Proleće '90.
„Iznenada su svi ponovo tu“

Godinu dana nakon što su stanovnici i stanovnice Berlina plesali na Zidu, Nemačka je ponovo jedna zemlja. Ipak, kako je nekadašnji zatvorenik Hoenšenhauzena doživeo ponovno ujedinjenje? Ovaj tekst govori o argentinskoj šnicli u centrali Štazija, neočekivanom ponovnom susretu i berlinskim klubovima.

„Iznenada su svi ponovo tu“

Nebo je prekriveno oblacima. Na mestu na kome se inače usamljeno uzdižu konji Kvadrige, u magli vatrometa plešu - kao i 9. novembra – siluete veselih ljudi iz Istočnog i Zapadnog Berlina. Popeli su se na Brandenburšku kapiju koju od 22. decembra uokviruju dva dodatna prelaza. Oni vode iz jedne u drugu državu. Stanovnici Berlina slave toliko neobuzdano da Kvadriga nakon toga mora da bude podvrgnuta ozbiljnoj restauraciji.

Tog trenutka tek što su prošli božićni praznici. Bez obzira što se zapravo radi o porodičnom slavlju, 1989. godine Božić postaje simboličan datum jer građani i građanke sada mogu da prelaze granicu bez vize. Do sredine februara će samo u Berlinu biti otvoreno trideset novih graničnih prelaza.

Dok drugi slave, rukovodstvo Jedinstvene socijalističke partije Nemačke već razmatra kako da unovči delove Zida. | Dagmar Lipper © wir-waren-so-frei.de Mario Relig slavi nakon više od godinu dana  razdvojenosti Božić sa svojim roditeljima. Između oblaka pare termalne banje zaljubio se na jednom putovanju u Mađarsku 1985. godine – u političara iz Zapadnog Berlina. Sastajali su se u Istočnom Berlinu. Prilično često. Tokom dve godine, u kojima su pripadnici Službe državne bezbednosti imali ulogu statista, večitih posmatrača njihove ljubavi. Naposletku je Mario skupio svu svoju hrabrost i pokušao da preko zelene granice iz južne Mađarske preko Jugoslavije pobegne u Zapadni Berlin, ali je ovaj pokušaj propao. U istražnom zatvoru Hoenšenhauzen dani koje je proveo pod psihičkom torturom pretvorili su se u večnost. 1988. godine mogao je da napusti Nemačku Demokratsku Republiku (NDR). Pad zida i posebno šarena i bučna Nova godina 1998/90. za njega su bili propraćeni ambivalentnim osećanjima.

„Kod mene je bilo zanimljivo što se nekoliko dana uopšte nisam radovao zbog pada zida jer su odjednom bili ponovo tu svi ljudi koji su mi u ono vreme pretvorili život u pakao. U noći kada je pao zid nisam se uopšte radovao. Moj otac me je nazvao iz Istočnog Berlina i rekao: „Sine, pao je zid.“ Ja sam imao težak radni dan za sobom, već sam spavao. Prvo sam rekao: „Da li ste vi pijani? Sa time se ne treba šaliti!“ i spustio slušalicu. Otac ga je ponovo pozvao telefonom: „Sine, zid je pao. Uključi televizor!“ „Tada sam uključio televizor i bez obzira na to što sam se iste noći odvezao do graničnog prelaza u ulici Bornholm i nakon skoro dve godine zagrlio svoje roditelje, u prvom trenutku to i nije bio neki dobar osećaj. Naprosto zbog toga što me zid nije odvajao samo od mojih roditelja, već me takođe štitio od ljudi koji su mi u Nemačkoj Demokratskoj Republici učinili život nepodnošljivim.“ U novogodišnjoj noći Relig je stajao kod Brandenburške kapije i slavio.

Televizijske stanice iz Nemačke Demokratske Republike i Savezne Republike Nemačke sarađivale su te noći: Izveštavale su naizmenično sa obe strane Brandenburške kapije. Crno-crveno-zlatne  zastave lepršale su u kadru. Istoričari govore stoga o „drugoj prekretnici“ u kojoj se ostvarila želja za ponovnim ujedinjenjem dve nemačke države. 

Uklanjanje Zida. | Monika Waack © wir-waren-so-frei.de U međuvremenu je vođstvo Nemačke Demokratske Republike već razmišljalo o tome kako bi moglo u komercijalnom smislu da iskoristi zid. 31. januara počelo je da prodaje segmente zida za devize. Ovi segmenti danas mogu u Nemačkoj, ali i u drugim zemljama da se vide u muzejima, isitnjeni u komadiće prodavani su kao suveniri, a kao građevinski materijal za drumove i autoputeve povezuju mesta koja su ranije razdvajali.

Juriš na centralu Službe državne bezbednosti

 
U Erfurtu su se već u decembru crni dimni oblaci penjali ka nebu. Nisu poticali od vatrometa, već su izlazili iz odžaka centrale Službe državne bezbednosti. Godinama su se životi mnogih građana Nemačke Demokratske Republike ovde odvijali kao u nekoj vrsti iskrivljene reprize: saradnici Službe državne bezbednosti zapisivali su njihove navike, njihova politička razmišljanja, osećanja, odnose, njihove najintimnije detalje koje su im došaptavali ili prosleđivali susedi, prijatelji, rođaci ili su pak ovi podaci  obezbeđivani na osnovu slučajnih susreta. Služba državne bezbednosti koristila je svoje znanje kao sredstvo vršenja pritiska na sopstveni narod.

Juriš na centralu Štazija | © Jan Kornas Bes i očaj zbog vinovnika koji uklanjaju svoje tragove pokrenuli su građanke i borce za ženska prava Gabrijelu Štecer, Klaudiju Bogenhart, Sabine Fabijan, Teli Bihner i Kerstin Šen. One su predvodile juriš na centralu Službe državne bezbednosti u Erfurtu – nakon toga su usledili Rostok i Lajpcig.

Šest nedelja kasnije, 15. januara 1990. godine, bezbednosne snage Ministarstva za državnu bezbednost u Berlinu, koje se sada zove Služba za bezbednost, otvorile su kapije. Čizme su tupkale uz stepenice, nekoliko minuta kasnije zalepršali su dokumenti na stepeništu od sprata do sprata, spuštali se ka tlu pred očima građana, kritički nastrojenih prema režimu i ophrvanih strahom od zloupotrebe ovlašćenja Službe državne bezbednosti i osećanjem nemoći. Za ovaj preokret od nemoći u punomoć treba zahvaliti pre svega mladim ženama iz Erfurta koje su inicirale kraj moći Službe državne bezbednosti nad tajnim policijskim dosijeima.

Meso otkriveno u centrali Štazija | picture-alliance/ ZB | Thomas Uhlemann Zahvaljujući njima i zauzimačima u Rostoku, Lajpcigu, a potom i u Berlinu, ovi dokumenti, dokazi nasilja i nadzora, a istovremeno instrumenti tlačenja za Službu državne bezbednosti, tih zimskih dana nisu završili u potpunosti u seckalici ili vatri kako je to šef Službe državne bezbednosti Erih Milke naredio već 6. novembra. Trenutak, u kome bi se ovi dokumenti pretvorili u slova i trake papira ne bi samo sakrio sistematičnost i metodičnost Jedinstvene socijalističke partije Nemačke, već bi takođe skinuo krivicu sa vinovnika.

U centrali Sl Otkrića u centrali Štazija | picture-alliance/ ZB | Thomas Uhlemann užbe državne bezbednosti zauzimači su otvorili prepunjene vreće i pronašli ogromne količine papira. Nakon što su godinama stajali u redovima da bi nabavili meso, voće, šećer i svakodnevne proizvode, ovde su otkrili luksuznu robu kao što je argentinska govedina i kućni frizerski salon Službe državne bezbednosti. Između uskladištenih delikatesa i preneraženosti izrastao je osećaj jednog novog vremena. 

Zauzimanje Ministarstva u Berlinu je bila zaključna tačka ovog značajnog razvoja koji je započet u Erfurtu. U kojoj meri se svet u tom trenutku preokrenuo - i koliko bi brzo situacija mogla da izmakne kontroli – pokazuje jedina žrtva juriša: Očajni oficir Službe državne bezbednosti u Zulu ustrelio je sebe tokom juriša.

Frizerski salon u centrali Štazija | © picture-alliance/ ZB | Thomas Uhlemann Građanski komiteti koji su sada kontrolisali centrale Službe državne bezbednosti, takođe nisu znali šta treba da se desi sa dokumentima koji su se i dalje uništavali. Zakonom o dokumentima Službe državne bezbednosti koji je usvojen krajem 1991. godine konačno je bilo utvrđeno da treba da budu dostupni u arhivu. Žrtve Službe državne bezbednosti mogu da imaju uvid u dokumenta, naučnici mogu da ih proučavaju.

Juriš na centralu Štazija | © Jan Kornas Otvaranje dokumentacije stvorilo je jasnoću. Sumnje u to kome može da se ukaže poverenje, a kome ne, rezultirale su olakšanjem ili razočarenjem. Služba državne bezbednosti je do kratko pre promena imala 190.000 „nezvaničnih saradnika“: ljudi koji su Službi državne bezbednosti prosleđivali lične informacije o svojim prijateljima, susedima ili učenicima.

Nakon što je neizmerna radost zbog ponovnog susreta u oktobru izazvala velika osećanja slobode, neki susreti su otvorili stare rane. „Ljudi koji su u potpunosti bili lojalni Jedinstvenoj socijalističkoj partiji Nemačke bili su prvi koji su na šalterima banaka podigli sto maraka dobrodošlice“, seća se Mario Relig.

Seobe i izviđanja

 
Zid je otvoren. Nad zimskim gradskim krajolikom spušta se mešavina rastanka i novog početka. Do vremena neposredno pred Božić više od 200.000 građana Nemačke Demokratske Republike odselilo se na zapad. Boravili su na primer u berlinskom centru za prinudni smeštaj Marijenfelde. Svim prisutnima je bilo jasno da je centar beznadežno pretrpan - takođe im je bilo jasno da situacija u Nemačkoj Demokratskoj Republici postaje sve komplikovanija. Nedostajalo je 250.000 radnika. Bolničari i lekari mogli su svoje pacijente u bolnicama samo još oskudno da zbrinjavaju.
 
Kada je sunce usred februara odlučilo da nekoliko dana glumi leto mnogi zapadni Nemci odlazili su na mesta za koja su znali samo još iz romana Teodora Fontanea. Odlazili su na pešačenja kroz Markgrofoviju Brandenburg, u duhovnoj pratnji gospodina Ribeka stizali su do Ribeka u Havelandu. Suvozači su na geografskim kartama tragali za nazivima gradova koji zvuče magično: Štralzund i Vizmar za ljubitelje Štertebekera, Kvedlinburg i Gerlic za ljubitelje istorije, naravno takođe Lajpcig i Drezden. Zemlja je mnoge podsećala na pedesete godine, kao da čeka neko vreme koje je odavno započelo. Kapije kasarne Nacionalne narodne armije odavno su otvorene, vojnici su pecali – nije više bilo ni traga od inače uobičajene strogosti „naoružanih organa“. Turisti sa zapada odlazili su kući praznog stomaka jer je mali broj kafea, restorana i gostionica bio preopterećen navalom vikend-gostiju, ukoliko su ovi objekti zimi uopšte radili.
 
„Ostrvo Zapadani Berlin mi se u tom trenutku dopadalo. U prvom trenutku naišla su teška i melanholična osećanja – stiglo je novo vreme. Istovremeno se za kratko vreme bez donošenja velikih odluka mnogo toga promenilo.“ U propalim kućama usred Istočnog Berlina nastali su prvi klubovi. „Mnogo toga je bilo moguće bez velikih dozvola. Nakon 28 godina stagnacije – a to se odnosi i na Zapadni Berlin – došlo je vreme da se slavi sloboda. Na istoku je bilo još mnogo intenzivnije. Odjednom je sve pokrenuto! Trebalo je uzeti život u sopstvene ruke.“

Dok su ljudi ranije u jednoj državi igrali Monopol, a u drugoj Birokratopol, nakratko su u klubovima kao što je Trezor bile moguće žurke bez gomile dokumenata i profitabilnosti. Ad hoc kafane nastajale su u stanovima, stanovnici su prodavali boce piva kroz prozore u prizemlju. Nova decenija oživela je propale kuće u središtu Istočnog Berlina. Samo nekoliko koraka od nekadašnje granice ruševine i propale zgrade pretvorile su se od simbola stagnacije u mesta na kojima se može eksperimentisati. „Kod klupske kulture tada se nije radilo o ekonomiji ili konzumiranju ili zarađivanju brzog novca, to je bila prilika da se isprobaju nove stvari i slavi sloboda.“

Dok se NDR polako raspada, u Berlinu raste klabing-scena. | © picture-alliance ZB Manfred Uhlenhut Mario Relig je bio za ponovno ujedinjenje: „Zbog propalog bekstva iz Nemačke Demokratske Republike i zatočeništva u Službi državne bezbednosti Hoenšenhauzen pomislio sam: „Konačno će propasti sistem.“ Uprkos tome on kaže da osećaj zajedništva iz Istočnog Berlina tog proleća više nije postojao – i da se isprva nije ni vraćao. Uprkos pomešanih osećanja Mario Relig je još uvek srećan zbog svog novog početka u Zapadnom Berlinu. On se i nakon pada zida koncentrisao na svoj privatni život i napredak. „Svako je isprva morao da brine o sebi i o tome kako će napredovati.“

Tek su  kasniji susreti sa starim školskim drugovima kao i sa ljudima koji su sredinom 80-ih godina bili svedoci obznanjivanja njegove homoseksualnosti oživljavali taj osećaj. „Sastajemo se i na manifestacijama, književnim večerima, podijumskim diskusijama i filmovima pričamo o tome kako je tada bilo. Zbog likvidacija firmi za mnoge moje prijatelje i njihove porodice nestala je struktura. Morali su prvo da se pobrinu za svoj život. Za mnoge je to bio veoma naporni i tužni proces jer su osetili i hladne strane novog društva.“

Mario Relig opisuje kako su se ova osećanja kod nekih ljudi preokrenula u mržnju prema strancima. „Plašili su se da će ljudi iz Vijetnama koji su hteli da dođu i ostanu u Nemačkoj odjednom biti u boljem položaju nego Nemci.“ Nekoliko godina kasnije u medijima će se pojaviti najtužnije slike ujedinjene Nemačke: Azilantski domovi gore na naslovnim stranama novina.

Nove karijere i stari tereti

 
Nekadašnji susedi Religovih roditelja, saradnici službi Jedinstvene socijalističke partije Nemačke postali su starešine i upravnici odeljenja. „Žena koja je u odeljenju za unutrašnja pitanja odbijala zahteve za izlazak iz zemlje odjednom je postala šefica Službe za zapošljavanje u Treptov-Kepeniku. Bogu hvala da ju je prepoznalo mnogo ljudi, te je udaljena sa tog mesta. No, mnogi drugi su zahvaljujući vezama, kontaktima obezbedili sebi dobro mesto u novoj zemlji, postali gradski odbornici ili čak i poslanici u nemačkom Bundestagu – kao doušnici Službe državne bezbednosti!“
 
On se početkom 90-ih godina koncentrisao na samog sebe, sredinom 90-ih je završio  obuku za trgovca na odeljenju za prodaju cigara u robnoj kući KaDeVe u Berlinu. „Svet je zapravo bio u redu. Ja sam tada bio društveno angažovan u berlinskoj kancelariji za AIDS. Još uvek sam bio u savetu zaposlenih, ali inače nisam bio politički aktivan. Nakon 1989/90. godine dugo nisam pratio ko je od tih uzornih komunista u ujedinjenoj Nemačkoj ipak napravio karijeru.“ Toga će Mario postati svestan na bolan način.
 
Vreme kada je zbog ljubavi i zbog teskobnosti i malograđanstva bežao iz Nemačke Demokratske Republike i dalje nosi u svom sećanju. Mnoga sećanja na boravak u zatvoru koja su još uvek tu, u to vreme je potisnuo. „Dobro se sećam da sam 17. januara 1999. godine došao ujutru na posao: šesti sprat, KaDeVe, postavio sam svoj štand za prodaju cigara. Iznenada je preda mnom stajao muškarac u četrdesetim godinama, u tamnom odelu, preplanuo, a ja sam pomislio da je to neka poznata ličnost. Bio je to pravi Aha-doživljaj: Ovog poznajem. Odjednom mi je sinulo: To je bio oficir Službe državne bezbednosti koji me je dvanaest godina ranije, 1987., mesecima šikanirao, saslušavao, psihički mučio u zatvoru Službe državne bezbednosti u Hoenšenhauzenu! Kada sam ga prepoznao prebledeo sam i počeo da drhtim.“ Nekadašnji oficir Službe državne bezbednosti nije prepoznao Marija Religa. „Za mene je to bilo kao da sam đavolu pogledao u oči. Ranije sam često razmišljao o tome: Gde ću prisloniti pištolj kada sretnem nekog kao što je on? O tome možete da sanjate ili razmišljate, ali ne možete to da učinite.“ Kada se to konačno desilo, Mariju su prolazile sasvim drugačije misli kroz glavu: Da li da ga udarim posred lica, zaslužio je to svakako. Sa druge strane sam pomislio: „Neeee, izgubiću posao. Ako ga udarim osetiću samo na trenutak zadovoljenje, ali mi to neće pomoći da se izborim sa prošlošću.“ Uprkos tome Relig je želeo da zna „kako oficir sada funkcioniše. Do tada se uopšte nisam bavio ovom temom i nisam poznavao nikoga ko se izvinio svojim žrtvama.“

U KaDeVe-u, Mario Relig se susreće sa Štazi-oficirom koji ga je psihički mučio u zatvoru Hoenšenhauzen. | © picture alliance / dpa | dpa Kada je čovek krenuo od štanda, Mario je povukao svog mučitelja za rukav. „Izvinite, mi se poznajemo!“ On je rekao: „Zaista? Odakle?“ „Bili ste oficir Službe državne bezbednosti u zatvoru u Berlinu, u Šenhauzenu.“ Relig se seća: „Odjednom je njegovo ljubazno lice postalo hladno i rekao je: „Dobro, šta sada hoćete od mene?“ Niko mi nije pomogao, ljudi u robnoj kući su verovatno i sami bili šokirani. Ispričao sam mu ko sam, da sam 1978. godine zbog pokušaja bekstva dospeo u zatvor i da me je on saslušavao. On je zahtevao dve do osam godina zatvora za mene jer sam pokušajem bekstva navodno izdao svoju domovinu. Odjednom je postao glasan, počeo je da viče, da li je moguće da nisam shvatio, da sam s pravom bio u zatvoru. Zbog čega bi trebalo da se izvini? Kajanje je za malu decu.“ Okrenuo se i otišao.
 
U tom trenutku vratilo se sve što je Mario doživeo, a što je mislio da je u sebi obradio: „Samo je bilo položeno duboko u dušu.“ Otišao je u hodnik i vrištao. Medicinska sestra interne ambulante robne kuće dala mu je sredstvo za smirenje i poslala ga kući. „Kod kuće sam se istinski razboleo. Uzeo sam preveliku dozu sredstava za spavanje. Prijatelj, sa kojim je trebalo da se vidim te večeri, pronašao me je među praznim kutijama od tableta. U bolnici su me vratili u život, ali više nisam imao volju za životom jer sam se pitao čemu sve ovo kada takvi ljudi kao ovaj oficir Službe državne bezbednosti imaju tako dobar život u našoj ujedinjenoj Nemačkoj?“
 
Relig nije želeo da razgovara sa lekarima. Oni nisu znali šta bi mogli da učine za njega jer se činilo da je na privatnom i poslovnom planu sve u redu. U razgovoru sa roditeljima glavni lekar je saznao da je Mario kao mladić kao „begunac“ bio u zatvoru Hoenšenhauzen. „Znao je da imam traumu i došao do kreveta sa letkom jednog spomen-mesta. „Sine, ukoliko sada više ne želiš da živiš onda su oni ipak uspeli da urade ono što su tada hteli. Nije za svakoga, ali za tebe jeste najbolje da odeš tamo i ispričaš šta si doživeo i nakon toga će ti biti bolje.“ „To činim već dvadeset godina“, kaže Relig.

Proizvodi sa zapada

 
Dok drveće lagano pupi i proleće se širi nad sivim gradovima budućnost Nemačke Demokratske Republike još uvek je nejasna. Da li zemlja treba i može da krene „trećim putem“ – da stvori neki bolji socijalizam?
 
Pošto na granicama više nije bilo kontrole mnogi zapadni Nemci odlazili su na istok u povoljnu i bezbednu kupovinu. Posetioci su i dalje zvanično menjali zapadne za istočne marke po kursu 1:1, kasnije 1:3. Na crnom tržištu kurs je bio 1:10 sa opadajućom tendencijom. Istočni Nemci su takođe kupovali skupu potrošačku robu mada je bila  skupa kao na zapadu. Plašili su se da će njihova ušteđevina, stečena dugogodišnjim teškim radom izgubiti svoju kompletnu vrednost. Stigao je zapadni robni svet, hiljadu varijanti istog objekta od različitih firmi. To je sve bilo nepotrebno, ali je predstavljalo antitetski odgovor na godine čežnje i stajanja u redovima. Želja za zapadnom potrošačkom robom je bila toliko velika da su proizvodi iz Nemačke Demokratske Republike važili kao lošiji i neatraktivni. Privredi Nemačke Demokratske Republike tih dana pretio je kolaps.

Nakon što su ukinute kontrole na granicama, mnogi iz Zapadne Nemačke kupuju u NDR, a mnogi iz Istočne Nemačke u SRN. | © picture alliance / ddrbildarchiv | Manfred Uhlenhut Prelaz se izražavao i u području potrošnje i novca: zapadnonemačke banke uređivale su u provizornim kontejnerima nove filijale. Prvi trgovci su nudili šareno južno voće, konkurisali polovnim automobilima čiji se lak sjajio na prolećnom suncu i čije su ogrebotine pripovedale o avanturama i slobodi: čežnja je iznenada imala oznaku sa cenom.
 
Mario Relig tumači potrošačko ponašanje prvih meseci nakon pada zida takođe kao politički momenat. Ljudi su želeli sistem zapada. Čežnja i bol se, kao što je uobičajeno u potrošačkim društvima kakva je bila i Savezna republika od pedesetih godina – umiruju zanosom kupovine.
 
Mnogi građani NDR protestuju tražeći monetarnu uniju. | © picture alliance Wolfgang Weihs | Wolfgang Weihs Stanovništvo istoka i zapada pokušalo je da izvuče prednosti iz nejasne situacije u kojoj je državni aparat bio bespomoćan. Na „poljskoj pijaci“ poljski prodavci postavljali su i dalje svoje štandove, stanovnici zapadnog Berlina koristili su povoljni kurs na crnom tržištu za kupovinu u istočnom Berlinu. Pošto su ljudi na benzinskim pumpama i u prodajnim halama iznenada stajali pred praznim policama usvojen je novi propis: Građani Savezne Republike smeju robu da kupuju samo još za zapadni novac, sloboda izbora zanimanja uvedena je još u januaru, a osnovan je i Zavod za privatizaciju narodne imovine. Državna ekonomija na taj je način trebalo da se preobrazi u tržišnu privredu, preduzeća je trebalo privatizovati ili likvidirati. Do današnjeg dana ovaj korak je sporan, možda predstavlja i razlog za mnoge socijalne razlike i probleme koji se osećaju do današnjeg dana. Savezna vlada je nasuprot tome zastupala ideju o monetarnoj uniji koja je trebalo da zaustavi odliv novca i migraciju ljudi na zapad. Transparenti sa opomenom „Ako dođe nemačka marka, ostajemo, a ako ne dođe, mi idemo kod nje“ koji su bili ispisani za demonstracije ponedeljkom pokazali su se sada kao realistični. Želja za potrošnjom jačala je politički razvoj – put je vodio ka ujedinjenoj državi.

Supe u izobilju: Za neke Istočne Nemce je raznolikost zapadnonemačkih supermarketa bila preterana. | © picture alliance ZB ddrbildarchiv Zajednička stvar

U vrtlogu promena ispoljavalo se kako realnost, razmišljanja i svakodnevnica ljudi prerastaju spektar partija. Grupe i institucije na istoku i zapadu želele su razmenu. Partije su imale različite vizije za budućnost dve nemačke države: Partija demokratskog socijalizma kao naslednica Jedinstvene socijalističke partije Nemačke držala se samostalnosti Nemačke Demokratske Republike, zahtevala „treći put“ za ovu zemlju. Pored njih u Nemačkoj Demokratskoj Republici su postojale blok-partije koje su doduše sugerisale partijski pluralizam, ali nisu imale moć u parlamentima. Pronašle su ubrzo partije na zapadu sa kojima su želele partnersku saradnju. Stranka slobodnih demokrata podržavala je dve liberalne partije, istočna Hrišćansko-demokratska unija Nemačke sarađivala je sa zapadnom Hrišćansko-demokratskom unijom Nemačke. U februaru 1990. godine pristalice građanskog pokreta osnovale su Alijansu 90. Bili su puni nade, nakon velikih zasluga u pružanju otpora sistemu Jedinstvene socijalističke partije Nemačke verovali su u demokratski razvoj Nemačke Demokratske Republike kao samostalne države. Podrazumevalo se da se svesno odriču partnera sa zapada.

U martu 1990. održani su prvi demokratski izbori u NDR. | © picture alliance / zb | Eberhard Klöppel Događaji su se međusobno sustizali već nekoliko meseci: pad zida, razgovori „dva plus četiri“, brza devalvacija istočnonemačke marke. Činilo se da vreme iznenada protiče dvostruko i trostruko brže nego prethodnih decenija da bi nadoknadilo stagnaciju i propuste sa obe strane zida; čak i izbori za Narodnu komoru pomereni su na raniji datum, na 18. mart 1990. Na kraju će to biti prvi i poslednji izbori koji se u Nemačkoj Demokratskoj Republici odvijaju prema demokratskim principima: Birači su po prvi put imali istinski izbor; nisu više postojale jedinstvene izborne liste, kandidati su nastupali jedan protiv drugog. Učešće na izborima od 93,4% ostavilo je skoro utopijski utisak – takva stopa je zapravo tipična za države u kojima izbori predstavljaju samo fasadu. Ovog puta su ljudi iz ubeđenja ili u najmanju ruke iz želje za učešćem izašli na biračka mesta.

Ugovor „dva-plus-četiri“

 
Pomeranje izbora za Narodnu komoru signaliziralo je pobedničkim silama da predstoji moguće ujedinjenje Nemačke. Sa izuzetkom SAD pobedničke sile Drugog svetskog rata bile su skeptične – da li će Nemačka ponovo postati moćni blok usred Evrope? Margaret Tačer izrazila je to na ovaj način: „Ujedinjena Nemačka je naprosto previše velika i previše moćna.“ Ubrzo nakon pada zida francuski predsednik Fransoa Miteran istakao je svoju sumnju opisujući ponovno ujedinjenje kao „pravnu i političku nemogućnost“. Tih dana nad Berlinom nije lebdelo samo raspoloženje novog početka nego i svest o pomeranju pozicija moći jer dve nemačke države predstavljaju deo sistema Hladnog rata. Sovjetski Savez je u posebnoj meri kritikovao ideju da celokupna nemačka država pristupi NATO. 10. februara 1990. godine sve se promenilo: Gorbačov je u razgovoru sa Helmutom Kolom dao zeleno svetlo za ponovno ujedinjenje.

Nekoliko meseci ranije demonstranti su 7. oktobra 1989. Gorbačova videli kao svetlost nade koji bi možda mogao da inicira promenu kursa i u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Vikali su „Gorbi, Gorbi, pomozi nam!“, ali nakon Gorbačovog odlaska demonstracija je prekinuta na brutalan način. Sada, samo nekoliko meseci kasnije, put je bio slobodan i započeti su razgovori po principu dva (za dve nemačke države) plus četiri (za četiri pobedničke sile Drugog svetskog rata).
 
Ugovor koji je tada zaključen obezbedio je Nemačkoj potpunu solidarnost, pobedničke sile su se odrekle svojih specijalnih prava na ujedinjenu zemlju. Dve nemačke države su priznale granice koje su bile utvrđene 1945. godine. Pre svega za stanovništvo Zapadnog Berlina to je značilo da konačno može da odahne. Zbog stacioniranih raketa srednjeg dometa na istoku i zapadu pred očima im je stalno bila ručica istočnih i zapadnih sila.

Za mnoge građanke i građane NDR ponovno ujedinjenje značilo je blagostanje, ali je ekonomska promena sa sobom donosila i određene izazove. | © picture alliance/ dpa | dpa Početkom jula obustavljene su  formalne kontrole na unutrašnjoj nemačkoj granici. Mnogi ljudi su granicu 45 godina povezivali sa obećanjem, zabranom, patnjom. Sada ona stoji kao simbol za tekući proces otvaranja Nemačke Demokratske Republike. Ovaj događaj je išao ruku pod ruku sa ekonomskom, monetarnom i socijalnom unijom. Nakon toga stvari su se brzo odvijale: Nemačka Demokratska Republika preuzela je velike delove zapadnonemačkog ekonomskog i pravnog poretka kao i sistem socijalnog osiguranja, a zapadnonemačka marka postala je jedino platežno sredstvo. Krajem septembra Nemačka Demokratska Republika istupila je iz Varšavskog pakta, vojnog saveza Sovjetskog Saveza, a nakon toga je usledio i ugovor o ujedinjenju. Nove pokrajine pristupile su Ustavu oko dve nedelje pre nego što će političari potpisati ugovor „dva-plus-četiri“.

Kratko vreme pre zvaničnog ujedinjenja Narodna komora se 2. oktobra sastala poslednji put. Ona je samo 181 dan aktivno učestvovala u procesu ujedinjenja, ukazana joj je čast i preovladao je pozitivni pogled na budućnost. Širio se osećaj olakšanja mada posao još uvek nije bio obavljen.

Dana 3. oktobra Nemačka je ponovo bila ujedinjena.

Zemlju su sada očekivali ekonomski, socijalni i ekološki izazovi čije su savladavanje pre svega građani Istočne Nemačke zamišljali drugačije. Te večeri početkom oktobra nedoumice ostale su ipak u pozadini.

Ponovno ujedinjenje kao momenat olakšanja predstavljalo je takođe polaznu tačku za nove ekonomske dinamike moći unutar Nemačke u kojima biografije kao što je biografija Marija Religa prolaze kroz procese pretumačenja i obrade, a društvo mora da krene u potragu za novim zajedničkim vrednostima.

Kada Relig govori o svom zadatku koji ispunjava kao svedok jednog vremena, on dodaje nakon kratke pauze: „Sada sam često na putu zbog predavanja na univerzitetima, u školama, ali i u različitim zadužbinama. To je takoreći moja osveta za nepravdu koja mi je tada učinjena: Moj dobar život danas nasuprot onih groznih sećanja.“ Nakon pauze dodaje: „Ne previše često, u suprotnom nikada ne izvučete glavu iz zatvora.“