Radionica Next Generation: Nejednakost kao praksa

Faze VII i VIII

Poslednje dve faze – sedma i osma, predstavljaju zaokruženje dvogodišnjih procesa nastalih tokom saradnji na projektu „Nejednakost kao praksa“. Za vreme meseca novembra, radićemo na selekciji sadržaja koji će se naći na stranicama knjige pod istim nazivom, kao i na vizuelnim lay-out rešenjima sa našom stalnom saradnicom – vizuelnom umetnicom, Draganom Krtinić.

Tokom letnjih meseci projektu se pridružilo i četvoro spoljnih saradnika iz zemlje i inostranstva, koji će svojim tekstovima obogatiti stranice ove publikacije. Izbor saradnika je pre svega bio na osnovu tema kojima se bave kroz svoje umetničke, istraživačke i aktivističke prakse. Tako iz Srbije imamo Milicu Naumov, antropološkinju i kustoskinju, koja nam svojim tekstom skreće pažnju na nejednakosti i „drugosti“ u muzejskim praksama izlaganja, koje direktno proizilaze iz kolonijalnih nasleđa, a kroz primer prvog, antikolonijalnog Muzeja afričke umetnosti osnovanog 1977. godine u Beogradu, na području tadašnje Jugoslavije. Potom ćemo se, u tekstu autora i aktiviste Siniše Tucića, osvrnuti na nejednakosti kao društvene prakse osoba sa invaliditetom, odnosno onemogućavanih osoba u Srbiji. Klaudija Hoj, umetnica i aktivistkinja iz Beča, će na primerima svojih radova iz proteklih dvadesetak godina, približiti načine pomoću kojih umetnička praksa ostavlja tragove na šire društveno-političke scene. I najposle, tu je i Mišel Milar Fišer, kustoskinja i aktivistkinja koja je svojim projektom „Dizaniranje majčinstva: stvari koje čine i razbijaju naša rađanja“ pridobila pažnju svetske javnosti. Ono što je meni privuklo pažnju kada sam pozvao Mišel da napiše tekst za ovu publikaciju je projekat o nejednakostima predstavljanja umetnika sa marginalizovanim identitetima u okviru projekta o „stvaranju sindikata, kao i radničkoj solidarnosti“.

Kao urednik ove publikacije, smatrao sam da su ovo teme koje su na globalnom, kao i na lokalnom nivou vrlo prisutne. Teme o kojima se dosta piše i diskutuje, ali kada govorimo o primenjenim metodama i njihovim rezultatima, onda prevodi sa ovih isključivo diskursivnih na primenjene umetničke prakse uglavnom blede, ili se u potpunosti gube.

Projekte o „praksama“ o kojima se ne govori sa ushićenjem započeo sam 2017. godine sa Goethe-Institutom u okviru platforme „Next Generation“. Sada, nakon punih šest godina održavanja jednog ovakvog niza koji je nastao u Beogradu, mogu da kažem da je prepoznatljivo kakvi su koraci i pomaci ostvareni u kontekstima umetničko-aktivističkog stvaranja u Srbiji, pa i van njenih granica. Snaga tri modula: „Neuspeh kao praksa“, „Laž i krađa kao praksa“ i „Nejednakost kao praksa“ je upravo u poverenju, istrajnosti i nadi kroz vežbanja praksi ranjivosti u kontekstima stvaranja kolektivnog tela.

Ta snaga je pre svega u mladim umetničkim saradnicima koji su prepoznali potencijale u nehijerarhijskom zajedništvu koje vodi ka nekoj vrsti neopipljive budućnosti. Da li je ta budućnost lošija od ove koji već poznajemo, da li je osvešćenija, naprednija… to zasigurno nikome više nije jasno. Da li je naše kolektivno telo dovoljno „političko“, ni to ne znam. No, ono što sigurno znam je da su naše ranjivosti tokom ovih godina saradnji postale jasnije i opipljivije - oruđa za mogući napredak, dok je upravo ta „političnost“ kojoj bi umetnost „morala“ da teži postala sve dalji i manje razumljiv koncept uz vrlo malo potencijala za eventualne, svetlije promene.

Do narednih avantura…

Darko Dragičević

 
Nejednakost kao praksa - stranica projekta

Nazad