Autentična komunikacija pomoću digitalnih medija Dosta je bilo simulacija

Digitalni mediji mogu obezbediti veći udeo autentične komunikacije u nastavi.
Digitalni mediji mogu obezbediti veći udeo autentične komunikacije u nastavi. | Foto (detalj): WavebreakmediaMicro © Adobe Stock

U nastavi stranih jezika danas se često koriste simulacije komunikativnih procesa, ali dobro bi bilo da njih odmeni autentična komunikacija između autentičnih učesnika. Digitalni mediji mogu nam pomoći da ostvarimo taj cilj.
 

Na prvi pogled sve izgleda sasvim jednostavno. Umesto da nastavu stranih jezika zasnivamo na zastarelim udžbenicima, simulirajući pritom komunikaciju u nerealnim situacijama, pomoću digitalnih medija učenicima možemo obezbediti realne sagovornike koji bi s njima vodili autentičnu komunikaciju o relevantnim temama. Nemački didaktičar Rainer Donath još se 1995. godine žalio na to da didaktičke simulacije „proizvode komunikativna strašila koja nisu u skladu ni sa jezičkom, a ni sa kulturnom realnošću ciljnog govornog područja” (Donath 1995: 46). On je zato predlagao da „udžbeničke informacije iz druge ruke, koje su pretežno zastarele, iskrivljene i neautentične, što su odvajkata i bile” (Donath 1995: 46) zamenimo realističnom komunikacijom. U tom cilju, Donath je i sam pokrenuo nekoliko projekata u kojima su učenici kao sredstvo komunikacije koristili elektronsku poštu.
 
Premda zahtev za autentičnošću zvuči veoma ubedljivo, a deluje i kao da ga je lako zadovoljiti, brojne pojedinosti pokazale su se izuzetno složenim, pa i problematičnim. Naime, teškoće počinju čim pokušamo da odredimo šta tačno podrazumevamo pod autentičnoću.

ŠTA AUTENTIČNU KOMUNIKACIJU ČINI AUTENTIČNOM? 

Zahtevi za autentičnošću sve su glasniji, zato što u nastavi stranih jezika neretko preovlađuje upravo neautentična komunikacija. Njenu apsurdnost sjajno je karikirao slavni nemački komičar Loriot (1992: 94), u skeču pod naslovom „Nemački za početnike“:
 
Viktor: Zovem se Viktor. Imam 82 kilograma.
On:     Ja se zovem Herbert. Moj voz polazi u 19 časova i 26 minuta.
Ona:    Ovo je moj suprug.
On:      A ovo su moje pantalone.
Viktor: Ovo je moja aktentašna.
 
U ekstremnim slučajevima komunikacija u nastavi jedva da nalikuje autentičnoj komunikaciji van učionice. Ona služi isključivo zacrtanom didaktičkom cilju, npr. obradi zamenica. Dijalozima nedostaje tzv. intrinzička motivacija, tj. učesnici ne osećaju unutrašnju potrebu za njima. U najboljem slučaju, postoji veštački konstruisani povod za razgovor, a komunikacija nije ni sadržinski, a ni egzistencijalno relevantna za stvarni život učesnika.
 
Pojednostavljeno govoreći, kod autentičnosti u nastavi stranih jezika treba razlikovati tri dimenzije: jezičku, kulturnu i funkcionalnu (Bündgens-Kosten 2013). Komunikaciju možemo smatrati jezički i kulturno autentičnom ako se ne upravlja prema udžbeničkim idealima i stereotipima, već prema jezičkoj i kulturnoj realnosti. Funktionalno autentična bila bi ona komunikacija kod koje postoji stvarni povod za stupanje u kontakt s drugom osobom, odnosno ona komunikacija koja ne služi isključivo nastavnim ciljevima, već je učesnicima istinski važna i iz nekog njihovog ličnog razloga.
 
Već ove sažete i uopštene informacije o autentičnosti jasno ukazuju na česti jaz između autentične komunikacije i komunikacije u nastavi stranih jezika. Jednostavno rečeno, što je didaktički karakter komunikacije izraženiji, to će nam manje autentično ona delovati. Imajući to u vidu, digitalnu komunikaciju možemo posmatrati kao šansu da u nastavi stranih jezika obezbedimo najviši mogući stepen jezičke, kulturne i funkcionalne autentičnosti.

AUTENTIČNOST NASUPROT DIDAKTIZACIJI

Poruke i video-razgovori učenicima omogućavaju autentičnu komunikaciju sa realnim sagovornicima. Poruke i video-razgovori učenicima omogućavaju autentičnu komunikaciju sa realnim sagovornicima. | Foto (detalj): twinsterphoto © Adobe Stock Jedan od najznačajnijih koraka u razvoju interneta bio je prelaz sa Weba 1.0, gde je većina korisnika samo mogla da konzumira sadržaje koje nude profesionalci, na Web 2.0, kojim dominiraju drušvene mreže, tj. koji nam omogućava da se i sami uključimo u komunikaciju. Dok su u vreme Donathovih projekata sa elektronskom poštom čet, forumi i video-razgovori još važili za egzotične „rezervate” u kojima obitavaju samo kompjuterski zaluđenici, te aktivnosti danas su deo svakodnevice manje-više svakog korisnika Facebooka, Instagrama, Snapchata, YouTuba, Twittera i WhatsAppa.
 
Tehnički gledano, nikada nije bilo lakše uvesti autentičnu komunikaciju u nastavu stranih jezika. Ukoliko želimo da pokrenemo kolaborativni online projekat za usavršavanje veštine pisanja koji bi od učenika tražio da zajednički sroče neki tekst, diskutujući pritom o samom zadatku i o njegovom rešavanju, danas je dovoljno da otvorimo dokument u Google Docsudozvolimo pristup  svim učesnicima i podelimo s njima odgovarajući link.

Portali poput fanfiction.de mogu nam poslužiti kao polazište za tzv. društveno čitanje (social reading), tj. za digitalnu razmenu informacija o elektronskim knjigama koje i sami čitamo. Pritom u središtu pažnje ne moraju biti samo knjige, već kao povod za pisanje i/ili za online razmenu mišljenja mogu poslužiti i filmovi ili kompjuterske igrice. Osobama koje ne vole neograničenu otvorenost  lectory i druge komercijalne platforme nude mogućnost da u zajednici nešto zatvorenijeg tipa, ali ipak u društvu, čitaju knjige, prave beleške i diskutuju.
 
Profili i grupe na Facebooku prosto pozivaju na komunikaciju. Čak i pojedinačni heštegovi mogu poslužiti za učenje stranih jezika. Primera radi, na Instagramu se oko heštega #basicgermanwords oformila zajednica koja skuplja umetničke fotografije nemačkih reči poput "Hänchengrill" (gril za piliće) i "Glühwein" (kuvano vino) i diskutuje o njima.
 
Sve mogućnosti koje smo dosad pominjali objedinjuju blogovi, a njih je danas veoma lako pokrenuti, zahvaljujući Wordpressu i sličnim platformama. Kao digitalni čitalački dnevnik ili portfolio, oni su virtuelni dodatak učionici, a potencijalno se obraćaju svim korisnicima interneta (v. Schildhauer 2015).
 
Popularne mobilne aplikacije za razmenu poruka, poput WhatsAppa, omogućavaju vremenski odloženu usmenu komunikaciju, što može biti od pomoći učenicima, jer nisu prinuđeni da potpuno spontano, bez zadrške reaguju na sagovornikove reči, već imaju dovoljno vremena da smisle šta će reći i kako će to učiniti. Ni video-razgovori više nisu nikakav problem, između ostalog zahvaljujući platformama poput Skypa, Facetima i Google Hangoutsa, koje se u međuvremenu mogu instalirati na svaki pametni telefon.
 
Nasuprot tehničkim rešenjima, koja su sada izuzetno lako dostupna, didaktička priprema autentične komunikacije i dalje je veliki izazov. Prosvetnim radnicima naročito teško pada da nastavu oblikuju tako da učenici komunikaciju ne doživljavaju kao prinudnu i veštačku, već kao autentičnu. Kao podsticaj za razgovor pritom se najčešće koristi neka opšteprihvaćena tema. To mogu biti zajednička interesovanja, lokalne osobenosti, aktuelnosti ili identični nastavni sadržaji. Treba, međutim, voditi računa o tome da autentični tekstovi u digitalnim medijima, pored karakteristika tradicionalne pisane komunikacije, ugalavnom imaju i niz svojstava usmene komunikacije. Ocenjujući jezički učinak učesnika u četu i brojnim drugim formama internetske komunikacije, ne možemo se, zato, striktno upravljati prema pravopisnoj i gramatičkoj normi, kao što bismo činili npr. kod kucanog ili štampanog teksta.
 
Za autentičnu komunikaciju karakteristično je i to da nastavnici gube kontrolu nad komunikativnim procesom, i to u nekoliko segmenata. Primera radi, učenici kojima smo dali zadatak da sastave kratak tekstu sa najvažnijim podacima o sebi i da ga potom elektronskom poštom dostave sagovorniku, umesto toga lako mogu poslati poruku preko WhatsAppa i tako sagovornika uputiti na svoj profil na Instagramu. Isto tako, pored video-razgovora koji vode na vaš zahtev, učenici bez vašeg znanja mogu razmenjivati komentare na Twitteru. U najgorem slučaju, istinska autentičnost komunikacije može dovesti do toga da nemački i francuski đaci, umesto na nemačkom i/ili francuskom, razgovraju na engleskom, jer im je tako najlakše.

TehnikA I DidaktikA 

Zahvaljujući digitalnim medijima, danas je nastavnicima, tehnički gledano, lakše no ikad da pokrenu autentičnu komunikaciju u nastavi stranih jezika. Međutim, očuvanje autentičnosti u didaktizovanoj nastavi nije ništa lakše nego u ranija vremena. Upravo zato, Donathov apel da proteramo simulaciju iz nastave stranih jezika danas je podjednako aktuelan kao i pre gotovo četvrt veka. Ali ima i dokaza da je autentična komunikacija u nastavi stranih jezika  ipak moguća. To, između ostalog, potkrepljuje i nemačko-holandski projekat GLAS (v. Langela-Bickenbach 2015), koji koristi komunikaciju putem video-razgovora. O njegovom uspehu svedoči i činjenica da su njegovi autori za taj poduhvat odlikovani Nemačkom nagradom za inovativnost u nastavi za 2018. godinu.
 

LiteraturA

Bündgens-Kosten, Judith (2013): Authenticity in CALL: three domains of “realness”. In: ReCALL 25, H. 2, S. 272-285.
 
Donath, Rainer (1995): Schluß mit den Simulationen im Fremdsprachenunterricht. In: Computer&Unterricht 5. Jg., H. 18, S. 46-51.
 
Langela-Bickenbach, Adriane (2015): GLAS-klar! - Austausch und Videokonferenzen mit der niederländischen Partnerschule. In: nachbarsprache niederländisch, H. 30, S. 4-25.
 
Loriot (1993): Deutsch für Ausländer. Ein Fernsehkurs. In: Ders.: Menschen, Tiere, Katastrophen. Stuttgart: Reclam 1992, S. 93-94.
 
Schildhauer, Peter (2015): Blogging our Way to Digital Literacies? A Critical View on Blogging in Foreign Language Classrooms. In: 10plus1: Living Linguistics, H. 1, S. 182-195.