Kako nas je Kafka preobrazio?

(Ne)shvaćeni genije: recepcija Kafkinog dela 1904-2024.

Jelena Kostić-Tomović

Slika o Francu Kafki kao o neshvaćenom geniju s čijim se delom književna javnost upoznala tek nakon njegove smrti nije sasvim tačna. Nemački i češki književni krugovi Kafku su i te kako poznavali i cenili još za života. S druge strane, Kafkina posthumna slava niti je odmah bila globalna, niti je odmah zadobila potonje razmere. Zato je danas, 120 godina od objavljivanja prve Kafkine priče, zanimljivo osvrnuti se i na recepciju njegovog dela u različitim vremenima i kontekstima.

Fragilnost odmetničke egzistencije

Dragan Prole

Samoispovednoj strategiji pisanja dnevnika najverovatnije dugujemo iskaze u kojima su Kafkine unutrašnje egzistencijalne napetosti ponekad isplivale na površinu presvučene u pravnu terminologiju. Retke beleške sa pravnim asocijacijama pokazale su svu prividnost navodne piščeve ravnodušnosti prema pravu. Budući da po pravilu iskrsavaju iz intimnih refleksija o svakidašnjici, ove neobične, nenajavljene i utoliko efektnije osvrte na svet prava odlikuje nesvakidašnja dramatičnost. Figura fragilnog egzistiranja, lišenog bilo kakve pouzdane zaštite, opisana je odmetničkom egzistencijom, odnosno teško zamislivim civilnim ljudskim postojanjem „izvan zakona”. Osećanja zarobljenosti, sputanosti, neslobode u njima zauzimaju povlašćeno mesto: „(...) sada smo ustuknuli, bivši plivači, sadašnji hodači i izgubljeni smo. Nalazimo se izvan zakona, niko to ne zna, a ipak svako s nama postupa u skladu s ovim.” Neobaveštenost o ličnoj situaciji, totalni izostanak svesti o stepenu ugroženosti, kao da predstavlja vodeći egzistencijalni utisak koji povezuje nesvakidašnji razmak između Kafke pravnika i Kafke književnika. Suočen sa sveprisutnošću suda, čije kancelarije se nalaze u svakoj mansardi, Jozef K. nije zaprepašćen svojim životnim svetom, koji je u celosti postao sudnica, nego je šokiran sobom, svojim vlastitim „neznanjem o sudskim stvarima”. Naspram normalizovane totalnosti suđenja, uverenja o njegovoj partikularnoj lokalizaciji deluju izgubljeno i naivno. U savremenosti se izuzetno skupo plaća neznanje o tendenciji moći, kao Kafkine ključne reči, koja je u stanju da samu sebe totalizuje, da bude svuda prisutna i delotvorna, a istovremeno i daleka i odsutna.

Kafka i apokaliptičko

Petar Jevremović

Među piscima modernih vremena Kafka je najveći apokaliptičar. Njegove su fabulacije krajnje nesvakidašnje, zbunjujuće, zapravo kontraintuitivne i neretko (ne bez humora) zazorne. Kafkin svet je svet apokaliptičke stvarnosti. Apokaliptičko je nemoguće bez reči. Apokaliptičko je nesvodljivo na reč. Apokaliptičko podrazumeva neophodnost slike. Kafka majstorski tvori slike. Dobar je sa rečima. Poput drevnih proroka, on − otkriva.