u najrazličitijim drugim formatima, adaptacijama i medijima. Njegovi romani (uključujući i tetralogiju „Josif i njegova braća“, koja ima preko 1.800 stranica) u više navrata su adaptirani za pozorište, a postoje i baletske i operske obrade, stripovi, verzije za Tviter, grafičke novele, a nadasve brojne ekranizacije. Mnogi njegovi romani i novele toliko su snažno ukorenjeni u kanon književne moderne, da im je široka recepcija bila zagarantovana.

Dobitnica Nobelove nagrade za književnost poljska spisateljica Olga Tokarčuk iskoristila je književni okvir Manovog „Čarobnog brega“ za svoj roman „Empuzion“ iz 2022. godine, dok je Hajnc Štrunk je novembra 2024, tačno 100 godina nakon objavljivanja Manovog romana, objavio roman pod naslovom „Čarobni breg 2.0“.  Na osnovu svega ovoga, reklo bi se da priče Tomasa Mana još uvek nisu ispričane do kraja.