Mišljenje i umetnost
Biti čovek danas

Tri umetnice Milena Zović, Anja Ranđelović i Emilija Đonin, koje su odabrane za mentorski rad u okviru programa „Conditio humana“ u Beogradu, govore o tome kako ih inspiriše delo Hane Arent.

Kako te inspiriše delo Hane Arent i kako ga vidiš danas?

Milena: U delu Hane Arent, inspirativna mi je granica između privatnog i javnog prostora, delanja i posmatranja. Posebno su mi značajna njena tumačenja umetničkog dela koje razotkriva nevidljive aspekte ljudskog iskustva, kao i pitanja pluralnosti, istine i odgovornosti. Teorijski okvir Hane Arent u današnjem tehnološkom vremenu, može otvoriti nova promišljanja o čoveku budućnosti, hibridizaciji tela, ali i podstaći političko delovanje i prevazilaženje otuđenosti od sveta.

Anja: Mišljenja i teze koje je Hana Arent iznela se itekako mogu primeniti na potrebe savremenog čoveka i društvo. Smatram da savremeni čovek treba da osvesti važnost podele javnog i privatnog i razume zašto jedno ne može bez drugog. U vremenu kada su ljudi najotuđeniji, treba da istinski vidimo i poštujemo naše sličnosti i različitosti.

Emilija: Inspirišu me ljudi poput Hane Arent koji su svoj život i rad posvetili razmišljajući i analizirajući ljudsko društvo i načine na koji bi svet mogli da učine boljim mestom. Mislim da je relevantnija danas nego ikada do sada u kontekstu svega što se dešava u ovom trenutku. Inspiriše me potreba za razumevanjem ljudskosti i njenog delovanja.

Šta ti je doneo mentorski program što ćeš upotrebiti u daljem radu?

Milena: Program mi je doneo iskustvo timskog rada, otvorio nova znanja o zvuku i performansu. Pružio mi je priliku za značajna poznanstva. Naučila sam kako da zajedničkim radom sa Anjom i Emilijom, promislim i sprovedem jasnu ideju, oblik i zvuk, a da pritom ostavimo prostor za eksperiment. Ova kombinacija saradnje, komunikacije i otvorenosti za proces, postaće deo moje buduće umetničke prakse. Mentorski proces mi je doneo slobodu i iskustvo da bez straha od neuspeha konkretizujem ideje.

Anja: Saradnja sa mentorima dala mi je prostor za drugačija razmišljanja, novu perspektivu svega što sam do sada uradila i onoga što sledi. Kroz radionice i razgovore u okviru ovog projekta prošli smo različite forme iskazivanja mišljenja, putem kolektivne poezije, kroz pokret, zvuk... Akcenat je uvek na kolektivnom učestvovanju, bez obzira na prethodno iskustvo.

Emilija: Mentorski program mi je doneo divna poznanstva sa ljudima čiji je rad izuzetan i inspirativan. Zorica, Maja i Selman su nam pružili podršku i savete, kao i uvid u to kako funkcionišu njihovi procesi rada što mi je bilo od velikog značaja. I ono najvažnije, pružio mi je poznanstvo sa dve umetnice sa kojima ću sigurno nastaviti da sarađujem i nakon ovog projekta.

Šta beogradska publika može da očekuje od izložbe u decembru?

Emilija: Beogradska publika može da očekuje prostor za razmišljanje i učestvovanje u kome paralelno žive i obitavaju strah, sigurnost, opasnost, rad, odmor, kreativnost, stvaranje, nerad, tehnologija, organsko i neorgansko.

Anja: Izložba je zamišljena kao instalacija, kao spoj auditivnog i vizuelnog, sa fokusom na procesu i umetničkom eksperimentu.

Milena: Želimo da otvorimo prostor za pitanja koja nas vode - odnos sigurnog i opasnog, kolektivnog i privatnog sećanja, nostalgije i budućnosti, delovanja i otuđenosti.