100. rođendan Ingeborg Bahman
Ćutanje prekinuto stihom

Odmah po objavljivanju svoje prve knjige, Ingeborg Bahman je postala književna zvezda posleratnog doba. Povodom njenog 100. rođendana, Beate Treger se osvrće na zbirku pesama Die gestundete Zeit, u kojoj ne samo da se Bahman suprotstavlja nepreciznosti jezika, već se i protivi ćutanju o ratu, zločinima i krivici.

Beate Treger

Ingeborg Bahman je rano počela da traga za sopstvenim, ujedno i preciznim jezikom. Iz te potrage su na početku njenog stvaralaštva proistekle pesme koje su objavljene 1953. godine pod naslovom Die gestundete Zeit (Odgođeno vreme/Produženo vreme). Dana 26. decembra 1952. godine, tada 26-godišnja autorka zapisala je zašto brzo razumevanje, prepoznavanje istog jezika kod drugih, umanjuje njenu spremnost da govori: „Mislim da je to zato što jezik koji se brzo pronađe, brzo vodi u razigranost i neobaveznost, pa i u nepreciznost.“

Izreći neizrecivo

Taj skrupulozni pogled na jezik nije ograničen samo na pesme Ingeborg Bahman. Na čitavo njeno stvaralaštvo utiče jezička nužda – nužda koja proizilazi iz težnje da ne prati ustaljene obrasce i misao preobrazi u lepše rečenice, već da pronađe prave slike i izrekne neizrecivo.

Ova težnja za nekim novim, nepohabanim jezikom zasigurno je razlog zbog kog više od sedamdeset godina nakon prvog objavljivanja zbirke Die gestundete Zeit pesme Ingeborg Bahman i dalje odjekuju i traju. To je naročito jasno u stihovima poput onih iz poslednje strofe „Psalma“: Ovde se neki glas javlja da bi govorio „o mračnim stvarima“, kako glasi naslov jedne od narednih pesama u zbirci. Jasno je zašto je Alfred Anderš jula 1953. kao izdavač ove zbirke autorki napisao: „Sada sam više nego ikad uveren da će objavljivanje ove zbirke biti pravi događaj […]. Jer Vaše pesme ne zaslepljuju, već lagano prodiru do srži“.

Od Grupe 47 do zvezde posleratne književnosti

Zbirka Die gestundete Zeit nije bila samo prva zbirka pesama Ingeborg Bahman, već uopšte njena prva samostalna publikacija. Sastoji se od uvodne pesme koja ima funkciju slogana, 23 pesme podeljene u tri dela, kao i „Monologa kneza Miškina za baletsku pantomimu ‘Idiot‘“, a objavljena je u Anderševoj ediciji „studio frankfurt“ izdavačke kuće Frankfurter Verlagsanstalt. To izdanje je bilo kratkog veka. Još i pre nego što je objavljeno, izdavačka kuća je bila prinuđena da proglasi bankrot. Pa ipak je Anderš dobro predvideo, pesme su doprle do čitalaca. Usledila su naredna izdanja, a sa njima i uspon Ingeborg Bahman do statusa zvezde posleratne književnosti na nemačkom jeziku. Godine 1952. nastupila je u Nindorfu na sastanku Grupe 47, gde je dobila nagradu koja joj je uručena na leto 1953. godine.

Ne samo jedna, već više pesama iz ove zbirke postalo je deo književnog kanona i dospelo u čitanke: „Die große Fracht“ („Veliki tovar“/„Veliki teret“), „Herbstmanöver“ („Jesenji manevar“/„Na plevi poruge“), „Alle Tage“ („Svakog dana“) i naslovna pesma. Ako ih posmatramo analitički, brzo ćemo primetiti preciznost na kojoj Bahman insistira, baš kao što je to slučaj s kružnom strukturom naslovne pesme „Odgođeno vreme“, koja počinje i završava se stihom „Suroviji stižu dani“. Ako zamislimo kazaljke sata koje kruže i mere „odgođeno vreme“, posebno je upečatljiv način na koji se ovde jezički ostvaruju povratak večito istog i prolaznost. To pojačava napetost u ovoj pesmi, utoliko više što se više čita i što više vremena protiče u tom procesu.

Obraćanje u drugom licu, koje se može čitati i kao obraćanje samoj sebi, tokom pesme postaje sve alarmantnije, kad se početni stihovi formulisani kao izjave pretvore u vapaje, kad se „Uskoro ćeš vezati pertle / i oterati pse u njihova dvorišta“ pri kraju pretvori u „Zaveži pertle. / Oteraj pse. / U more baci ribe. / I pogasi obrnika sjaj! // Suroviji stižu dani.“ (Prevod: Zlatko Krasni. U: Antologija savremene nemačke poezije. Novi Sad: Bratstvo jedinstvo, 1989).

Nove reči za stvarnost

U zbirci Die gestundete Zeit evidentno je dejstvo čulnog i poetskog jezika, a Ingeborg Bahman je u osnovi verovala da je poezija za to sposobna, što je 1954. ovako opisala u jednom članku: „Verujem da […] onaj ko piše pesme polaže u sećanje fraze, prelepe stare reči za kamen i za list koje povezuju ili raznose nove reči, nove oznake za stvarnost“.

Ako čitamo Senza Casa, autobiografske zapise Ingeborg Bahman, objavljene 2024. godine, videćemo da je autorki uistinu bilo bitno nešto drugo, ne da pesme degradira u instrumente apstrahovanog mišljenja. Kada je završila drugu i poslednju zbirku pesama Anrufung des Großen Bären(Prizivanje Velikog Medveda), objavljenu 1956. godine, 29. avgusta je zapisala: „Zbirka pesama je završena tik pre nego što joj je pripretilo mišljenje. Sada je mišljenje postalo neizbežno.“

Slikovitost pesama Ingeborg Bahman stoga nije ona na kojoj možemo da zahvalimo pamtljivosti uvežbanog i rutinskog stava. Naprotiv, pesnikinja se zapravo pojavljuje kao vidovnjakinja u smislu da nešto govori njenim jezikom, nešto što je veće od njenog subjektivnog poimanja.

Kako je Bahman pisala protiv prećutkivanja nacističkih zločina

U pesmama Ingeborg Bahman nema mesta rutinskom mišljenju. Umesto toga, kako sama piše, želi da „lepotom progovori u nečistom“ ili možda da poezijom prekine ćutanje koje je nakon kraja Drugog svetskog rata zavladalo u Nemačkoj i Austriji, gde je na dnevni red stiglo prećutkivanje istorijske krivice. Možda autorka pati zbog tog ćutanja kom suprotstavlja jezik koji, istina, prekida tišinu, ali je i sâm uvek izložen opasnosti da se povuče u nemost. Ovakvi stihovi bune se protiv društva u kom su ratni entuzijazam i učestvovanje u tolikim organizovanim masovnim ubistvima Jevreja ostavili i te kako trajni efekat i predočili nam istorijsku krivicu, ali se to društvo nikada nije zaista suočilo s time.

O tužnoj aktuelnosti pesama Ingeborg Bahman

U tako jezovitom jezičkom pejzažu koji počiva na smrti, ruševinama, ranama i uništenju, a istovremeno propagira novi početak i nastavak, ove pesme i njihov kritički naboj moraju imati uznemirujući efekat. Kompozitor Hans Verner Hence, autorkin prijatelj, pisao joj je: „u ovim novim pesmama ima nečeg alarmantnog, skandaloznog, čudnog, zastrašujućeg. ako tako nastaviš, naći ćeš se usred najdivnijih skandala, htela Ti to ili ne.“ Ali upravo to se nije dogodilo. U olovna vremena odjekivali su uznemirujuće jasni stihovi poput ovih: U nekima od pesama ogleda se suočavanje Ingeborg Bahman sa članstvom njenog oca u nacističkoj partiji i vojnim angažovanjem na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata, o čemu se u porodici nije razgovaralo. Autorka je rano počela da se bavi fašizmom koji je nastavio da tinja i genocidom nad Jevrejima, a život u Austriji i Nemačkoj postao joj je gotovo nepodnošljiv zbog te neprekidne ćutnje. Iz današnje perspektive drugačije gledamo na to alarmantno, skandalozno, čudno i zastrašujuće u zbirci Die gestundete Zeit – a aktuelnost ove zbirke ostaje nepromenjena u svetlu fašističkih tendencija kojima svedočimo danas.
 
U našoj eBiblioteci otkrićeš veliki izbor knjiga i audio-knjiga Ingeborg Bahman, ali i onih koje govore o njoj: svi naslovi u eBiblioteci