Next Generation: Nejednakost kao praksa

Faza IV: 08 - 21. novembar 2021.

„ …Zamisli da si na rubu šume, pred zoru. Nema nikoga u blizini, samo ti. Još je mračno i nemaš pojma šta tamo radiš. Iz bilo kog razloga, odlučuješ se da uđeš pravo u šumu. Nakon što si neko vreme hodala, dolaziš do male kuće. Polako otvaraš vrata. Unutra nalaziš desetoro usnule dece.”
…
,,Sva deca čvrsto spavaju. Sada u tom trenutku, u toj maloj kući, nema radosti, nema bola, nema sreće, nema tuge. Nema ničega, jer sva deca spavaju. Šta ćeš da uradiš? Da ih probudiš ili pustiš da nastave da spavaju? Izbor je na tebi. Ako ih probudiš, devetoro dece će biti srećni što su probuđeni. Oni će ti se nasmejati i zahvaliti. Ali jedno dete neće. Znaš ovo, pre nego što ih probudiš. Znaš da jedno dete neće osećati ništa osim bola od trenutka kada otvori oči do konačnog umiranja. Svaka sekunda života tog deteta biće strašnija od same smrti. Ovo znaš unapred. Ne znaš koje će to dete biti, ali znaš da će se to dogoditi jednom od njih.

- Mieko Kavakami ,,Grudi i jaja”

Četvrta faza projekta ,,Nejednakost kao praksa” u 2021.-oj godini kao glavni fokus ima predstavljanje ishoda zadataka koji su već završeni ili su u procesu nastajanja, a koji su se dešavali u među-fazama između radionica uživo. Deset umetničkih saradnika će predstaviti materijale koje su preuzeli od svojih kolega, a koji su vezani za zadatak na temu ,,Kako je moje telo nejednako u odnosu na…”.

Takođe, od početka oktobra, pa sve do kraja godine, učesnici u projektu rade u parovima na novom zadatku. Tokom ovih procesa njihova saradnja se dalje proširuje na socijalne grupe u Srbiji za koje smatraju da su nejednake u kontekstu društva kome i oni pripadaju. Kako i na koji način će pitanje margina postati srž njihovog istraživanja i na koji način će upravo to istraživanje otvoriti nove perspektive za konstruktivnu razmenu i diskurs?

Cilj nam je da tokom ove faze nastavimo sa međusobnim povezivanjem kroz kritičke i analitičke osvrte na dosadašnja iskustva u radu na projektu i da u njima prepoznamo mogućnosti za buduće umetničko-aktivističke proizvodnje novonastalih ,,znanja”. Kada kažemo ,,znanja” pre svega mislimo na ona koja su vezana za umetničke prakse, a koja u sebi otvaraju prostore za uplive nejednakih i drugačijih tela i da upravo u ovim osobinama prepoznamo moćne alatke za stvaranja jednog novog društvenog sistema zasnovanog na osveženim principima ravnopravnosti.

Kako pandemija Covid19 i dalje traje, ali polako ulazi u jednu novu fazu, tako  primećujemo šta se paraleno dešavalo, ali se i dalje dešava sa previranjima u širim društvenim kontekstima širom sveta.
Kako će se dalje razvijati pitanja kontrola kretanja svakog od nas, naročito ako ne pripadamo zemljama prvog reda, kao što je to slučaj sa Srbijom danas? Kako dalje definisati poziciju osoba koje su Evropljani, ali dolaze iz te ,,nepoželjne” ne-evropske Evrope? Kako u tom haosu neprihvatanja prepoznati potencijale za povezivanje sa ostalima koji su u istim pozicijama širom sveta u njihovim lokalnim kontekstima? Kako kroz tu nejednakost graditi mostove koji će nas kolektivno osnažiti?

Darko Dragičević
 
 

Nazad