Brzi pristup:
Idi direktno do sadržaja (Alt 1)Idi direktno do sekundarne navigacije (Alt 3)Idi direktno do glavne navigacije (Alt 2)

Rolling Stonova reportaža
Pop kultura u Istočnoj Nemačkoj – zazidana revolucija

Silly Berufsausweis: Tamara Danz, Uwe Hassbecker, Copyright Friederike Göckele
© Friederike Göckeler

Pop kultura u Istočnoj Nemačkoj bila je neuporedivo bogatija nego što bismo pretpostavili gledajući kroz zapadnonemačke naočare i verujući zapadnonemačkim klišeima. Ovaj tekst čitaoca vodi na putovanje u prošlost, sa istočnonemačkim muzičarima Betionom Vegner, Ginterom Fišerom i Uši Brining i sa bendovima „Pankov” i ”Sili”.

Maks Geše

Gintera Šabovskog proslavila je jedna omaška. Kada je 9. novembra 1989. oko sedam sati uveče ovaj funkcioner promucao reči „odmah, bez odlaganja”, greškom je oslobodio čitavu jednu zemlju. U to vreme Šabovski je bio prvi sekretar Okružnog komiteta SED-a, vladajuće partije u Istočnoj Nemačkoj. Na konferenciji za štampu novinar ga je upitao da li će građani Istočne Nemačke ubuduće smeti slobodno da putuju, što im je prethodnih decenija bilo zabranjeno. Na to je Šabovski kratko preturao po svojim papirima, da bi zatim odgovorio potvrdno. Ta odluka zapravo je trebalo da bude objavljena tek naredni dan, ali su već pola sata nakon istorijske greške Šabovskog počeli da pristižu agencijski izveštaji o padu Berlinskog zida
Uz tzv. Demonstracije ponedeljkom u Lajpcigu, na kojima su građani Istočne Nemačke zahtevali demokratiju i slobodu putovanja, uz istorijski govor zapadnonemačkog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Genšera sa balkona ambasade SRN u Pragu i uz mase koje se tiskaju na graničnom prelazu u Bornholmer štrase u Berlinu, konferencija za štampu na kojoj je Šabovski greškom otvorio istočnonemačke granice ubrajaja se među događaje čije snimke redakcije svih nemačkih medija redovno vade iz arhiva i koriste za visokoparne priloge povodom svake godišnjice pada Berlinskog zida.
Osim što su se urezale u konlektivno pamćenje, te slike ispunjavaju još jedan važan zadatak: utapaju nelagodu i frustraciju u moru nostalgičnih suza. Ali kao i uvek kada se prljavi veš istorije opere na isuviše visokoj temperaturi, pre ili kasnije se začuju glasovi koji ne prihvataju identitet sa cvetnim mirisom preška. „Ljudi državljanstvo ne menjaju tek tako, kao kakvu majicu”, izjavila je 2019. godine Betina Vegner, poznata kantautorka iz Istočne Nemačke.
 
Trideset godina nakon pada Berlinskog zida sazreo je trenutak da se oda počast životu i delu ljudi poput Betine Vegner i da se istočnonemačkoj pop kulturi da zasluženo priznanje. Vreme je da se ona spase od zaborava i da se stane na put njenom omalovažavanju. Treba konačno dati reč ljudima koji su se svojevremeno otrgli iz čeličnog zagrljaja „diktature koja brine o svim potrebama svojih građana”, a do sada su bili pomalo skrajnuti, za razliku npr. od istočnonemačkih bendova „Pudis”, „Karat” i „Siti” ili kantautora Rolfa Birmana. 
Ti ljudi su se borili za kreativnu slobodu u zemlji okruženoj gotovo neprobojnim zidom, ali kada je taj zid konačno pao 9. novembra 1989. mnoge od njih nije zahvatila euforija. Sedeli su pred televizijskim ekranima, ne verujući vlastitim očima. Ili su odmah shvatili kakva vremena nailaze.
Jedan od njih bio je Andre Hercberg, pevač benda „Pankov”: „Znao sam da će sada svako od nas – hteo, ne hteo – morati da se otisne u taj novi život, i ta me je spoznaja plašila”. U atmosferi je istovremeno bilo i oduševljenja i nemoći, kao što odlično ilustruje jedan prizor iz Hercbergovog sećanja. Pritom ni on sam više ne zna da li je to stvarno doživeo, ili je samo sanjao. Hercberg vidi sebe kako stoji pred prodavnicom tehničke robe. U izlogu televizori, a na njihovim ekranima već pomenuta konferencija za štampu Gintera Šabovskog, uživo. Pred izlogom začuđena lica prolaznika. Ton se ne čuje ispred radnje, pa niko ne zna da je to što upravo gledaju u stvari bizarni kraj jednog političkog trilera. I tako napolju stoje okamenjeni gledaoci, dok unutra puca startni pištolj, označavajući početak trke u vrli novi svet.
Pevačica Tamara Danc bila je spremna da se uhvati u koštac sa problemima novog vremena. Uve Hasbeker, gitarista istočnonemačkog benda „Sili”, o njenom delovanju nakon pada Zida kaže: „Dancova se borila protiv raspordaje zemlje budzašto”. Ona je bila za reforme, a ne za ukidanje Istočne Nemačke. Retko ko danas pominje to da je i mnogo pre pada Berlinskog zida u Istočnoj Nemačkoj bilo zalaganja za bolji, humaniji socijalizam. Upravo time je i započela kulturna odiseja te zemlje radnika i seljaka.
 
Oko 10 sati ujutro 3. decembra 1965. godine Erih Apel prosvirao je sebi metak kroz glavu, u vlastitoj kancelariji. Ili je tako bar glasila zvanična verzija događaja. Apel je bio predsednik Državne planske komisije i sve do smrti motor velikog ekonomskog eksperimenta – izgradnje kontrolisane tržišne privrede. Zeleno svetlo za taj poduhvat dobio je s najvišeg mesta, od tadašnjeg šefa države Valtera Ulbrihta. Očeličen u staljinističkim kadrovskim školama, Ulbriht je bio namazan svim bojama. Dva meseca pre nego što će narediti izgradnju Berlinskog zida, javno je izjavio: „Niko ne namerava da diže bilo kakav zid!”. Tako je jedna od najvećih laži svetske istorije postala njegova najcitiranija izjava. U unutrašnoj politici Ulbriht se, međutim, pokazao kao realpolitičar spreman na reforme. Početkom šezdesetih godina 20. veka prepoznao je da Istočna Nemačka na svome tržištu mora dozvoliti konkurenciju, ako želi da preživi.
Zašto je to uopšte relevantno? Politika i kultura bile su u Istočnoj Nemačkoj neraskidivo povezane. U prinudnom braku ove dve sfere ponekad se rađalo genijalno, a ponekad i nakazno potomstvo. U tekstu pod naslovom „Kratko otopljenje u Istočnoj Nemačkoj 1965. godine” Gunar Deker piše: „Rasprava o tome kako bi socijalizam trebalo da se razvija, koju su najviše vodili umetnici i intelektualci, upravo je zato imala tako snažan uticaj na autopercepciju istočnonemačkog društva”. Te sudbonosne godine duhovnu avangardu zahvatio je žar diskusije, dajući krila piscima, rediteljima i muzičarima.
Eksperiment je na kraju propao – liberalizacija je obustavljena, a da nije istinski ni otpočela. Cinici i aparatčici preuzeli su političko kormilo, ili su se, bolje reći, povili pod ledenim vetrom koji je zaduvao iz Moskve nakon što je Brežnjev smenio Hruščova na čelu Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR-a. I sam Ulbriht je na vreme podvio rep.
Nakon Apelove misteriozne smrti i zloglasnog 11. Plenuma Centralnog komiteta Jedinstvene socijalističke partije (SED) usledile su masovne, nemilosrdne zabrane. Filmovi su proganjani iz bioskopa. Kantautori poput Volfa Birmana nisu više smeli da nastupaju. Minstarstvo za državnu bezbednost (Štazi) usavršilo je perfidne metode za nadzor i kontrolu građana.
 
Bettina Wegner

Kantautorka Betina Vegner odrasla je upravo u takvoj klimi. U njenom slučaju sve je govorilo u prilog biografije u najboljem socijalističkom duhu. Roditelji su joj bili ubeđeni komuniti. Otac je bio glavni urednik nedeljnika „Fraje velt”, a majka sekretarica Lige za međunarodno prijateljstvo, državne organizacije za razvijanje odnosa sa inostranstvom.
Ali sredinom šezdesetih Betinu Vegner zahvatila su burna vremena. Pohađa obuku za bibliotekara i studira glumu. Sa još nekoliko muzičara osniva grupu „Huteneni klub”, u kojoj će potom delovati mnogi kreativni mladi ljudi, povremeno s uživanjem izvrgavajući ruglu državne funkcionere. Vegnerova se zaljubljuje u Tomasa Braša, koji će se vremenom razviti u enfant terrible istočnonemačke poezije i pozorišta, i dobija s njim dete.
Nakon nasilnog gušenja Praškog proleća 1968. Vegnerova deli letke protiv intervencije Varšavskog pakta u Čehoslovačkoj. Izbacuju je s fakulteta, optužuju za „suberzivnu agitaciju” i osuđuju na zatvorsku kaznu neodređenog trajanja – što je samo deo Štazijeve psihološke torture. Na kraju je iz zatvora puštaju nakon svega nedelju dana, ali je ta nedelja njoj samoj izgledala kao čitava večnost.
U tom trenutku Vegnerova ima svega 20 godina, ali joj je diktatura proletarijata već nanela duboke rane, koje nikada neće zarasti. Tražeći oslonac među istomišljenicima, nalazi ga u piscu Klausu Šlezingeru, za koga će se udati 1970. godine. Još uvek ispunjeni prevratničkim duhom iz 1968, oni će se u narednom periodu zajedno boriti protiv gušenja različitosti, i to na način koji je najbolje odgovarao njihovoj kreativnoj prirodi. Njihov tadašnji život Šlezinger će kasnije skicirati u autobiografiji „Teško je postati Zapadni Nemac”: „Diskutovalo se na sve strane, među prijateljima, u neformalnim kružocima, u omladinskim klubovima. Kud god da pogledaš: dinamika. Posvuda tračak nade da će se ova naša druga Nemačka promeniti, da će ponuditi istinsku alternativu.”
 
S Betinom Vegener razgovarali smo 22. marta 2019, u njenom stanu u Berlinu, u četvrti Fronau. Sedi u dnevnoj sobi, opušteno ćaska, pali cigaretu za cigaretom, osmeh joj je isti kao u mladosti. U zapadnom delu grada živi još od 1983. godine. Kraj baštenskih vrata visi fotografija njenih roditelja, koje je veoma volela. Od njih je nasledila nepokolebljivi osećaj za pravdu, ali je humor zato samo njen, jedinstven. Humor Betine Vegener. Na pitanje koju bismo uspomenu mogli da fotografišemo za Rolling Stone – možda neku paklicu cigareta koju je svojevremeno podelila sa Volfom Birmanom? – Vegnerova odgovara: „Možete da slikate moju gitaru, ili možda paklicu cigareta istočnonemačke marke ’Kasino’. Ali tu sam paklicu sigurno sama popušila, jer je Birman oduvek bio nepušač.” To je, naravno, šala: Birman je bio poznat kao ljubitelj duvana.
Kuća joj deluje prijatno i jednostavno, čime odskače od evidentno bogatog okruženja. Nedugo po dolasku u Fronau, Vegnerova je u blizini otkrila spomenik iz rata: čelični šlem na kamenom postolju. Pričvrstila je na njega cedulju sa poznatom rečenicom Kurta Tuholskog: „Vojnici su ubice.”
 
Inadžijski karakter predodredio ju je za kantautoruku u tradiciji ikona američkog folka. Osnove za profesionalno bavljenje muzikom izgradila je 1971. u Studiju za zabavnu muziku, gde je i sama Nina Hagen stekla zvanje „diplomirane pevačice šlagera”. Vegnerovu šlageri nisu mnogo zanimali, ali je zato rado koristila prednosti formalnog obrazovanja. U partiju, međutim, nipošto nije htela da uđe. „Nakon boravka u zatvoru ja sam partiju zauvek otpisala”, kaže žena čija je odlučnost terala u očaj čak i prekaljene oficire Štazija.
Takvo držanje skupo ju je koštalo, bila je žrtva represalije. Koncerte je mogla da drži isključivo poluzvanično, i to pod lažnim imenom. Nije smela da snima albume. Jedina diskografska kuća u Istočnoj Nemačkoj „Amiga” bila je pod strogim državnim nadzorom. „Ko god je hteo da objavi ploču u Istočnoj Nemačkoj morao je da obija pragove u ’Amigi’”, objašnjava Jerg Štempel, koji je od 1980. do 1988. bio urednik te diskografske kuće. Vegnerova je, međutim, više volela da obija pragove crkava i studentskih klubova, mesta koja su pružala nešto veću slobodu izražavanja. Poniženja je pretakala u uzvišene tužbalice. Pisala je pesme protiv trivijalizacije nacističkih zločina, protiv militarizma i fašizma, ali i protiv zloupotrebe marksističkih ideala u službi diktature. Dizala je glas protiv ignoranata i protiv mačizma, a kao majka dva deteta upozoravala je i na surovost prema najmlađima.
Najpoznatiju pesmu Betine Vegner „Deca” obradila je slavna američka kantautorka Džoan Baez. Ali njena najveća tema bio je i ostao gubitak identiteta. Numere poput „Iz Nemačke u Nemačku”, „Nostalgija za domovinom” i „Kad moje pesme izgube važnost” suze su jedne zemlje u koju niko više ne dolazi.
Kada je Istočna Nemačka oduzela državljanstvo poznatom kantautoru Volfu Birmanu, Vegnerova je potpisala otvoreno pismo protiv tog čina. Verovala je da sama i onako nema više šta da izgubi. „Kod mene je sve odavno otišlo dođavola”, konstatuje danas suvo. Međutim, pokazalo se da nije u pravu. Izgubila je još štošta, a vlast se postarala i za to da je „izgura” iz zemlje.        Štazi se isprva nadao da se Vegnerova jednsotavno neće vratiti sa nekog od putovanja na Zapad. Kada im se ta nada nije ispunila, hteli su da je prinude na odlazak, ali se ona i tome usprotivila. Otišla je tek kada se nad njom po drugi put nadvila zatvorska senka.
Na Zapadu je mogla nesmetano da snima, boreći se pesmom protiv tuge i frustracije. Ali da li su je tamo stvarno razumeli? Nakon ujedinjenja dve Nemačke, Vegnerova je po drugi put izgubila domovinu. Kao dvostruki apatridi, mnogi egzilanti iz Istočne Nemačke dvostruko su traumatizovani. I tako pesme Betine Vegner sve do danas nisu izgubile važnost, iako se ona toga svojevremeno pribojavala.
 
Helmut Kol, kancelar Zapadne Nemačke u trenutku kada je pao Berlinski zid, obećao je tada Istočnim Nemcima veliki ekonomski procvat. Na istoku pokrajine Brandenburg livade su danas zaista u cvatu, ali nikakvog drugog procvata nema. Pola sata se vozimo sunčanim alejama, a da nam u susret nije došao ni jedan jedini automobil. Na putokazu piše „Carinski most”. Stigli smo na samo nekoliko stotina metara do nemačko-poljske granice na reci Odri.
Ovde usred ničega, u ovoj ekonomskoj zabiti, nalazi se „Teater am rand”, doslovno „pozorište na ivici”. Njegovo sedište izgleda poput svemirskog broda obraslog mahovinom koji se slupao u ambar. „Teater am rand” osnovali su 1998. akordeonista Tobijas Morgenštern i glumac Tomas Riman. Najbolji džezeri iz Istočne Nemačke redovno dolaze u ovo malo mesto, u koje inače zaluta još samo poneki ljubitelj cikloturizma.
Početkom avgusta 2019. Ginter Fišer i njegov bend dva puta su tamo nastupili pred punom salom. Prve večeri Fišer se malo našalio publikom: „Nikad se nisam ustručavao da pokušam stvari o kojima nemam blagog pojma.” Da bismo shvatili šalu moramo znati da su iza njega decenije bogate i uspešne muzičke karijere, odnosno da i te kako ima pojma šta radi. Potom predstavlja svoje kolege. Za bubnjevima je Volfgang Šnajder zvani Cike, koji sa Fišerom nastupa još od 1964. Sviraju numeru „Za Ahima”, posvećenu pokojnom trubaču Hansu Joahimu Grasvurmu. Ova džez elegija te večeri ne samo da odiše bolnim gubitkom, već kao da preseca čvor koji je dugo sputavao nešto. Možda istočnonemačku dušu.
 
Günther Fischer

Narednog dana Fišer se ponovo šali sa posetiocima: „Kada izlazimo na binu, pred nama kao da prostiru neki beličasti tepih, umesto crvenog.” Time aludira na publiku, koja je većinom njegovih godina, dakle preko 70. Melanholija pod beličastim tepihom može se samo naslutiti. Svaki put kada Fišer najavi neku pesmu ili kada odsvira prvih nekoliko taktova prolama se aplauz. Kao u stara vremena.
Fišer kaže: „Niko ne može da odmeni glas Manfreda Kruga, ali bar sam ja još uvek tu, takoreći u originalu“. Ovaj saksofonista, kompozitor i aranžer jedan je od onih umetnika koji su našli način da žive sa vladajućom partijom u Istočnoj Nemačkoj i sa njenim sistemom, jedan od onih koji su tragali za mogućnostima za samoostvarenje bez sukoba sa državnim aparatom.
U Istočnoj Nemačkoj Fišer je ostvario impresivnu karijeru. Od sredine šezdesetih godina prošlog veka najviše se bavio džezom. Funkcioneri nisu imali pristup tom unverzumu, mogli su samo da ga posmatraju i da ga povremeno javno blate. Valter Ulbriht, koji ni inače nije štedeo na rasističkim izjavama, džez je nazvao „kulturom imperijalističkih majmuna”. Ali nije mogao da ga zabrani, jer je njegovim čuvarima socijalističke kulture nedostajlo sluha za suptilnije tonove. A u pretežno neverbalnom žanru upravo su ti suptilniji tonovi osobito važni.
Fišer je studirao na Muzičkoj akademiji „Hans Ajzler” u Berlinu, a svojoj istinskoj strasti isprva se predavao samo u potaji. Kao i njegov američki uzor, džez je u Istočnoj Nemačkoj rođen u podrumima i zabitim bircuzima. „Hteli smo da radimo nešto avangardno. A džez je prednjačio na tom polju”, objašnjava Fišer. „Da su znali da sviram sa Lencom, izbacili bi me.”
Bendovi trubača Klausa Lenca bili su katalizator i odskočna daska za brojne talente. Ljudima poput njega valja zahvaliti što se džez u Istočnoj Nemačkoj korak po korak razvio u progresivnu umetničku formu. Ali je Fišeru kod Lenca ubrzo postalo tesno, osećao je da može više, pa je osnovao vlastiti kvintet.
Krajem šezdesetih upoznao je Manfreda Kruga. „Nikada nisam nameravao da pišem pesme”, priznaje. Ali je Krugu za ljubav promenio mišljenje. Bio je to početak njihovog kreativnog partnerstva, iz koga su se izrodile četiri ploče. One se danas s pravom računaju u klasike. Inspirisan Čikagom, Marvinom Gejom i bendom „Blad, svet end tirs” Fišer je stvarao jedno remekdelo za drugim, kao da ih istresa iz rukava, služeći se elementima džeza, popa, soula, roka, bluza i bosa nove, kojima je pevač Manfred Krug potom davao specifičan, naizgled neotesani šarm. Kada peva, Krug kao da se rve sa aranžmanima uz mnogo žala, brundanja i škrguta; sve to zvuči kao da zvezda italijanske zabavne muzike Adrijano Čelentano i pionir soula Rej Čals u duetu pevaju pesme Vilhelma Buša, nemačkog književnika iz 19. veka.
Na poleđini omota nalazi se informacija: „Tekst: Klemens Kerber”. Iza tog pseudonima krije se sam Manfred Krug. Njegova poezija svakodnevice uliva poneku kap boje u sivilo socijalističkog realizma. Poreklom iz radničke klase, Krug radnike u svojim pesmama skidao sa herojskog postolja da sa njim otplešu jedan sving. Ironija istorije: Fišer i Krug prvobitno su želeli da pišu tekstove na engleskom jeziku, ali je na najvišem nivou pala odluka protiv toga. Naknadno je Fišer bio zadovoljan zbog te zabrane: „Na engleskom bismo samo uspeli da sklepamo neko banalno sranje, jer niko od nas nije dobro govorio taj jezik.” Uspeh daje za pravo svima koji su imali udela u toj odluci.
 
Superstarovi su u Istočnoj Nemačkoj – kao uostalom i mnogo šta drugo – bili deficitarna roba. Jedna od tih malobrojnih velikih zvezda bio je upravo Manfred Krug. Upravitelj zaostavštine diskografske kuće „Amiga” Jerg Štempel objašnjava zašto: „Mnogi glumci popularnost koriste da bi uspeli i kao pevači. Ali niko od njih nije mu bio ni do kolena.” To potvrđuje i sam Fišer: „Bio je talenat kakav se sreće najviše jednom u 50 godina.”
Krug je uživao u plodovima slave, sakupljao je oldtajmere i antikvitete, a s porodicom je stanovao u raskošnoj vili u Berlinu, u četvrti Pankov. I Fišer je imao privilegije. Između ostalog, mogao je da putuje na Zapad i da tamo drži koncerte, nakon što su vlasti shvatile da džez pozitivno utiče na imidž zemlje u inostranstvu. S tim u vezi Fišer pravi upečatljivo poređenje: „Odnosili su se prema džezu kao prema vrhunskom sportu.” Poređenje je, doduše, donekle kontroverzno, s obzirom na to da je Istočna Nemačka u sportu stvarno bila svetska sila, ali se naknadno pokazalo da je u tim uspesima izvesnu ulogu igrao i doping, i to uz svesrdnu podršku države.
A Fišer je u svojoj disciplini pobeđivao konstantno, baš kao sovjetski sportisti na olimpijskim igrama. Važio je za najuspešnijeg kompozitora u Istočnoj Nemačkoj. Njegove pesme pevale su poznate pevačice poput Uši Brining, Veronike Fišer i Regine Doberšic, a komponovao je i muziku za brojne filmove. Negovao je dobre odnose sa ministarstvom kulture, koje ga je uglavnom ostavljalo na miru i dozvoljavalo mu da sarađuje sa kolegama i institucijama na Zapadu, između ostalog i sa Šaušpilhausom u Cirihu ili sa britanskim režiserom Dejvidom Hemingsom na filmu „Just a Gigolo” iz 1978, sa Dejvidom Bouvijem u glavnoj ulozi.
Njegova zvezda počela je da gubi sjaj tek devedesetih godina, premda i dan-danas veoma često nastupa. U jednom intervjuu nedeljniku „Špigel” iz 1993. godine Manfred Krug ga je optužio da je bio doušnik tajne policije Štazi. Fišer je uspeo da se izbori za to da mediji objave i njegovu verziju događaja. Do dana današnjeg on tvrdi: „Nikada u životu nisam nikoga ocinkario”, ali u turbulentnoj atmosferi koja je vladala prvih godina po ujedinjenju Nemačke ta mu tvrdnja nije mnogo pomogla. Tada je i sama sumnja bila više nego dovoljna da uništi nečiji život. Fišer se nekako izvukao, ali su mu ostali ožiljci i tamna mrlja na biografiji. Sva pitanja koja otvara njegov relativno mlaki demanti Fišer odbacuje rečenicom iz uobičajenog arsenala veštih poslovnih ljudi: „Mi smo bili velike legende i ja nikada ne bih uradio ništa što bi moglo uništiti našu reputaciju!”
 
Za razliku od Fišera i Kruga, pevačica Uši Brining nije ušla u legendu, možda i zato što se isuviše divila Manfredu Krugu da bi se usudila da istinski izađe iz njegove senke. A možda i zato što su grupe u kojima je pevala, prvo u svom rodnom gradu Lajpcigu, a potom u Berlinu, bile čvrsto u muškim rukama. Uši Brining bila je nekrunisana kraljica istočnonemačkog soul-popa i džeza. Samo što to njoj ne valja reći u lice, jer se na takve pohvale zacrveni od stida. „Mi tek treba da naučimo da uživamo u aplauzu”, rekla je svojevremeno na koncertu u kabareu „Bar jeder fernunft” (igra reči: Bar jeder Vernunft – van pameti).
Možda je upravo zbog takvog stava i dalje potpuno nepoznata u zapadnom delu Nemačke? Da li je to razlog što čitave generacije istočnonemačkih umetnika još uvek ne uživaju pažnju kakvu zaslužuju? Je li problem zaista u tome što Istočni Nemci jednostavno ne umeju da se nametnu? „Da, mi smo uvek pomno pratili šta se događa na Zapadu, sanjali o svetu sa druge strane Zida, žudeli za tim da i tamo jednog dana pokažemo šta umemo... Sve što je dolazilo s one strane Zida nama je bilo veoma primamljivo. Ljudi sa Zapada nastupali su neuporedivo suverenije i samosvesnije nego mi. To mi je oduvek ulivalo strah. Kada zrelo razmislim o svemu, mi istočnonemački umetnici zaista smo bili prilično nesamostalni. Bili smo oštri protivnici režima, ali nismo imali snage išta da promenimo”, piše Uši Brining u autobiografiji koju je nedavno objavila pod naslovom „Kao ja” (So wie ich). Stidljivost Briningove vremenom se pretvorila u nespretnost. Na svakom koncertu oborila bi notni stalak, omaškom isključila mikrofon ili napravila neki sličan gaf.
Razgovarali smo s njom u maju 2019, u klub-restoranu „Ratskeler” u berlinskoj četvrti Kepenik, još jednom tradicionalnom uporištu istočnonemačkog džeza. Tu nije mogla ništa da obori, osim možda šoljicu kafe. Iz zvučnika je treštao „Ramštajn”, dok su napolju navijači fudbalskog kluba „Union” dimnim bombama slavili ulazak svoga kluba u Bundesligu. Uši Brining kaže da zapravo ni ne zna šta bi još mogla da nam ispriča. Sve što je imala, napisala je u knjizi. Koncerti su joj toliko traženi da jedva sve postiže. Nakon razgovora s nama, kao skoro svako veče, ide u posetu suprugu, saksofonisti Ernstu Ludvigu Petrovskom, koji sad živi u staračkom domu. Lutenu, kako njenog muža zovu u muzičkim krugovima, ima da zahvali na tome što ju je oslobido kao pevačicu, ali i kao ličnost. Upravo ju je on i uputio u tajne fri džeza.
 Tamo gde vlasti svaki izraz individualnosti osuđuju kao dekadenciju klasnog neprijatelja, improvizacija i transcendentalnost ključ su za unutrašnju revoluciju. Briningova je inicijaciju u džez imala mnogo pre no što će upoznati budućeg supruga – na koncertu Luja Armstronga, koji je 1965. napravio istočnonemačku turneju. Armstrong je za Briningovu bio pravo otkrovenje, a podjednako veliko uzbuđenje doživela je i kada ju je već pomenuti trubač i vođa benda Klaus Lenc pozvao na audiciju. Tražio je od nje da otpeva poznatu pesmu Bitlsa „Yesterday” i ona je taj ispit položila.
Nakon preseljenja iz Lajpciga u Istočni Berlin uronila je dublje u tamošnju bogatu muzičku scenu, koja se okupljala u klubovima poput „Grose melodi” u muzičko-revijalnom pozorištu „Fridrihštat palast”. Stekla je glas pevačice koja sjajno nastupa uživo. Pisac Ulrih Plencdorf redovno je posećivao njene nastupe i napisao joj je hvalospev u poznatom romanu „Novi jadi mladog V.”.
 
Klaus Lenc joj omogućio da nastupa sa Manfredom Krugom. Bila je član brojnih grupa, ali joj je nedostajo samostalni album. Kasnije je prešla kod Gintera Fišera, koji je za nju napisao soul-pop numere poput „Prva bračna noć”, skrojene baš po njenoj meri. Bilo je to ranih sedamdesetih godina, u doba procvata istočnonemačke pop-kulture. U pesmi „Prva bračna noć” san o slobodi uobličen je metaforama koje su stanovnici Istočne Nemačke lako dešifrovali:

Sanjah da letim na jug,
san mi je bio najbolji drug.
Nikoše mi krila tamo iza gora,
odleteh s njima do dalekih mora.


 

Sposobnost čitanja i slušanja između redova razvijala se zahvaljujući specifičnim okolnostima. Pored toga, istočnonemački muzičari bili su neverovatno dovitljivi kada je uticaje sa Zapada trebalo prošvercovati kroz Gvozdenu zavesu, poput Trojanskih konja. U Istočnoj Nemačkoj razvili su se džez i folk. Razvila se i bluz scena, čiji su glavni protagonisti bili gitarski virtuozi Hanzi Bibl, Jirgen Kert i Štefan Distelman. Bilo je divnih ploča, poput debitantskog albuma Veronike Fišer i njenog benda. A tu je bilo i mnoštvo rok muzičara.
„Uda Lindenberga mnogi smatraju tvorcem prvih rok-pesama sa stihovima na nemačkom jeziku. Zapadni Nemci iskreno veruju u to, jer ih istočnonemačka rok-muzika nikada nije mnogo zanimala! A pritom je i sam Udo Lindenberg na početku karijere pevao na engleskom, dok su u Istočnoj Nemačkoj uveliko postojali bendovi koji pevaju na nemačkom, kao ’Tim 4’, ’Horst Kriger bend’, ’Lakomi’, „Elektra” i ’Pudis’”, objašnjava Jerg Štempel.
Sedamdesetih godina i pop je daleko odmakao od ukočenih početaka iz šezdesetih, kod bendova poput „Teo Šuman kombo”. Autori pesama Franc Barč i Holger Bige razvili su zarazan, melodičan pop-jezik. Onoga kome Barčov „Bluz za jednu devojku” ili Bigeov „Reče jednom jedan pesnik” ne nateraju suze radosnice na oči, neće raskraviti ni album „Bič bojsa” „Pet saunds”, a ni album Stivija Vondera „Toking buk”. Neki od tih bisera danas postoje samo na kompilacijama, zato što su originalni albumi odavno rasprodati, a njihova nova izdanja retka su ili ih uopšte nema.
Sedamdesete godine bile su i doba unutrašnje emigracije. Svakodnevicom su dominirale kontrola i represija, što je većinu stanovništva nateralo da se povuče u sebe. Na sve strane nicale su prefabrikovane višespratnice i vikendice. Generalni sekretar Centralnog komiteta SED-a Erih Honeker Istočnom Nemačkom nije vladao kao državnik, već je zemljom upravljao kao da je ona neko udruženje baštovana. A ministarstvo kulture podsticalo je isključivo prosečnost.
Oduzimanje državljanstva Volfu Birmanu i iseljenje Manfreda Kruga kraljem sedamdesetih podstakli su pravi pravcati egzodus umetnika. Većina njih otišla je u Zapadnu Nemačku, da ih je ubrzo progutala anonimnost. Oni koji su ostali morali su biti spremni na javno pokajanje ili na hapšenje. Na svaku koliko-toliko uspešnu muzičku karijeru u Istočnoj Nemačkoj dolaze bar dve tragične. Neki od tadašnjih istočnonemačkih umetnika danas nisu među živima i ne mogu više da svedoče o teškoćama s kojima su se suočavali.
Među umetnicima s kojima se tajna policija Štazi osobito surovo obračunala uvek se pominje ime tekstopisca i kompozitora Gerulfa Panaha. On je, između ostalih, pisao i za bend „Klaus Renft kombo”, čija je mešavina garažnog roka i protestnih pesama redovno bola oči komeseraima za kulturu. I Panah je novembra 1976. potpisao peticiju protiv oduzimanja državljanstva kantautoru Volfu Birmanu, zbog čega je devet meseci proveo u zatvoru. Nakon što je odslužio kaznu vlasti su ga proterale u Zapadni Berlin, gde je u očaju napisao:

Na Istoku nije sjajno,
na Zapadu nije bajno.
Dušo moja, tragaj dalje,
dušo moja, kopaj dublje


Panah je umro još 1998. godine, od raka bubrega. U vezi sa uzrokom njegove smrti kružile su brojne glasine, koje nikada nisu ni potpuno opovrgnute, ali ni dokazane.
Ljudi poput Gerulfa Panaha i Klausa Renfta odškrinuli su vrata kroz koja su onda pohrlili mlađi umetnici, poput Andrea Hercberga. Sa Hercbergom smo razgovarali sredinom juna 2019. u jednom berlinskom kafiću. Poručio je salatu s kozjim sirom, dok smo čekali da nam se pridruži i Jirgen Ele. Ele ne živi u Berlinu, a voz mu je kasnio. Hercberg je pevač i pisac, a Ele gitarsta. Nalazimo se u četvrti po kojoj su 1981. nazvali svoj bend: Pankov.
Hercbergova majka je u Istočnoj Nemačkoj bila državni tužilac. Slala je u zatvor muzičare koji su švercovali instrumente, jer inače ne bi imali na čemu da sviraju. Otac mu je radio kao novinar, što mu ne bi dozvolili da nije bio prilično lojalan vlastima. „Sukobi s roditeljama dali su mi snagu da pišem muziku”, kaže Hercberg, koji danas ima 63 godine. „Kada sm počeo da sviram u Pankovu izgledalo mi je kao da pokrećem revoluciju.” Samo što se ta revolucija odvijala na bini. „Uživo je bilo dozvoljeno štošta što na ploči ne bi došlo u obzir.“ Tako je bilo i sa njihovim programom „Paule Panke”, mešavinom pozorišne satire i rok-mjuzikla, koji su izvodili uživo, ali zato dugo nije mogao da se pojavi i na ploči.
Svi muzičari u Istočnoj Nemačkoj bili su prinuđeni da žive s takvim apsurdima. Većinu njihovih ondašnjih problema danas je teško i zamisliti. Recimo to da su instrumenti američkih i britanskih proizvođača u zemlju ulazili isključivo tajno, a da su ih muzičari od krijumčara pruzimali na napuštenim parkinzima ili na pustim seoskim putevima. Novac za instrumente morali su da iskamče od rodbine i prijatelja. Da bi obradili neki rok ili pop hit satima i danima su morali da slušaju zabranjene radio stanice sa Zapada. Danas nam čudno izgleda i to što su muzičari bez fakultetske diplome dozvolu za javno nastupanje mogli dobiti samo pod uslovom da polože odgovarajući ispit. S obzirom na to, jasno je koliko je istrajnosti i strasti bilo potrebno za bavljenje muzikom u Istočnoj Nemačkoj.

Silly
Bend „Pankov” osamdesetih godina nije pokazao samo istrajnost i strast, već i hrabrost da postavi na scenu rok-spektakl „Paule Panke”. „Svega nekoliko godina ranije ’Klaus Renft kombo’ ponudio je nešto slično, ali im je cenzura stala na put”, objašnjava Ele. Šta se promenilo? „Nisu više toliko žurili da zatru stvari u korenu”, pošto je među visokim funkcionerima u međuvremenu bilo i par razumnih ljudi. Muzičarima je to dalo veći manevarski prostor. Bendovi poput „Pankova”, „Silija” ili „Rokhausa” balansirali su između dozvoljenog i nedozvoljenog, s velikim entuzijazmom za eksperiment i s velikom drskošću.
Na festivalu „Rok za mir” u Palati republike, sedištu istočnonemačkog parlamenta, Hercberg je 1983. godine nastupio u uniformi Vermahta, ukazujući pred predstavnicima vladajuće partije SED i omladinske organizacije FDJ na paralele između Trećeg rajha i Istočne Nemačke. Na jednom drugom koncertu čak je kritički govorio o tajnoj policiji Štazi. Nakon toga malo je falilo da mu vlasti potpuno zabrane bavljenje muzikom. Srećom, Erle je veštom retorikom uspeo da partijske glavešine odvrati od tog nauma, pa su nadležni na kraju ipak zažmurili na jedno oko. Ali će „Pankov” tek godinama kasnije dobiti priliku da snima albume po vlastitom ukusu.
Ploče „Nismo mi zvezde” (1986) i „Pobuna u očima” (1988) zvuče kul, arogantno i drsko. Bend nimalo ne krije koliko se divi zapadnim uzorima: Ijanu Djuriju, Riju Rajzeru i Stonsima. Da se u im Gorbačovljeva glasnost i perestrojka nisu već uterale strah u kosti, istočnonemačka vladajuća partija SED sigurno se ne bi toliko plašila pesme pod gotovo posprdnim naslovom „Dosada”, sa stihovima poput ovih:

Predugo istu zemlju gledam,
predugo isti jezik slušam.
Predugo čekam, predugo se nadam,
predugo se istim starcima klanjam.

 

A tim starcima je vlast već uveliko klizila iz ruku, tako da nisu mogli da spreče distribuciju „Dosade”. Ali je zato devedesetih „Pankov” doživeo istu sudbinu kao i mnogi drugi istočnonemački bendovi – jedva su sastavljali kraj s krajem. Baš kao što je Agencija za privatizaciju masovno likvidirala istočnonemačka preduzeća, istočnonemačka muzička scena likvidirana je gotovo u celini, u duhu neoliberalne mantre: „Pustimo tržište da reši sve probleme”.I tržište je zaista rešilo sve probleme, i to u korist Zapada, koji praktično više nije imao nikakvu konkurenciju. „Neposredno nakon ujedinjenja naši umetnici su prodavali prozore sa zvučnom izolacijom i osiguravajuće polise, jer su istočnonemački ljubitelji muzike koristili priliku da kupe sve ono što im do tada nije bilo dostupno, tako da izvesno vreme nisu obraćali pažnju na lokalne izvođače“, objašnjava Jerg Štempel. On je 1990. iz „Amige” prešao u diskografsku kuću „BMG Ariola”, za koju je organizovao distribuciju u Istočnoj Nemačkoj. Nameravo je i da producira nove albume sa poznatim istočnonemačkim muzičarima, ali se ti planovi nikad nisu ostvarili. Tržište jednostavno nije bilo zainteresovano za takvu ponudu.
I Jirgen Ele uskoro je na sopstvenoj koži iskusio koliko je surova konkurencija tamo „preko”: „Neko vreme sam onako usput svirao u jednom zapadnoberlinskom bendu. Moje kolege iz tog benda radile su kao čuvari parkinga, barmeni ili prodavci kobasica, uprkos tome što smo imali ugovor sa velikom diskografskom kućom.”
Nakon ujedinjenja svako je pokušavao da se prilagodi na svoj način, često pod nemilosrdnim uslovima. Mnogi su jedva krpili kraj s krajem. A onda su još počele da kolaju priče o Štaziju i o tome ko je sve cinkario tajnoj policiji. Mediji su za tili čas stvorili sliku o Istočnoj Nemačkoj kao o državi punoj cinkaroša. Danas je, međutim, jasno da nisu svi istočnonemački muzičari bili denuncijanti i produžena ruka Štazija. Ako bismo ih tako paušalno osudili, samo bismo potvrdili mišljenje nekadašnjih komunističkih funkcionera koji nisu verovali u umetničku individualnost i koji su je u korenu gušili.

Kada je Hercberg u svome dosijeu kod Štazija otkrio da je njegov kolega iz benda Jirgen Ele bio spoljni saradnik te tajne službe, nije odmah otrčao u nedeljnik „Špigel” da to razglasi. Umesto toga, konfrontirao je Elea sa informacijama do kojih je došao. Ele je odmah sve priznao. Vrbovali su ga još u mladosti, čim je odslužio vojni rok. Međutim, Ele nije špijunirao vlastiti bend, nego ga je spasao mnogih problema. Jednom prilikom Štazi ga je pitao da li u „Pankovu” ima crnih ovaca koje bi rado prebegle na Zapad. U tom slučaju bend ne bi smeo da putuje u inostranstvo. Ele je uspeo da umiri agente Štazija, pa je „Pankov” dobio zeleno svetlo za koncerte na Zapadu.
Uprkos tome, Ele oseća grižu savesti: „Prebacujem sebi što dugo uopšte nisam bio svestan toga da bi se sve što kažem Štaziju u jednom kontekstu, u nekom drugom kontekstu možda moglo protumačiti na sasvim drugačiji, pa čak i na vrlo nezgodan način.” Zato je od članova svog benda zatražio da odluče da li i dalje žele da sarađuju s njim ili ne. Odlučili su da mu oproste – tamo gde nema licemerja i zmijskih jezika, ni pomirenje nije nemoguće.
Novembra 2019. „Pankov” je krenuo na još jednu turneju, naravno samo po nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Kakav je njihov odnos prema domovini? Ambivalentan: „Ljudi su prvo bacali svoje istočnonemačke ploče, da bi onda odjednom ponovo počeli da mašu istočnonemačkim zastavama”, kaže Hercberg. Mnogo je zidova koje tek treba srušiti. A jedan od njih je i tzv. ostalgija – nostalgija za Istočnom Nemačkom.

Malo je koja istočnonemačka grupa doživela tako uspešan kambek kao „Sili”, bend koji je sa novom pevačicom Anom Los u više navrata izbijao na sam vrh nemačkih top-lista.
Ana Los je zapravo glumica koja glumi pevačicu. Njena prethodnica u bendu Tamara Danc imala je znatno upečatljivije uloge: rok diva, politički aktivista i dežurni gost u televizijskim diskusijama nakon ujedinjenja, kada je trebalo pokazati da se i Istočnim Nemcima daje prilika da kažu šta misle.
Tamara Danc nije morala da glumi pevačicu, ona je to bila, srcem i dušom. Neposredno pred smrt udala se za svog kolegu iz benda, gitaristu Uvea Hasbekera. Hasbekera smo posetili u njegovom stanu, maja 2019 godine. Pokazao je ka sobi obasjanoj suncem u kojoj se Dancova devedesetih godina borila sa rakom dojke – i na kraju podlegla. Suncu izgleda nije nimalo važno kakve su se bitke tu vodile. Hasbeker sa porodicom još uvek živi u stanu koji je Dancova dobila krajem osamdesetih godina uz pomoć već pomenutog partijskog funkcionera Gintera Šabovskog. Od tada je proteklo mnogo vremena. Poznati berlinski trg Žandarmenmarkt, na koji gledaju prozori Hasenbekerovog stana, tada se još zvao Trg Akademije. „Sili” je probe održavao odmah tu prekoputa, u Francezišer štrase. Danas se tamo nalazi ekskluzivna prodavnica slatkiša „Šareni svet čokolade” omiljene nemačke marke „Riter šport”.
Istorija benda „Sili” toliko je složena i zamršena, toliko bogata divnim pesmama i neverovatnim anegdotama, toliko tragična i toliko potresna, da je teško zamisliti je bez glasa Tamare Danc. Šta bi ona rekla za ovim stolom za kojim sada sede Uve Hasbeker, klavijaturista Riči Barton i basista Džeki Režniček, prevrćući po sećanjima uz kafu i kolače? Gde bi se složila s njima, a gde ne?

Uschi Brüning

„Tamari je lični integritet bio izuzetno važan”, naglašava Barton. Dancova i on su se upoznali ranih osamdesetih godina i ubrzo ušli u emotivnu vezu. Barton je 1982. prešao iz benda „Siti” u „Sili”. Učestvovao je pisanju muzike za mnoge od njihovih najboljih pesama, između ostalog i za naslovnu numeru sa albuma „Mont Klamot” iz 1983, na kome je „Sili” po prvi put našao jedinstven muzički izraz, pod uticajem nju vejva, dika i dens-roka. Uticaji sa Zapada veoma su upadljivi. „Nijedan zid nije mogao biti dovoljno visok da tome stane na put”, tvrdi Barton.
Tekstove pesama napisao je legendarni tekstopisac Verner Karma, ali im je tek Dancova istinski udahnula život. Njena interpretacija istovremeno odiše snagom i ranjivošću. Nijedna druga rok-pevačica iz Istočne Nemačke nije pevala tako čežnjivo i tako temperamentno kao ona, na primer u pesmi „Napeta atmosfera”. Taj singl koji govori o zagađenju vazduha u velikim gradovima nije smeo da se pušta na radiju, jer u Istočnoj Nemačkoj zvanično nije bilo smoga; vlasti su se pravile kao da Zid njihovu zemlju štiti i od ekoloških problema. 
Album „Mont Klamot” bendu je doneo i jednog slavnog obožavaoca iz Zapadne Nemačke. U „Silijevu” muziku zaljubio se fotograf Džim Rakete, menadžer Nene i Nine Hagen, premda je smatrao da je imidž benda zastareo u poređenju sa zapadnim kolegama: u Istočnoj Nemačkoj još su bili popularni lak za kosu i koža. Članovi benda „Sili” iz onog vremena ne mogu se ni zamisliti bez frizura koje izgledaju kao da su im pale petarde na glavu. „U šali smo to zvali ukrasnim jastučićima posle eksplozije”, objašnjava Hasbeker.
Džim Rakete nije, međutim, uspeo da „Sili” afirmiše i u Zapadnoj Nemačkoj, ne samo zbog eksplozije ukrasnih jastučića na njihovim glavama, a ni samo zbog cenzure – mada s njom jeste bilo problema. Jedan od njegovih zaposlenih uhvaćen je na granici sa albumom „Mrtvi koloseci”, što je Štazi navelo da se malo detaljnije pozabavi tekstovima pesama i da nakon toga album stavi na led.

Džim Rakete pretrpeo je neuspeh usled birokratije s jedne strane Zida i usled komercijalizacije s druge strane. Postigao je, doduše, to da CBS 1986. objavi album „Bataljon ljubavi”, koji se i dan-danas smatra velikim dostignućem „Silija”. Njegov omot krasi stilizovani lik Tamare Danc, koja nije bila samo najpoznatiji član benda. Za njenu naklonost borili su se čak i političari, u želji da se pohvale poznanstvom sa popularnom pevačicom. Jednom se rukovala čak i sa samim Erihom Honekerom, što su joj posle često prebacivali.
Dancova je znala kako da iskoristi slavu. Da bi mogla da nastupa i na Zapadu podnela je u Istočnoj Nemačkoj tzv. „zahtev za iseljenje”. Time je želela da uceni istočnonemačke vlasti, što joj je i uspelo – dobila je izlaznu vizu. Na narednoj turneji bendu se pridružio Uve Hasbeker, koji je to tada bio u grupi „Štern Majsen”. Dancova ga je upoznala u „Gitarerosima”, supergrupi istočnonemačkog roka, i uskoro se zbližila s njim. Nekako joj je čak pošlo za rukom i da bez mnogo trzavica ostavi Bartona i da uđe u vezu sa Hasbekerom, tako da se bend nije raspao zbog komplikovanih međuljudskih odnosa.
Kasnih osamdesetih godina Istočnom Nemačkom zavladao je čudan nemir. Niko još nije ni sanjao da bi Zid mogao pasti i da bi se dve Nemačke mogle ujediniti, ali je ipak sve vrilo. Već je bilo potrošeno isuviše mnogo budućnosti. Vlast je delovala umorno i istrošeno. Možda i zato, pretnje „odozgo” nisu više delovale tako zastrašujuće kao ranije. „Bili smo sve odvažniji, sve drskiji”, seća se Hasbeker. „Bili smo mladi i neopterećeni. Nismo shvatali stvari baš tak ozibljno. Osećali smo se zaštićenim, delom i zato što smo imali toliko obožavalaca.”
Dancova je često vikala u slušalicu: „I, jeste li sve dobro čuli?” Štazi je sigurno prisluškivao, ali nije reagovao na takve provokacije. Nije reagovao ni onda kada je „Sili” 1989. godine objavio album „Februar”, pun aluzija na zemlju koja tone.
Nakon razlaza sa Vernerom Karmom, Tamara Danc je tekstove pisala sa poznatim kantautorom Gerhardom Gundermanom. Pesme poput „Duh koji se nadvio nad nama” i „Izgubljena deca” slute skoru propast, a melanholiju koriste kao oružje.
Za razliku od većine umetnika, „Sili” je i nakon 1989. video ono što drugi nisu želeli da vide. U pripovetci „Letnji komad” poznate istočnonemačke književnice Kriste Volf nalazi se jedna rečenica koja odjekuje sve do danas: „Krik koji nam je tada zastao u grlu nikada se nije promolio.” Za razliku od mnogih drugih, „Sili” svoj krik nije progutao, već mu je podario glas koji se apostolima blagostanja nije nimalo dopao.
Tako su i upoznali sasvim novi oblik cenzure. Diskografska kuća tražila je od njih da snimaju bezličnu zabavnu muziku. „Tamara je pogledala pesme koje su nam oni pripremili i samo kratko izjavila: ’Ne dolazi u obzir da pevam te gluposti.’” Tako su izgubili ugovor sa velikom diskografskom kućom, s kojom su se potom obračunali na albumu „Kurvini sinovi” iz 1993.
„Mnogi istočnonemački muzičari digli su ruke u to vreme”, konstatuje Hasbeker. Režniček, koji je 1986. prešao iz „Pankova” u „Sili”, smatra da neki ipak nisu bili dorasli novoj konkurenciji: „Ne treba da se zavaravamo! I u Istočnoj Nemačkoj je bilo bendova kojima bi čovek poželo da kaže: ’Molim vas, bavite se nečim drugim, samo ostavite muziku na miru!’”.

Poslednji album koji je „Sili” snimio sa Tamarom Danc zvao se „Raj”, a izašao je 1996. To je jedno od onih remekdela koje je vreme pokopalo pod ruševine istorije. „Raj” je u isto vreme bio i terapija i udarac pravo u stomak.
Dancova je umrla nedugo po objavljivanju ove ploče. Njena smrt nije, međutim, jedini razlog što „Raj” ledi krv u žilama. Tu je još i opraštanje od snova koji se nisu ispunili. U najboljim pesmama koje je istočnonemačka kultura ikada izrodila spava tuga potiskivana dugo, isuviše dugo.
„Neko me je pitao zašto stalno pevam o problemima i zašto su moje pesme tako tužne”, rekla je Betina Vegner na jednom od koncerata u klubu „Vejb” u Berlinu. „Odgovorila sam mu: Živimo u vreme podele rada. Ja pevam tužne pesme. Za ostatak se već dovoljno brinu moje kolege.’” Vegnerova je napisala i jednu pesmu za Tamaru Danc. Ona nosi naslov „Dve žene-ptice”. Jedna od junakinja gadi se licemernja koje prati ujedinjenje dve Nemačke, dok druga zarađuje na svojoj sudbini:

I tako obe ostaju ko ptice bez gnezda,
u zemlji tuđih pobeda i tuđih zvezda.
Laž je jednoj slomila i srce i krila,
a druga ide dalje, ko da laž nije ni bila.

Trideset godina nakon pada Berlinskog zida čini se da su preživele pesme, a ne laži.
 

 Goethe-Institut Beograd se ovim putem zahvaljuje nemačkom izdanju časopisa Rolling Stone uz čiju ljubaznu dozvolu je ovaj članak preveden na srpski jezik i objavljen na našem sajtu.