Brzi pristup:
Idi direktno do sadržaja (Alt 1)Idi direktno do sekundarne navigacije (Alt 3)Idi direktno do glavne navigacije (Alt 2)

Bilans Berlinala 2018.
Diskusije, poruke i iznenađenja žirija

Odvažni pobednik: Adina Pintilije, dobitnica Zlatnog medveda za najbolji film „Touch Me Not”
Odvažni pobednik: Adina Pintilije, dobitnica Zlatnog medveda za najbolji film „Touch Me Not” | Foto (detalj) © Richard Hübner, Berlinale 2018.

Berlinale 2018. obeležile su brojne diskusije - pre festivala, tokom njega i nakon njega, dok odluke žirija, po svemu sudeći, treba shvatiti i kao poruke.

Za Berlinale 2018. nipošto se ne može reći da je bilo monotono. Zaslužni za to nisu samo filmovi na repertoaru ovog festivala, već i žučne diskusije, koje su izbile još pre njegovog početka. Primera radi, direktor Berlinala Diter Koslik trpeo je brojne kritike zbog navodne bezličnosti takmičarskog programa. Na površinu su izbila i pitanja poput dreskoda i seksizma, a diskusije iz tematskog kompleksa #MeToo prelile su se čak i na crveni tepih. Glumica Klaudija Ajzinger uz to je na internetu pokrenula peticiju #blackcarpetberlinale „Crna je nova crvena! Pridružite nam se u borbi za crni tepih na Berlinalu”.


Takmičarskom programu Berlinala 2018. zaista je trebalo vremena da uhvati zamah, ali se zato na kraju pokazao kao vrlo naklonjen eksperimentima. Biografski film Emili Atefs „Tri dana u Kiberonu” sa Mari Bojmer u ulozi Romi Šnajder pokazao se, recimo, kao veličanstven umetnički film u crno-beloj tehnici. Filmovi o savremenim temama, poput iranske groteske „Khook” (Svinja) Manija Hagigija ili švedske društvene satire „The Real Estate” (Nekretnina), pokazuju veliku sklonosti ka stilskim eksperimentima. Estetsku i tematsku raznovrsnost Berlinala 2018. dodatno je potvrdila trosatna drama o dvoje blizanaca „Moj brat se zove Robert. On je idiot.” Filipa Greningsa, kao i ekranizacija romana Ane Zegers „Tranzit” (Transit)  u režiji Kristijana Pecolda i mjuzikl Lava Dijaza „ng Panahon ng Halimaw” (Đavolovo doba) - iako su pri podeli nagrada ostali praznih ruku. Sve u svemu, stiče se utisak kako Berlinale pokušava da uravnoteži perspektive i da se što jasnije profiliše u odnosu prema festivalima u Kanu i Veneciji.

GRANICE STIDA I NAGON ZA BEGOM 

Koliko god sami filmovi bili raznovrsni i kontroverzni, za najveća iznenađenja postarala se dodela nagrada. Ko bi još pomislio da će Zlatnog medveda za najbolji film dobiti debitantsko ostvarenje mlade rumunske rediteljke Adine Pentilije „Touch Me Not”, koje je publiku nagonilo na beg? Projekcije ovog filma mnogi su gledaoci napuštali pre kraja, a među onima koji su ostali jedni su mu zviždali, a drugi aplaudirali.

Eksplicitne scene u filmu Adine Pentilije preispituju granice telesnosti i intimnosti. Gledalac posmatra hendikepirane i nehendikepirane osobe koje na radionicama uče kako da se međusobno dodiruju. Ti prizori prelaze granice stida, i to na način koji nije lako podneti. Ali uprkos podeljenim osećanjima koje „Touch Me Not” pobuđuje, njegovoj se autorki mora priznati da je uzdrmala naše ustaljene perspektive i obrasce mišljenja. Doprinos festivala može biti upravo u tome što ovakvim teškim ostvarenjima obezbeđuje pažnju javnosti, a ponekad čak i bioskopsku distribuciji.

neobično dete savremenog sveta

Podjednako snažno i trajno, premda manje drastično dejstvo ima film Malgožate Šumovske „Twarz” (Lice), nosilac Velike nagrade žirija. U njemu se radi o mladom ljubitelju hevi metala koji mora da se podvrgne transplantaciji lica, nakon čega ga njegova seoska sredina više ne prihvata. Snažnim slikama, sa crnim humorom i sa velikim simpatijama prema glavnom junaku Malgožata Šumovska priča nam jednu savremenu poljsku priču, postavljajući pritom važna pitanja identiteta i integracije.

Filmovi koji su dobili nagrade za najbolju žensku i za najbolju mušku ulogu takođe govore o sadašnjem trenutku, ali uz drugačiji, mirniji pristup. Film „Las herederas” (Naslednice) Marčela Marinesija - prvi paragvajski film u takmičarskoj konkurenciji Berlinala - kroz priču o emancipaciji jedne starije žene govori o društvenom preobražaju Paragvaja. Za suptilnu glumu u ovom filmu Ana Brun nagrađena je Srebrnim medvedom za najbolju žensku ulogu. Nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je mladi francuski glumac Atoni Bažon, koji je tumačio lik Tomasa, mladića u potrazi za novim perspektivama, u inače osrednjoj drami „La Prière” (Molitva) Sedrika Kana.

NOVE PERSPEKTIVE DRUGAČIJI PUTEVI

Žiri Berlinala 2018. nije želeo da nagradi samo „ono što film već može”, već i ono što bi jednog dana mogao postati, rekao je njegov predsednik Tom Tikver na dodeli nagrada 24. februara 2018. Odluke žirija zato, po svemu sudeći, treba tumačiti i kao poruke filmskoj javnosti. Zašto bi inače nagradu za najbolju režiju dobio baš animirani film, i to „Isle of Dogs” (Ostrvo pasa) Vesa Andersona? Kod basne koja je snimljena u tzv. tehnici kadar-po-kadar sasvim sigurno ne možemo govoriti o režiji u pravom smislu reči. Mora se, međutim, priznati da su brižljivo izrađeni likovi i umereni tempo naracije u filmu „Isle of Dogs” danas prava retkost u mejnstrim animiranim filmovima.

Četiri od ukupno osam nagrada na Berlinalu 2018. otišle su u ženske ruke. Među njima je i glavna nagrada, ona za najbolji film - što se dogodilo tek šesti u putu u gotovo sedamdesetogodišnjoj istoriji Berlinala. S obzirom na to da su 2018. ovaj festival pratile diskusije o seksizmu, zloupotrebi i o rodnim ulogama, i to svakako treba shvatiti kao pozitivan znak.