Radionica Next Generation: Inequality as Practice

Faza II

„… nasilje korumpirane države nikada ne može u potpunosti zaistaviti procvat lepote, gracioznosti i otpora.”
 
– Džastin Tores
 
Druga faza projekta Nejednakost kao praksa ujedno predstavlja i prvi susret uživo nakon osnivanja grupe od 11 umetničkih saradnika. Nastavak upoznavanja je u vidu radionice u trajanju od dve nedelje koja će se dogoditi u Beogradu pod vođenjem vizuelnog i performans umetnika, Darka Dragičevića. Tokom radionice započinjemo  istraživanje performativnih metoda koje će nam koristiti pri stvaranju kolektivnog tela zasnovanog isključivo na nehijerarhijskim temeljima.
 
Stvaranje jednog takvog tela ujedno predstavlja formiranje mikro zajednice kao supkulturne i kvir politike koja će delovati tako što će paralelno stvoriti prostor za alternativne društvene poretke koji se bave nejednakostima u kontekstu kako lokalnih tako i širih zajednica. Na ovaj način želimo da se pozabavimo sveukupnim neuspehom tradicionalne politike, ističući kako ove supkulturne formacije, kao i naša, imaju potencijala da stvore alternativne društvene poretke koji rade prema novim oblicima socijalnih pravdi.
 
Formiranje kolektivnog tela ne isključuje, već naprotiv podržava moć svakog umetničkog saradnika unutar ove grupe da deluje samostalno, bez potrebe za instrumentalizacijom u okviru većeg projekta društvenih promena. Verujemo da promene započinju kada se samosvesno istražuju i postaju nešto smisleno, kada postanu alati i steknu potencijal da se analiziraju, da se o njima diskutuje, na kraju da se implementiraju u praktičnom smislu i na taj način konačno utiču i na ostale unutar grupe.
 
U našem nehijerarhijskom, lako bismo mogli da tvrdimo nedisciplinarnom pristupu, pre svega želimo da istaknemo prakse slušanja i odučavanja. Kako bismo međusobno počeli bolje da se razumemo, moramo biti otvoreni za ideje o učenju svega onoga što smo već naučili. Tek onda će se produktivno primeniti naše prve praktične promene koje će olakšati stvaranje zajednice koja će delovati i koegzistirati tokom dve godine saradnje. U tom periodu ćemo naći načine da formulišemo i smislimo našu zajedničku umetničko-aktivističku praksu kao oruđe otpora izvan glavnih društvenih i političkih struktura.
 
Formiranje ovih alata otpora oslanja se na odnos između umetnosti i svakodnevnog života kao neprestano ponavljajućih rituala. Citirajući japanskog Gutai umetnika, Sadaharu Horija: „Sve obično ili nepromenjeno u osnovi je performans.” Da bi se to propoznalo i transformisalo „nevidljivo” u vidljivo potrebni su upornost, uzajamno poverenje, odučavanje, prepuštanje i ulazak u nepoznato, kako bi se otkrilo šta je od suštinskog značaja za otpor hegemonističkim moćima kapitalizma. Konačno, razmatranje subjektivnosti kao otelotvorene prakse u ovoj mreži otkriva vrste kolektivizma koji se oslanjaju na reči Eduarda Glisanta koje se odnose na „saglasnost da ne bude jedno biće”, a koji će postati supstanca za nove vrste alternativnih supkultura.
 
Darko Dragičević
 

Nazad